Bez interneta ne bi bilo Protesta protiv diktature

Legenda je jedno, istorija drugo, a činjenice sasvim treće. Upravo je pilot istraživanje SeCons grupe za razvojnu incijativu, koje se bavilo pitanjima onlajn i oflajn aktivizma pokušalo da dođe do nekih činjenica. Opšti zaključak je da bez interneta koje je ovog puta bio jedini kanal komunikacije za širenje informacija, Protesta protiv dikature ne bi bilo.

Istraživanje je pokazalo da se devet od deset ispitanika o protestima informisalo putem interneta, trećina njih priključila se protestu nakon što su dobili poziv preko društvenih mreža, a pet odsto nakon poziva nepoznate osobe na internetu.

Prema rečima Dalibora Petrovića, sociologa i istraživača SeConS, jedan od najvažnijih rezultata istraživanja je otkrivanje grupe mladih ljudi koje možemo zvati digitalnim akvitistima. U ovu grupu spadaju tzv. milenijalci stari do 24, 25 godina, uglavnom žive u većim gradovima i veoma dobro barataju novim tehnologijama, objašnjava Petrović. Oni, ne veruju tradicionalnim medijima , kao što ne veruju ni tradicionalnim oblicima političke aktivizma, političkim liderima, pa ne glasaju ili slabo glasaju na izborima. Takođe, istraživanje je pokazalo i postojanje grupe tzv. “zaintresovanih posmatrača”. To su uglavnom osobe između 35 i 40 godina, revnosni su glasači, prate događaje i internet im je osnovni izvor informisanja. Istraživanje je pokazalo da internet u Srbiji gde 50 odsto ljudi koristi društvene mreže ima veliki potencijal da poveže ljude u organizaciji protesta.

“To je ono što svi naslućujemo, a sada smo to i videli, jer oko 30 odsto je došlo na protest zato što su dobili poziv preko društevnih mreža”, navodi Petrović. Ipak, Petrović objašnjava da onlajn aktivizam nikada ne dolazi “ničim izazvan” i da je potrebno više faktora, ovog puta radilo se o nagomilanom revoltu i izborima u isto vreme. Ono što je sigurno da se sve više javna sfera seli u virtuelnu sferu.