Bez Karadžića i Mladića u Hagu, Srbija ne može u EU

Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP), kaže za Danas da Srbiji koja skriva haške optuženike nije mesto u Evropskoj uniji.
– Da li uslovljavanje hapšenja Mladića može i da dovede do toga i da li to treba da bude uslov EU? Mislim da u EU nema mesta jednoj državi koja skriva haške optuženike i ne daje adekvatne i relevantne dokaze da se haški optuženici ne nalaze na njenoj teritoriji. Nije tačno da takvi dokazi ne mogu da se pokažu, jer tajne službe veoma dobro znaju gde su i Karadžić i Mladić. Zvanična Srbija je podeljena, a institucionalna moć je podeljena između onih koji odlučuju o sudbini Mladića i Karadžića. Ta moć nije u rukama predsednika države, niti dela Vlade koji potiče iz demokratskih stranaka. To je klopka u kojoj Srbiju drže delovi sistema starog režima koji ni danas nisu reformisani. U vojsci, policiji, tajnim službama, medijima imamo vrlo čvrstve zaštitnike starog sistema, a koalicija socijalista i demokrata će biti otežavajući momenat, jer je SPS i dalje nereformisana partija, koja će imati uticaja u vezi sa skrivanjem, zaštitom i sprečavanjem suočavanja s prošlošću i hapšenja haških optuženika – navodi Kandić. Ona ističe da ima dosta onih koji su iz SPS-a prešli u demokratske partije, ali su potajno vezani za prošlost i „polako će početi da opravdavaju i daju legitimitet onome što se dogodilo devedesetih“.
– To je jako opasno, jer je i Ivica Dačić nedavno u Skupštini rekao da je Slobodan Milošević bio u pravu tokom devedesetih. Evropska unija ne može da pristane na to, jer je to rušenje sistema međunarodne pravde. Mislim da je osnovana priča da je Karadžić pod zaštitom Crkve, a Mladić pod zaštitom starih i novih tajnih službi. Mislim da Srbija neće ući u EU sa Karadžićem i Mladićem na slobodi. EU je olakšavala Srbiji, ali je Srbija sama sebi neprijatelj.
Po njenim rečima, zahtev EU prema Srbiji i drugim državama u procesu pridruživanja je saradnja sa Haškim tribunalom, ali taj zahtev nije preciznije određen, pa se pokazuje da članice EU taj uslov tumače kao obavezu Srbije da uhapse i predaju pre svega Ratka Mladića i da Stojan Župljanin i Goran Hadžić nisu sporni, jer Srbija nema neke posebne razloge da štiti ovu dvojicu haških optuženika.
Kandić dodaje da se u usmenim obraćanjima i tumačenjima EU u odnosu prema Srbiji, Radovan Karadžić skoro i ne pominje, nego je glavni akcenat stavljen na Mladića.
– Međutim, kada se precizno tumači šta znači taj zahtev saradnje sa Tribunalom, pokazuje se da je ozbiljno manjkav i da Evropska unija treba da unapredi zahtev saradnje sa Tribunalom. Svaka država bivše Jugoslavije koja ima ambiciju da postane član EU mora da preduzme niz koraka koji se odnose na počinjene masovne zločine u prošlosti. Nije dovoljno da se uhapse samo optuženi za ratne zločine, nego to mora da bude praćeno i društvenim dijalogom suočavanja sa nasleđem ratnih zločina. Nema mesta među članicama EU državama bivše Jugoslavije ukoliko ne sprovedu proces suočavanja s prošlošću. Na ovim prostorima je započet taj proces, pre svega suđenjima za ratne zločine. Izlaznom strategijom Tribunala nacionalna pravosuđa su polako počela da preuzimaju nadležnost Tribunala. Danas i u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i u Srbiji ima suđenja za ratne zločine, osim u Crnoj Gori. Na Kosovu ima i suđenja za etnički motivisana krivična dela nakon juna 1999. zato što se ona ne mogu kvalifikovati kao ratni zločini, jer od tada nije postojalo stanje koje se u međunarodnom pravu definiše kao oružani sukob – naglašava Kandić.
Direktorka Fonda za humanitarno pravo ističe da nevladine organizacije trenutno razmišljaju da se uslov saradnje sa Tribunalom konkretizuje i da EU mora da traži od vlada sprovođenje društvenog dijaloga, jer svaka država bivše Jugoslavije ima svoju nacionalnu istinu, koja je u suprotnosti sa istinom drugog društva i države.
– Čini se da taj društveni dijalog mora biti povezan, odnosno da se odvija istovremeno u svim državama. Ratovi su bili duboko isprepletani preko granica, učinioci su iz jedne države, žrtve iz druge, u jednoj državi imamo i počinioce i žrtve kao što je u Bosni. Društveni dijalog mora da ima formu širokih konsultacija, počevši od civilnog društva do razgovora i priznavanja drugih žrtava u parlamentu, jer onda nema napretka ni u demokratskom razvoju, niti je moguće da države bez društvenog dijaloga mogu da se uključe u red evropskih država. Čak ne mogu biti ni blizu Bugarske i Rumunije, jer u tim državama nije bilo tog užasnog rata tokom devedesetih, kao što je bilo ovde u kojem je bilo i genocida i zločina protiv čovečnosti. U tome se države bivše Jugoslavije razlikuju od drugih država članica EU i kandidata – kaže Kandić. Ona navodi da postojećom dinamikom suđenja u svim državama bivše Jugoslavije do 2020. neće biti više od 1.200 osuđenih, a FHP zagovara formiranje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, koja će koristiti sudske presude, dokumentaciju nacionalnih sudova i sliku o ratnim zločinima dodatno osnažiti prikupljanjem dokumenata i organizovati javnu platformu na kojoj će žrtve govoriti o tome što im se desilo. Kandić ukazuje na to da je neophodno da se glas žrtve iz Bosne čuje u Hrvatskoj i Srbiji, o žrtvi iz Hrvatske na Kosovu i u Srbiji i u drugim državama.
Kako objašnjava, EU to može da razume, jer je i Nemačka imala slično iskustvo sa Francuskom u građenju poverenja i ljudskog dostojanstva, a na ovim prostorima je bilo više od 40.000 nestalih, dok ih danas ima 17.000.