Besplatan samo revolucionarni rad

„Kapitalizam je izgrađen na plećima neplaćenog rada radnika širom sveta. Većina neplaćenih radnika su žene, a najveći deo neplaćenog rada odvija se kod kuće“, pisala je Sindi Lirondel (Cindy L’Hirondellepre) pre desetak godina u tekstu Kućni rad u kapitalizmu (Housework Under Capitalism: The Unpaid Labor of Mothers). Kao samohranu majku troje dece, Lirondel su iscrpljujući kućni poslovi istrošili više nego bilo šta drugo što je radila. Ali značaj tog rada nije razumela jer „mi mislimo o sebi kao o radnicama jedino kad radimo izvan kuće“.

Na to implicitno ukazuju i priče mladih žena iz Srbije i BiH u poslednjem istraživanju o raspodeli kućnog rada – Vratiti svoje vr(ij)eme. Većina ispitanica deli tu pomirenost sa obavezama u porodici i neupitnost brige i odgovornosti za druge, ali i potisnuto osećanje nepravde. „Sve kućne poslove, u principu, smo obavljale mama i ja… Otac, po nekom balkanskom običaju, kad se vrati sa posla, sedne i gleda televizor… Mlađi brat je, opet, po balkanskom običaju, neko ko jednostavno nema obaveze jer je najmlađi.“

Teoretičarke na čijim tezama se zasniva teorijski okvir ovog istraživanja uviđaju da problem neplaćenog kućnog rada, kao i nasilja i nejednakosti u sferi doma i porodice, nije posledica individualnih i pojedinačnih odnosa između žena i muškaraca, već uzrok ovih nejednakosti sistemski podržava niz političkih, društvenih i ekonomskih institucija. Rečima Đovane Dala Koste, država organizuje porodicu oslanjajući se na neplaćeni ženski rad, koji dodatno kodifikuje tzv. bračnim ugovorom i tako legitimizuje nejednaku moć muškarca i žene u porodici i u društvu.

Prihvatanje neplaćenog rada važno je za proizvodnju sposobne muške radne snage. Jedna od najpoznatijih autorki koje su 1970-ih pokrenule pitanje neplaćenog rada, Silvija Federiči, smatrala je da razlika između neplaćenog kućnog i plaćenog rada leži u činjenici da je kućni rad ne samo nametnut ženama, već da je transformisan u prirodno svojstvo ženskog tela i ličnosti, u unutrašnju potrebu, aspiraciju, koja je navodno u dubini ženske prirode. Prema ovoj autorki kućni rad je morao biti transformisan u prirodno svojstvo pre nego što će se prepoznati kao društveni ugovor. „Kapital nas je morao ubediti da je kućni rad prirodan, nezaobilazan, pa čak i ispunjujuć kako bi nas primorao da prihvatimo naš neplaćeni rad.“

I ta ženska priroda ostaće dugo neizgovorena. Žene koje su rađale bebi-bum generacije, većinom domaćice, jer nisu bile usmeravane ka obrazovanju i osamostaljivanju, već su savetovane kako da se bave kućom i decom, nisu bile ni svesne svoje anksioznosti, depresije i nepodnošljive svakodnevice, što će 1950-ih među prvima istraživati američka novinarka Beti Fridan.

Iako je patrijarhalni koncept porodice, sa strogo podeljenim rodnim ulogama, počeo da iščezava još u 19. veku usled novih ekonomskih odnosa, koji su otvorili prostor za radni angažman žena, njena hijerarhijska svojstva, odnosno potčinjenost žena i breme kućnog rada, očuvala su se do danas. Nova forma porodice u kojoj su i muškarac i žena zaposleni zahtevaju ravnopravnu raspodelu kućnog posla. Danas se zaista sve više muškaraca angažuje u sferi doma i porodice, ali i u tim odnosima neretko žena preuzima delegiranje poslova i odlučivanje šta će i kad da se radi. Kako navodi jedna ispitanica iz pomenutog istraživanja, „do te raspodele dolazi zato što ja kažem: ‘E, danas čistimo’. I onda oni sednu i pitaju me šta ko treba da radi (…) šta treba da koristimo od hemije“.

Procenjuje se da žene, koje čine 52 odsto odraslih na planeti, obavljaju 75 odsto rada potrebnog za održavanje 100 posto populacije. Istraživanje UN Women pokazuje da žene na svetu prosečno u toku života provedu više od 10 godina radeći neplaćene kućne poslove, dok je taj prosek za muškarce četiri godine. Prema računici Američkog nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, zarada za brigu o deci i starijim članovima porodice iznosila bi jednu prosečnu platu.

Preopterećenost kućnim poslom stvara nejednakost i na tržištu rada, jer je muškarac koji ima partnerku da se stara o obavezama u domu u prednosti je nad svojom koleginicom. Ako muškarci ne prihvate ravnopravno učešće u porodici, onda žene moraju da se bune, i to je u osnovi zahteva štrajka na koji se izlazi za Međunarodni dan žena. Kako kaže Sindi Lirondel, jedini besplatni rad trebalo bi da je revolucionarni rad. „Žene koje čine svu tu besplatnu radnu snagu u kapitalističkom sistemu u kome ništa drugo nije besplatno, moraju prestati da budu tako fine. To nas čini umornim.“