Besplatne operacije za bolesne mališane

Cene operacija, koje su tada primenjivale najsavremeniji kardiohirurški centri u svetu, za naše uslove su bile „astronomske“ i kretale su se od 30.000 do 50.000 dolara u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno 30.000 do 40.000 nemačkih maraka u Evropi, navodi se u tekstu lista Danas u broju za 23. avgust 2001. godine.

Kada su u pitanju oni najmlađi, a ako su pritom još i izbeglice, stvar je bila mnogo komplikovanija.

Osim što je novca bio problem, kao što je i danas to slučaj, ovi mališani nisu imali ni uput, bez koga su im kod nas sva vrata specijalističkih zdravstvenih centara bila zatvorena.

Da deca izbeglice sa urođenim srčanim manama, ipak, nisu bila zaboravljena i da je za njihovo srce bilo nade, uverila se autorka teksta prilikom posete humanitarnoj organizaciji „Nada za zdravo srce“, koja je obezbeđivala besplatne operacije u inostranstvu.

U junu 2001. godine, operisano je četvoro dece izbeglica – Đorđe (osam godina) i Anđela (tri godine) u Monaku, Valentina (jedna godina) i Đorđe (devet godina) u Lajpcigu.

Majkama je obezbeđen besplatan boravak u hotelu, a sa decom je boravio i Milan Đukić, pedijatar-kardiolog Univerzitetske dečje klinike „Tiršova“.

Stručnjaci kardiohirurgije iz ovih centara obezbedili su besplatne operacije za još sedam mališana koji su u tom momentu imali urođene srčane mane.

Majka Valentine, koja je 12. ovog meseca napunila 17 meseci rekla je tada da je operacija uspešno obavljena i da joj je drago što ipak postoji neko, kao što je „Nada za zdravo srce“ koja „stvarno uliva veliku nadu izbeglicama“.

„Lekari iz Lajpciga su se poneli prema nama prijateljski. Obezbedili su mi besplatan srneštaj. Valentina se sada oseća odlično, što je i potvrdila prof, dr Ida Jovanović iz Dečje klinike iz Beograda, na prvoj kontroli koja je obavljena 15 dana posle operacije“, rekla je tom prilikom za naš list majka male Valentine.

Kako je novinarka lista „Danas“ tada saznala, i ostali mališani su se osećali dobro, što su potvrdili i njihovi roditelji i lekari iz Tiršove i „Nade za zdravo srce“.

Da u našoj zemlji, nažalost, još važi pravilo „ako nemaš uput ne možeš kod lekara specijaliste, a kamoli zatražiti prijem u nekoj od klinika“, pa makar se radilo i o deci, kako primećuje autorka teksta, ovog puta izbeglicama, potvrdila je i činjenica da se u tom trenutku na Institutu za majku i dete nije bilo nijednog deteta sa srčanom manom na listi čekanja, što je, kako je kazao doktor Vučinić, „neverovatno s obzirom na veliki broj izbeglica u Saveznoj Republici Jugoslaviji“.

„Jedva smo našli još troje dece izbeglica sa ovim zdravstvenim problemom u Dečjoj klinici. Njihove dijagnoze poslali smo u Lajpcig i čekamo odgovor“, rekao je Mihailo Vučinić, predsednik „Nade za zdravo srce“.

On je istakao i da je problem u tome što izbeglicama u našoj zemlji, bez uputa, nije bilo omogućeno lečenje u svim zdravstvenim institucijama i dodao da je neretko o samom lečenju odlučivala i finansijska situacija koja je vrlo često i bila problem njihove egzistencije.

„Nada za zdravo srce“ osnovana je 1997. godine na inicijativu Mihaila Vučinića, bivšeg direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i profesora Medicinskog fakulteta.

Registrovana je iste godine u Saveznom sekretarijatu pravde. Cilj ove organizacije bio je da obezbedi besplatne operacije srca za decu izbeglice u inostranim kardiohirurškim centrima.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Kardiohirurški centar u Monaku, gde je direktor doktor Vincet Dor, u tom trenutku bila je jedna od najsavremenijih ustanova ove vrste.

U njemu se do tada godišnje radilo oko 800 operacija srca. Po svom renomeu nije zaostajala ni za centrom u Lajpcigu, čiji je direktor bio Fridrih Mohr, a u kom su vrhunski kardiohirurzi godišnje operisali i do 3.000 pacijenata, što je ovaj centar svrstvao među prvih deset najboljih u svetu, kako po stručnosti kadrova, tako i po najsavremenijoj tehnologiji koju je primenjivala prilikom operacija organa koji život znači.

Prva primena robota u kardiohirurgij započela upravo u ovom centru.

„Nada za zdravo srce“ obezbeđivala je i besplatne operacije srca za decu i odrasle izbeglice u našim kardiohirurškim centrima.

Potrošni medicinski materijal, (katetere, balone, stentove, oksigenatore, pejsmejkere, srčane zaliske), u ovom slučaju, obezbeđivali su strani donatori.

Tako je 2000. godine Institutu za kardiovaskularnu hirurgiju „Dedinje“ ova humanitarna organizacija dala potrošni materijal u vrednosti od 320.000 nemačkih maraka.

Cilj organizacije bio je i da dovodi inostrane eksperte koji bi operisali pacijente izbeglice i time demonstrirali nove hirurške tehnike.

Februara 2000. godine, doktor Erik Jansen iz holandskog grada Utrehta, demonstrirao je koronarne operacije na kucajućem srcu, a doneo je i poklon u vrednosti od pet hiljada dolara.

U septembru iste godine, poznati nemački kardiolozi su darivali poklon od 320.000 maraka i demonstrirali desetak procedura.

Ova praksa, nažalost, prekinuta je, jer je rukovodstvo „Dedinja“ iz 2001. godine, kako je rekao doktor Vučinić, odbilo svaku saradnju sa organizacijom „Nada za zdravo srce“.

Mihailo Vučinić, doktor medicinskih nauka, osnivač kardiohirurgije, načelnik službe kardiohirurgije od 1976. do 1992. godine i direktor na klinici „Dedinje“ od 1986. do 1992. godine iza sebe je ostavio bogatu karijeru.

Bio je stariji konsultant i stariji predavač na „Medical University of South Africa“ u Pretoriji i inostrani konsultant-kardiohirurg na „Centre Cardio – Thoraque de Monaco“.

Usavršavao se na više univerziteta u SAD, Nemačkoj, Čehoslovačkoj, a bio je i gostujući predavač u SAD, Kini, Rusiji i drugim zemljama.

Bio je član više domaćih i međunarodnih profesionalnih udruženja.

Mihailo Vučinić uradio je preko 5.300 operacija na otvorenom srcu. Pronašao je „Vučinićev sistem za lokalno hlađenje srca“.

Objavio je 240 naučnih i stručnih radova i tri knjige iz oblasti kardiologije. Umro je 2004. godine u Beogradu.

Danas, dvadeset godina kasnije, situacija u zdravstvu je daleko od dobre. Gotovo je neizbežno ne naići, svakodnevno, na objave o potražnji novčanih sredstava za lečenje najmlađih stanovnika Srbije.

Poslednjih godina, svedoci smo nastanka nekolicine humanitarnih organizacije koje su do sada na lečenje, od različitih bolesti, u inostranstvo poslali na stotine dece.

Kao sledeći korak, ostaje da se nadamo da će pojedinci, pa i sama država, početi redovnije i intenzivnije da se uključuju u najbitnije borbe – borbe za živote.