Početkom ovog meseca predsednik Kirgistana Kurmanbek Bakijev otišao je ponizno u Moskvu da zatraži finansijsku pomoć. Da bi svoj zahtev učinio prijatnijim Bakijev je objavio da zahteva od SAD da zatvore svoju vazduhoplovnu bazu u Kirgistanu koja snabdeva NATO trupe u susednom Avganistanu. Slično tome, krajem prošle godine vlada Islanda je zatražila od Rusije da finansijski pomogne njen bankarski sistem, dok je pakistanski predsednik Asif Ali Zardari posetio Kinu nadajući se da će obezbediti hitnu finansijsku injekciju za svoju zemlju.
Neki posmatrači navode ove epizode kao dokaz opadanja američkog međunarodnog uticaja. Međutim, postoji nešto još važnije: Rusija i Kina do sada nisu nudile mnogo pomoći osim relativno male sume novca Kirgistanu. Usred velike priče o „postameričkom svetu“ veliki broj posmatrača primećuje promenu sa međunarodnog poretka u kojem dominiraju SAD ka multipolarnom sistemu u okviru kojeg se države poput Kine, Rusije i još nekoliko drugih zemalja utrkuju za globalno rukovodstvo kada je reč o nizu zajedničkih izazova i rizika.
Pre više od pet godina kineski predsednik Hu Đintao je objavio da je „trend ka multipolarnom svetu neopoziv i dominantan“. Kada se Vladimir Putin prošle godine žalio na konferenciji u Minhenu da američki unilateralizam produbljuje sukobe širom sveta, uvređeni senator Džon Mekejn je odgovorio da konfrontacija nije neophodna u „današnjem multipolarnom svetu“.
Kada je Putin poželeo dobrodošlicu predsedniku Venecuele Ugu Čavesu u Rusiji prošle godine, primetio je da „Latinska Amerika postaje značajna karika u lancu multipolarnog sveta koji je u nastajanju.“ Čaves se složio s njim: „Multipolarni svet postaje realnost.“ Svi oni su pogrešili. Američka dominacija jeste u opadanju, ali multipolarni poredak ukazuje na to da nekoliko sila u usponu zauzimaju konkurentske stavove u vezi s tim kako treba voditi svet kao i da su spremne da ulože napore da unaprede svoje globalne agende. To nije slučaj.
Umesto toga, svedoci smo rođenja jednog bespolarnog poretka u kojem su američki glavni takmaci i dalje isuviše zauzeti problemima kod kuće i u najbližem susedstvu da bi poneli najteže međunarodne terete. Počnimo od Rusije. Uprkos sve jačim vezama s Venecuelom i naporima da koordiniše energetsku politiku sa zemljama bogatim prirodnim gasom u Severnoj Africi, Kremlj nema ambicija da povrati uticaj u Latinskoj Americi, Africi ili jugoistočnoj Aziji, koji je imao tokom sovjetske ere. Niti on poseduje ideološku draž u stilu Sovjeta. Umesto toga, ruski lideri su okupirani zaštitom ruskih tržišta, banaka i kompanija od najgorih efekata globalne finansijske krize, učvršćivanjem državne kontrole nad domaćim ekonomskim sektorima i širenjem stranog političkog uticaja širom bivše sovjetske teritorije.
Zahvaljujući potrebi Kine da zadovolji svoju glad za uvoznom naftom i drugim proizvodima, ona je zadobila međunarodno prisustvo. Međutim, njen uticaj je više trgovinski nego politički. Kineski lideri moraju da posvete pažnju zapanjujućem mnoštvu problema kod kuće: sprečavanje ekonomske stagnacije, zbog koje bi milioni ljudi mogli da ostanu bez posla i završe na ulici, negativne posledice reformi kada je reč o poljoprivrednom zemljištu i napori za prevazilaženje ogromnih problema u vezi sa životnom sredinom i zdravstvenom negom građana.
Ukratko, postoji vakuum u globalnom rukovodstvu baš u trenutku kada je ono neophodno. Predsednik Barak Obama sada usredsređuje svoju pažnju na stimulaciju posustale ekonomije SAD, osmišljavanje mera za smanjenje poreza, na reformu politike u oblasti zdravstva i energetike i ponovno zadobijanje poverenja građana u američke finansijske institucije. Evropska unija nastavlja internu debatu o tome šta je najbolje učiniti da bi se spasile banke i industrijski sektori koji propadaju, kako se suočiti s negativnim posledicama proširenja EU u evro zone i šta uraditi povodom sve gorih odnosa s Rusijom.
Ko onda može da preuzme rukovodstvo u naporima da se formira nova globalna finansijska arhitektura koja odražava problematiku trgovine 21. veka? Ko može da izdejstvuje konsenzus kada je reč o multilateralnom delovanju na klimatske promene? Međunarodni samit održan u Vašingtonu u novembru 2008. istakao je taj problem. Najbogatije zemlje na svetu (G-7) okrenule su se silama u usponu u okviru G-20 da bi pomogle koordinaciji delovanja na globalnu finansijsku stagnaciju. Budući da je teško da se sedam zemalja složi u vezi s bilo čim, zamislite kakav je izazov obezbeđivanja konsenzusa između njih 20.
Kada se oni koji su u krizi za nekoliko godina obrate SAD za pomoć, postoji velika verovatnoća da će dobiti negativan odgovor. I uopšte nije poznato da će iko drugi želeti ili moći da da potvrdan odgovor.
Autor je predsednik Evroazijske grupe i visoki zvaničnik na Institutu za svetsku politiku
Copyright: Project Syndicate
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
