Bez vode na četrdeset stepeni: Dnevnik Kristine Milošević, političarke iz Gornjeg Milanovca

9. avgust

Sinoć je Gornji Milanovac sijao posebnim sjajem. Ceo trg je bio ispunjen ljudima koji su došli na protest da pokažu da ne žele nikakve rudnike niti iskopavanja, već zdrav život. I da su spremni da se za to i bore.

Broj sto je ključan za ovaj dan, jer je toliko zdravstvenih radnika potpisalo podršku borbi protiv iskopavanja litijuma i bora u Srbiji, ističući da oni, kao odgovorni ljudi i zdravstveni radnici Gornjeg Milanovca, osećaju potrebu da stanu u zaštitu zdravlja građana Srbije.

Ceo dan je protekao u znaku pritiska državnog vrha na zdravstvene radnike. I Lončar je zvao lično lekare i dolazile su specijalne vanredne inspekcije i ništa. Veliki je problem ovima beskičmenjacima kad ispred njiih stanu ljudi sa kičmom. To ne zna kako da se ponaša, kako da bude superioran, ne može ništa. Još kad znaju da stojimo svi mi koji se godinama borimo sa nepravdom iza svih tih ljudi i da smo spremni da stanemo u zaštitu na svaki način, nema im druge nego da se povuku. Kao u pesmi Đorđa Balaševića, a kad se odmaknu malo, viknu. Jer iz bliza nema reči, sve bi da budu silni, ali ne vredi, kad nisu.

10. avgust

Rudnika neće biti. Vizija zla koje se sprema daje mi snagu koju sam mislila da nemam. Svi zajedno. Svuda po Terazijama su transparenti i parole. I divni ljudi koji su došli iz svih delova Srbije da jasno poruče da neće dozvoliti ovoj vlasti da nam ugrožava zdravlje. Ugrozili su nam dostojanstvo, pravo glasa, pravo na drugačije mišljenje, ugrozili su izbore i postojanje države i potpuno urušili institucije. Ali zdravlje ne damo. I oni koji su glasali za opoziciju i oni koji su glasali za vlast i oni koji nisu glasali isto misle: ova vlast je nesposobna da garantuje zdravlje naciji.

Lepota i veličanstvenost protesta je u broju ljudi koji su napunili Terazije spremni da poruče da se nikakav rudnik litijuma neće otvarati u Srbiji. Od kokardi, šajkača, preko levičara, urbanih, LGBT i svih koji se brinu za svoje zdravlje, čulo se gromoglasno VUČIĆU ODLAZI!

Ja sam političarka i taj svoj poziv shvatam kao obavezu da doprinesem koliko mogu da ovo društvo bude bolje. Društvo oblikuju građani. Svaki političar mora da sluša građane. U tome je i tajna demokratije i građanske participacije. A dosadašnje poigravanje službe, podmetnutih elemenata, vlasti kako je politika užasno prljava i posao za pokvarene, kako bi obesmislili sve sem njih koji nam otimaju zemlju, ne prolazi više, jer je došlo do svačijeg praga. Nikada nije bila ni jasnija ni glasnija poruka građana.

E sad, da smo mi demokratija a ne ova jeziva diktatura, onaj kome je poruka upućena, morao bi da posluša narod. Ali od nagađanja, da smo i šta bi bilo, nemamo ništa. LJudi su ti koji nose promenu, a ja sam do kasno u noć bila opijena masom i voljom tih ljudi divne subotnje večeri u Beogradu. Postoji narod koji je podigao glas. I postoji volja za borbom. To je sve što mi je potrebno da verujem da treba još više da se borim.

11. avgust

Scena kada u ranim jutarnjim časovima žandarmerija i policija isteruje stotinak aktivista i kada hapsi Ivana, Nikolu i Jevđenija je toliko strašna i tako vraća u realnost da živimo diktaturu jednog egomanijaka koji misli da je Srbija njegova lična, i da može kako hoće. Mimo zakona, institucija, prava, pravde, mimo svega. Kaže Pavle, jedan ozbiljan milanovački opozicionar još iz vremena 5. oktobra, kako Vučić, kao navijač, ne može da dozvoli da poklekne na još jednom protestu. Jednom je već povukao odluku i pokazao slabost, drugi put ego mu neće dozvoliti. Da li će popustiti pod pritiskom ili će se zaleteti na ovoliko ljudi koji su protiv rudnika litijuma, građana zemlje čiji je on predsednik, videćemo. Kaže, krenuće među narod, da objasni on. On koji ne sme u emisiju sa jednim opozicionim političarem, sa jednim stručnjakom, krenuće slobodno u narod. Kako da ne.

12. avgust

Danas je bio doček sportista sa Olimpijade. Prethodnih dana sam bila u stanju predinfarkta zbog svih pobeda u poslednjim sekundama, ali mi je najlepši deo bio postolje košarkaša za bronzu. Ona količina pravog, srpskog karaktera dok se uzbuđeno penju i poziraju nakoso, zaneseni, opijeni uspehom, ulepšalo mi je dan. Atmosfera na dočeku sa „Rio Tinto, marš iz Srbije“, koju su građani priredili dala je dodatni sjaj medalji.

I ono Mandićevo preskakanje Šapića, čista poezija.

13. avgust

Jedan zabrinut građanin Gornjeg Milanovca me je pozvao i rekao mi: „Vidi, Kristina, ja sam glasao za SNS, jer sam video da se na ovim lokalnim izborima kandiduje Vučić, pa sam računao da će doći on na mesto predsednika opštine i skloniti ove nesposobne koji su do sada bili na vlasti. Međutim, ostadoše ovi nesposobni i mi sada nemamo vode po dvanaest i više sati. Da situacija bude još gora, u selu kod Milanovca, ima probušena cev iz koje voda ide 24/7 već mesecima“. Išli smo na to mesto i snimili celu situaciju.

Kada sumiram, mnogo nas košta svo ono partijsko zapošljavanje onih koji su u javnim preduzećima i ustanovama samo da bi služili stranci, sve te kupljene diplome koje su preko noći povećale koeficijente službenicima, bez imalo srama. Sada smo ostali bez onih koji znaju kako se vodi grad, operativno i administrativno i sad ne možemo ni vodu da imamo. Ni vodu, kao osnovnu ljudsku potrebu. Toliko su nesposobni!

14. avgust

Već sam pisala o tome kako već danima unazad nemamo vodu za upotrebu. Uvedene su restrikcije, svaki dan pucaju cevi na više mesta, raspad sistema, ali bukvalno. Juče smo snimili mesto gde je livada zelena, trska izrasla i nikom ništa. Ide voda, zaliva se trava, a za građane nema ni za umivanje. I jutros nas dočekuje informacija da je opštinska vlast proglasila vanrednu situaciju na teritoriji Gornjeg Milanovca, jer vode nema.

Davali su subvencije za iskopavanje bunara za zalivanje bašti svima koji su obećali kapilarne glasove po selima, a onda do same akumulacije, gde je vodovod za celu opštinu, nema vode da se nakupi, dok su kupus i krompiri uredno zaliveni. Dvanaest godina je trebalo da nam se sva ta sitna, jeftina prodaja budućnosti svih nas obije o glavu činjenicom da na četrdeset stepeni ne možemo da popijemo čašu vode sa česme. Šta mislite koliko će im trebati vremena da nas zatruju dok budu garantovali za inovativne metode iskopavanja litijuma iz naše, vodom bogate zemlje.

Stranka Zajedno, gde sam internacionalna sekretarka po funkciji, a gde pripadam srcem zbog ljudi u njoj, ima rešenja. Mi imamo čitav plan kako se vodi grad, kako se organizuje briga o građanima, kako činimo grad, a samim tim i celu državu zdravom, pristupačnom svakom građaninu i u službi građana. Imamo i regionalnu politiku, kojom zastupamo stav da samo zajedno, kao Zapadni Balkan, možemo krenuti put EU i evropskih vrednosti ako prevaziđemo prepreke i sve ove godine radimo na tome.

Potrebno je da pobedimo ovu pošast koja je okupirala Srbiju. Da je oslobodimo ovih pijavica koje uzeše sve što ovu zemlju čini bogatom i zdravom. I spremni smo potpuno da se uložimo zarad pobede. Nakon toga, znamo kako ići napred, ka prosperitetu. Za to su nam potrebni odgovorni ljudi u politici, a ostvareni u svom životu. I biće ih, kada svi šarlatani budu otišli iz politike, jer ne može se na leđima naroda zarađivati. I to veoma brzo, jer je narodu dozlogrdilo.

15. avgust

Vanredna situacija je važila juče. Danas i dalje za građane važi, ali bazeni i perionice rade. Prava napredna Srbija.

Sa zadovoljstvom pakujem ovaj svoj dnevnik, kako bih prosledila Danasu. Videćemo se, nadam se, uskoro na ulicama Beograda, u masi ljudi, gde će se jasno čuti „Jel vidite da nećete kopati!“

Autorka je internacionalna sekretarka stranke Zajedno, političarka iz Gornjeg Milanovca