“Ako je žrtva moja bezbednost, ja sam potpuno spreman”: Kako na psihu građana utiče to što BIA špijunira novinare i aktiviste?

Najnoviji alat države za kontrolu slobodne misli su programi za špijuniranje, koji državne službe “ubacuju” u telefone pojedincima.

Informaciju da je u igri digitalna represija objavio je Amnesty International, koji navodi da srpska policija i Bezbednosno-informativna služba (BIA) koriste napredni špijunski softver i ubacuju ga u mobilne telefone novinara i ekoloških aktivista.

Kako pojašnjavaju, u pitanju je prilagođeni Android špijunski sistem, NoviSpy, uz pomoć kog se prikriveno mogu zaraziti uređaji. To se uglavnom dešava kada su građani u pritvoru, ili dok su na razgovoru u policiji ili u BIA.

Aktivista Ivan Bjelić, jedan od meta špijunaže od strane državnih službi, kaže za Danas da su aktivistima podaci “izvlačeni” iz uređaja, ali da je i pre nego što mu je to i potvrđeno, po ponašanju telefona shvatio da ga prisluškuju.

“Kada nam je dokazano da imamo u telefonima špijunski softver, to mi nije predstavljano novo otkriće, jer sam svakako već sumnjao na to zbog načina na koji mi se telefon ponaša, ali i činjenicu da je bio u kontaktu sa policijom. Dodatna potvrda da me prisluškuju bila je kada su me na nekim od saslušanja propitivali o događajima i putovanjima o kojima nisam javno govorio niti objavljivao sadržaj o tome. Međutim, ne mogu oni da znaju ništa više od onoga o čemu bih svakako javno govorio”, kaže naš sagovornik.

“Ova borba polazi iz srca, nemoguće ju je zaustaviti na taj način”

Međutim, on podvlači da je siguran da službama niko od privedenih na protestima ne može ispričati ništa što bi ukazalo na kriminal, rušenje države ili bilo šta drugo slično.

“Ovo je borba koja je iskrena, polazi iz srca i nemoguće ju je zaustaviti na taj način. Sa druge strane, troše se resursi, kada bi se desio teroristički napad, oni bi slali BIA i sve raspoložive snage da špijuniraju protivnike režima. Šta je to, Orvel? Ako idemo prema tome, hajde da se spremimo pa da vidimo na šta će da izađe”, poručuje Bjelić.

Ali postavlja se pitanje kakve posledice na psihičko stanje i duševni mir može ostaviti saznanje da je privatnost osobe 24 sata dnevno narušena, da se svaki korak prati, da se svaka reč čuje, i činjenica da službe ovim putem dobijaju i informacije o njihovim bližnjima.

Drugim rečima, ovakav vid narušavanja privatnosti u nepovoljnu poziciju ne stavlja samo korisnika uređaja, već i porodicu i prijatelje osobe koja je meta službi. Ipak, Bjelić ističe, kada bi se bilo šta dogodilo u vezi sa njima, bilo bi jasno ko iza toga stoji.

“Kada bi samo i pokušali da pričaju sa mojim bližnjima, to bi izazvalo ozbiljne probleme. Stoga, služba neće dozvoliti sebi takve poteze, a sam nadzor kao takav i posmatranje onoga što ja radim je traćenje resursa BIA i potpuno pogrešan strateški položaj prema kriminalu i korupciji u državi. Jer se oni fokusiraju na nas, prate nas automobilima, tehnikom i ljudima. Bacaju novac, dok sa druge strane kriminalci šetaju slobodno i bave se izgradnjom po celoj Srbiji”, ukazuje ovaj aktivista.

Takođe dodaje da sve pomenuto nije uticalo na njegovu rešenost da putem koji je zagazio nastavi do kraja. Korak da pliva vodama aktivizma i borbe za pravdu, kaže, značio je spremnost na sve rizike i neugodnosti koje ga mogu sačekati.

“Ako je žrtva moja bezbednost da se nešto u ovom društvu promeni, ja sam potpuno spreman na to. Na početku, kada smo shvatili da Srbija nestaje pred našim očima i kada smo ušli u ovu borbu, moji saborci i ja konstatovali smo da smo spremni da nas biju, da robijamo, i da uprkos svemu nećemo odustati”, odlučan je Bjelić.

Međutim, saslušanja, hapšenja i targeriranja od strane režima imali su nepovoljan emotivni uticaj na njegovu porodicu, koja je ipak, kako kaže, sve to naposletku “stojički podnela”.

“Emotivno ih je uzdrmalo to što sam se našao na takvom mestu (u zatvoru), i to zbog reči ili ishitrenih postupaka kao kada sam bacio baklju na Gradsku kuću. Ali su već donekle navikli jer mi se slične situacije dešavaju od 2021. godine”, dodaje on.

Ističe i da, uprkos toga što su aktivisti navikli na pritiske, osećaj lagodnosti za ljude koji su pod prismotrom – ne postoji. Uvek imaju na umu da je “iza” neko ko sluša, ko zna kuda su otišli, gde su pošli.

“Više ne razlikujemo da li su službe tu zbog naše bezbednosti, ili da budemo nebezbedni. Meni se na ulici nikada nije desilo da imam sukob sa nekim, samo u digitalnom svetu. To je virtuelni svet koji režim kreira, koji u našem društvu godinama neguje narativ “Druge Srbije” kao manjine. Ipak, sada se pokazalo da u tu kategoriju spada većina građana, a da manjina koja nas truje mržnjom nije ni postojeća, već veštački napravljena”, priča on.

Naposletku, kada dođe vreme za svođenje računa, Bjelić kaže da veruje da će odgovornost biti adekvatno dodeljena, ali strahuje da postoje ljudi koji su u ovom momentu od velikog uticaja, a nisu vidljivi. Oni će, bojazni je naš sagovornik, iz svega da se izvuku bez posledica.

“Ne bi smelo da nam se desi da se ljudi iz senke nakon promene vlasti ponovo nađu u ulogama moći, kao što se već dogodio šamar dvehiljaditih. Mladi sada imaju priliku da uče na greškama od ranije, a kao rešenje vidim njihovu poziciju u narednim vlastima. Kao studentska tela, studentski savetnici, da budu posmatrači sednica, kontrolori. Nama treba masa mladih ljudi koji će da budu kontrola vlasti, tužilaštva, opozicije… Treba da budemo korektivni faktor društva, koji će, kada vidi da sledeća vlast krene da brljavi, pravi greške, to da sankcioniše. Ovo je sistemski ubijano u Srbiji, ali sada je konačno došao momenat da se o takvim stvarima razmišlja, a društvo već samo ide ka tome”, zaključuje Danasov sagovornik.

“Orvel nije ni sanjao…”

Kao i Bjelić, psiholog Žarko Trebješanin slučaj špijunaže u kontekstu ostalih društveno-političkih okolnosti u Srbiji, vidi kao uznapredovalu verziju čuvene knjige Džordža Orvela.

„To je nešto što nas zlokobno podseća na Orvelovu 1984. Međutim, ni Orvel nije sanjao da to može da ide toliko daleko. Tehnologija je toliko napredovala da mogu ubaciti programe koji će vam sve pokupiti iz telefona. To je paradigma do koje mere država, uz policijski aparat i tajne službe, može da uđe u nečiju privatnost. A šta vam onda ostaje?“, pita ovaj psiholog.
Zbog načina na koje je moguće sve pokupiti iz mobilnog telefona, kaže Trebješanin, ljudma dođe da ga eliminišu, što bi opet bilo u neku ruku pogubno, jer taj uređaj ipak donosi mnoge benefite.

On dodaje da ljudima koji su nestabilniji, nesigurni i zaplašeni, činjenica da im privatnost može na ovaj način biti oduzeta, može pojačati anksioznost do neslućenih razmera.

„Nekome je potrebna samo jedna kap da se paranoidna ideja koja se povremeno javlja pretvori u pravu bolest. A ovo, ne da je jedna kap, već je realnost da su ljudi praćeni, da je sistem protiv njih, i da su bespomoćni“, ističe psiholog.

U Srbiji – paranoja

Sa njim je saglasna psihološkinja Ana Mirković, koja podvlači da ovakva vrsta pritisaka može kod ljudi da izazove anksiozne napade.

Konstatuje da je u Srbiji atmosfera prožeta vrstom paranoje, ali paradoksalno one koja nije umišljenost da građane neko prati, već se to stvarno i događa.

„Svest o tome da vas neko kontroliše, sluša, da postoji mogućnost da će sve što izgovorite ili radite da bude interpretirano protiv vas, a u korist toksičnog sistema, je uznemirujuća i stvara anksioznost. Ideja da živite u društvu gde je to moguće, standardizovano i legitimizovano je vrlo uznemirujuća. Na ljude to utiče vrlo negativno, jer onda nisu slobodni da izraze svoju misao, ideje, već se stalno preispituju. Preispituju se i aktivnosti koje ne bi nikako trebalo, na primer, da li treba da se kreću određenom ulicom“, priča Danasova sagovornica.

Mirković kaže da će građani, kada se ovaj sistem smeni, čak morati da podnose tužbe za duševni mir, odnosno za nanošenje društvenog nemira zbog svega kroz šta su prolazili.

Dodaje i da aktivisti i drugi građani pod rizikom, kao meru zaštite treba da koriste zaštićene aplikacije u koje je teže prodreti radi izvlačenja podataka.

„Ipak, psihološka podrška je neophodna. Ta vrsta pomoći potrebna je svima nama, a posebno ljudima koji se suočavaju sa gubitkom slobode, torturom, pretnjama, hapšenjem i ostalim pritiscima“, poručuje psihološkinja, dodajući da postoje psihoterapeuti koji besplatno pružaju pomoć aktivistima, i njima, kako kaže treba odati priznanje.

Podsećamo, Amnesty International je do novembra 2024. forenzički analizirao više od 20 uređaja članova civilnog društva, uglavnom Android uređaja.

Potvrđena su četiri slučaja korišćenja NoviSpy softvera između februara i novembra 2024, a na dodatnim uređajima pronađeni su tragovi neuspelih pokušaja instalacije NoviSpy softver.

Međutim, BIA je odbacila pomenute rezultate istraživanja nazivajući ih „trivijalnim senzacionalizmom“. Za MUP, navodi u izveštaju su „apsolutno netačni“.

Sadržaj ove publikacije ne odražava nužno stavove Evropske unije