Bez kompromisa

Fabr je već bio gost Bitefa 1984. godine kada je predstavom „Moć pozorišnih ludosti“ osvojio Gran pri festivala. Zbog planiranog protokola, koji je podrazumevao intonaciju belgijske himne i podizanje zastave pre izvođenja njegovog komada, mnogo se naljutio i to zabranio.

„Nacionalističke gluposti“ – bio je i ostao Fabrov stav povodom takvih političkih gestova. Njegova je zastava zastava umetnika i slobode, a da je tako dokazuje i sastavom u upravnom odboru svoje teatarske kompanije Troubleyn osnovane 1986. Naime, iako je običaj da u ovakvim telima sedi makar jedan političar, Fabr je uspeo da svoju upravu dekontaminira od politike, te nju čine isključivo umetnici. Tom beskompromisnom odlukom kažnjava i sebe samog budući da je zbog toga ponekad, u odnosu na kolege manje subvenicionisan, ali takve kazne za njega su, tvrdi – „čast“.

Jan Fabr, pisac, koreograf, skulptor, filozof, rođen je 1958. u Antverpenu, gde je i diplomirao na Kraljevskoj umetničkoj akademiji. Između 1976. i 1980. napisao je svoj prvi tekst za pozorište i realizovao svoj prvi solo performans u kojem je spalio novac i od tog pepela napisao reč „Money“. Godine 1977. izmenio je naziv ulice krstivši je svojim imenom sve uz tablu na kojoj je bilo ispisano „Ovde živi i radi Jan Fabr“. U solo performansu „My body, my blood, my landscape“ napravio je crteže od sopstvene krvi. Impozantne skulpture ključan su deo Fabrovog opusa s kojima je izmenio fizionomije mnogih gradova. „Čovek koji meri oblake“ se tako nalazi na čak tri lokacije – u Gentu, na aerodromu u Briselu i u Antverpenu. U svakoj od njih prepoznajemo lice samog umetnika, što je odlika mnogih njegovih radova. Recimo „Piete“, predstavljene na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji, kao i monumentalne instalacije „Self portrait as the biggest worm of the world“ prezentovane 2008. u Luvru, što ga je uvrstilo u dosad jedinog živog umetnika koji je izlagao na ovom ekskluzivnom mestu. Faraonski insekti skarabeji i mozak takođe su čest motiv, materijal, ali i opsesija, koji se vezuju za njegovo ime i stvaralaštvo. Jednu takvu gigantsku bubu postavio je na vrh čelične igle visoke 23 metra, dok je za dekoraciju Kraljevske palate u Briselu upotrebio milion i šeststo hiljada zelenih skarabeja u vidu dragulja. Desničari flamanskih pokreta zbog toga su mu pisali preteća pisma smatrajući da je time izdao Flandriju, ali je Fabr primetio da oni nisu razumeli da tim gestom, između ostalog, kritikuje kolonijalnu prošlost Belgije.