Bez sistemskog rešenja za migrante

Međutim, koliko se naša država na početku snašla i na pravi način odgovorila na krizu, toliko u međuvremenu nije uspela da problem reši sistemski i da pokuša da integriše onaj deo populacije koji želi da ostane ovde. Strah od terorizma, islamofobija, pandemija korona virusa, samo su povodi, odnosno uslovi da se na nesrećne ljude gleda kao na pretnju. O oko 6.000 njih, koliko ih je trenutno u Srbiji, najviše brinu nevladine organizacije, dok državni organi okreću glavu čekajući da ti ljudi odu.

Radoš Đurović iz Centra za pomoć tražiocima azila kaže za Danas da bi mnogi od njih želeli i da ostanu u Srbiji ali da je to gotovo nemoguće, s obzirom na komplikovane procedure za dobijanje azila.

– Po pitanju interkontinentalnih migracija smo kao društvo i kao država jako nezreli jer nismo imali iskustva u tome, ali smo ipak relativno dobro reagovali na krizu pre pet godina. U toj prvoj fazi odnos nosilaca vlasti prema migrantima je bio human zbog čega je naša zemlja dobila mnoge pohvale i izgradila pozitivan imidž u Evropi. Takođe, opštenarodno raspoloženje prema tim ljudima, propraćeno medijskim napisima, bilo je humano i puno empatije i razumevanja, ističe Đurović.

Međutim, dodaje naš sagovornik, kako je Evropa i pojedini političari, krenula putem ksenofobije i straha od terorizma i islama, tako se i u Srbiji menjala klima.

– Negativan stav prema migrantima je pojačan u predizbornoj kampanji ove godine kada su pojedine političke stranke ovo pokušale da iskoriste kao temu. Onda su i pojedini mediji krenuli tim putem, a kovid kriza je to dodatno povećala. Društvene mreže su se usijale od brojnih „strahova“ od migranata – naglašava naš sagovornik.

Đurović dodaje da nama nedostaje sveobuhvatna strategija za bavljenje migrantskom krizom u svetu novonastalih dešavanja.

– Ne postoji dalekosežan plan. Cela strategija se zasniva na ideji da će ti ljudi nastaviti svojim putem u neku drugu evropsku zemlju. To nije tačno. Činjenice pokazuju da je to sve manje verovatno, a sistem im ne pomaže da se integrišu u društvo niti pokušava da odgovori na njihove potrebe. Ukoliko osoba izrazi želju da dobije azil, aplicira, da prođe postupak i bude integrisana u naše društvo, šanse za tim su ravne nuli – ukazuje Đurović.

Prema njegovim rečima, „sistem“ predstavlja samo formu iza koje se kriju ozbiljni problemi, jer ne postoji ni volja niti stručni ljudi koji bi radili na integraciji migranata i tražilaca azila.

Milan Antonijević, izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo, ocenjuje za Danas da je dolazak velikog broja migranata u Srbiju pre pet godina bio praćen prvim koracima države, greškama, ali i prilično jasnim stavovima države da Srbija neće biti poput Poljske ili Mađarske, koje su migrante koristile za svoju političku agendu, polarizovale političku scenu i ustoličile mržnju sa kojom i danas ta društva ne mogu da se izbore.

– Ubrzo je sistem u Srbiji zaista počeo da funkcioniše i kako je kroz našu zemlju prošlo više od milion izbeglica, ipak smo mogli biti primer dobre prakse i ljudskosti. Tu odmah moramo pomenuti i brzi odgovor organizacija, Divac fondaciju, grupa 484, Beogradski centar za ljudska prava i brojni drugi, često volonteri, bili su spremni, davali podršku, brinuli o svakome ko je prelazio granicu i dolazio u kampove, trgove većih gradova. U isto vreme mnogo su radili i pomagali u sredinama koje su primale migrante, jer je najveći teret bio na njima – ističe Antonijević.

Prema njegovim rečima, naši sugrađani su se ipak identifikovali sa onim što se nama dešavalo devedesetih, shvatali su šta čoveka natera da ode iz sredine u kojoj je rođen, gde besni rat i ekstremno siromaštvo i ukrca se u čamac negde na Mediteranu i završi gde nikada nije bio.

– Kovid je doneo nove izazove i pokazao da smo svi ranjivi. Pokazao je i da je u tim situacijama neophodno mnogo više brinuti o najugroženijima, a to su svi koji su u Srbiji na ivici siromaštva i naravno migranti, njih oko 6.000 koji u ovom trenutku u Srbiji čekaju ili nastavak svog životnog puta ili uklapanje u sredine u kojima žive. Teorije zavera i druge kampanje koje bude mržnju ostavljam za tekstove koje ću nekad pisati u medijima koji te teorije zavere šire, nakon nekog novog „Srbijo izvini“ talasa. Vaše novine, tj. Danas i novinari koji ga čine su uvek bili na braniku ljudskosti – zaključuje Antonijević.

Izazovi

– Bilo je tu i zloupotreba, novca koji je iznuđen porodicama. No svaka sudbina je zapisana i priča nove Hane Arent iz Sirije je sigurno napisana negde u Zapadnoj Evropi, destinaciji migranata, pominjući policiju na zapadnom Balkanu – kaže Milan Antonijević.