Bez zatvorskih kazni zbog kršenja zdravstvenih mera

Pritvor za ovo krivično delo, međutim, određivan je isključivo za vreme trajanja vanrednog stanja, a ne i posle njega iako je, kako se primećuje u izveštaju, opasnost po javno zdravlje postojala i po ukidanju vanrednog stanja.

Ovakvu razliku u sudskoj praksi autori izveštaja povezuju sa obavezujućim uputstvom Republičkog tužioca da se tokom vanrednog stanja traži pritvor u svim predmetima u kojima se okrivljeni tereti za nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije.

Iako ovo uputstvo nikada nije javno objavljeno, njegovo postojanje nikada nije ni demantovano od nadležnih.

Ukupno gledano, do septembra prošle godine pravnosnažno je okončano 39 postupaka vođenih zbog krivičnog dela nepostupanje po zdravstvenim preporukama, a značajan broj njih okončavan je sporazumima o priznanju krivice ili odricanjem prava na žalbu. Od odluka koje su dostavljene istraživačima, u nijednoj nije izrečena kazna bezuslovnog zatvora.

Kada je u pitanju praksa prekršajnih sudova, OEBS-ova analiza je pokazala da je 98 odsto bilo osuđujuće zbog nepoštovanja zabrane kretanja tokom vanrednog stanja. U tri četvrtine tih postupaka izricane su novčane kazne u iznosu od 50.000 dinara.

Statistički podaci o radu sudova tokom i nakon vanrednog stanja pokazali su da je sudstvo u periodu od marta do maja prošle godine postupalo samo u hitnim predmetima, imajući u vidu da je broj predmeta u radu iznosio između 15 i 25 odsto od uobičajenog.

Kako su istraživačima istakli sagovornici iz pravosuđa, iako su se stekli formalni uslovi za povratak u redovan režim rada to se još uvek nije dogodilo, jer se suđenja i dalje često odlažu zbog bolesti učesnika u postupku.

Sagovornici iz pravosuđa su istakli da su tokom vanrednog stanja odluke izvršne vlasti u značajnoj meri uticale na rad pravosuđa.

„One su usvajane bez konsultacije sa predstavnicima pravosuđa, što nije bilo dobro. Zbog toga su doneti propisi bili međusobno kontradiktorni, korišćena je loša pravna tehnika, formulacije su bile problematične i nejasne. Ustavni sud je bio potpuno pasivan i nije ispunjavao svoju osnovnu ulogu, procenu ustavnosti i zakonitosti akata donetih tokom trajanja epidemije“, navodi se u izveštaju.

Sudije sa kojima su vođeni razgovor za potrebe istraživanja nisu mogli da se slože oko upotrebe video-konferencijske veze tokom suđenja. Dok su jedni ovu mogućnost videli kao legitimnu, u skladu sa zakonom, drugi su je doživljavali kao uskraćivanje prava okrivljenom koje je u suprotnosti sa Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku.

Manjak pritvora za porodično nasilje

Analiza rada sudova ustanovila je da su sudovi od aprila do maja prošle godine znatno ređe određivali pritvor za krivično delo nasilje u porodici, u poređenju sa periodom nakon okončanja vanrednog stanja.

Ova okolnost, navodi se u izveštaju, „otvara brojna pitanja koja se odnose na institucionalnu zaštitu žrtava nasilja, naročito ako uzmemo u obzir da su brojne međunarodne organizacije ukazivale na opasnost od povećanja slučajeva nasilja u porodici i potrebe da se zaštite žrtve porodičnog nasilja“.