Vesna Milenović i Goran Golubović žive u selu Popovac kod Paraćina sa svoje devetoro dece, dve devojčice i sedam dečaka, u oskudici i siromaštvu. Najmlađi sin je predškolskog uzrasta, a najstarija ćerka će 1. septembra krenuti u srednju školu. Do pre dve godine živeli su u trošnoj kući, ne većoj od 30 kvadratnih metara, bez vode i struje, a onda im je opština nakon nekoliko žalbi obezbedila prinudni smeštaj u selu Popovac.
Kako kažu, u „novoj kući“ imaju struju i vodu, ali deci i dalje nedostaje mnogo stvari, školska godina je sve bliža, a nisu u mogućnosti da deci obezbede knjige i neophodnu školsku opremu.
– Dok smo živeli u staroj kući morala sam sama, a nekada su i deca išla sa mnom da donesemo vodu iz bunara, koji je više od 300 metara udaljen od kuće. Voda je bila prljava i često sam bila primorana da sama iz nje vadim zmije, ali nisam imala drugih mogućnosti. Ni u ovoj kući situacija nije mnogo bolja, iako imamo struju i vodu, sobe su prepune vlage, padaju parčići maltera, a nedavno se i ambar koji se nalazi pored srušio i moj suprug je umalo nastradao, priča Vesna Milenović.
Porodicu, kaže ona, prehranjuju zahvaljujući volonterskom radu u opštini, za koji dobijaju po 8.000 mesečna, kao i od dečijeg dodatka u istom iznosu.
– Muž i ja radimo u trajanju od najmanje 20 radnih sati nedeljno, tako je opština propisala. On kosi javne površine, a ja radim kao čistač i skupljam karton po gradu. Morala sam da napišem nekoliko molbi kako bi nas primili za taj posao. Od toga zaradimo 16.000, ali da bi išli na posao moramo da platimo markicu za prevoz koja košta 5.000 dinara, naglašava Vesna. Ona dodaje da svojim mesečnim primanjima uspevaju da podmire samo osnovne potrebe i kupuju samo ono što im je neophodno – namirnice da se prehrane, prašak za veš i sredstva za higijenu.
Kako bi na stolu svakog dana bilo hrane, ona i njen suprug su primorani i da nadniče u selu. Kad god neko pozove, Goran ide da seče drva, Vesna ide u polje, a često i deca pomažu u komšiluku za, kako kažu, „kesu paradajza ili krompira“.
– Mesečno potrošimo više od 200 kilograma brašna, hleb ne kupujemo, jer nam je skupo, već mesimo. Deca meso jedu samo ponekad, a o slatkišima da i ne govorim, ne sećam se kada su poslednji put jela nešto slatko – priča kroz suze Vesna.
Za nju i supruga se, kako kaže, ne sekira, iako su oboje zbog teškog života narušili svoje zdravlje, ona boluje od reume, a ima problema i sa bubrezima, dok je suprug pre nekoliko godina imao tešku saobraćajnu nesreću, zbog koje je više od 40 dana ležao u krevetu nepokretan, a i sada ima „šipke“ u butnoj kosti. Međutim, najviše je boli činjenica da svojoj deci ne može da obezbedi uslove za život i bezbrižno detinjstvo, kakvo ima većina njihovih vršnjaka.
– Deca nemaju igračke, mobilne telefone, zasebne sobe, društvo iz škole im ne dolazi, jer nemaju gde da ih uvedu. Najstarija ćerka je tek pre nekoliko meseci u školi prvi put sela za kompjuter, iako njene drugarice već uveliko znaju da rade na računaru u tim godinama, neutešna je Vesna.
Samo za knjige više od 100.000 dinara
Od devetoro dece, njih osmoro je u školskom uzrastu, a na koji način će kada počne nova školska godina kupiti knjige i neophodan školski materijal, Vesna i njen suprug ni sami ne znaju. „Pre neki dan smo suprug i ja računali i za knjige i školsku opremu treba nam više od 100.000 dinara. Nisu tu samo knjige u pitanju, za svako dete treba kupiti i sveske i lenjire, pa i bojice, bez toga ne mogu da idu u školu, a duša me boli kada vidim da po mnogo čemu oskudevaju za razliku od svojih vršnjaka. Ne znam kako ćemo to sve postići, pita se Vesna Milenović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
