Beznađe, droga, religija ili odlazak u inostranstvo

Kosovo ima najmlađe stanovništvo u Evropi. Iako je natalitet opao tokom poslednjih nekoliko godina, polovina od oko dva miliona stanovnika još je mlađa od 25 godina, sudeći po nedavnom izveštaju Razvojnog programa UN-a (UNDP), dok je prema vladinim podacima 65 odsto populacije mlađe od 30 godina. U celoj Zapadnoj Evropi jedino se Irska, sa 40 procenata stanovništva mlađeg od 25 godina, približava ovakvom demografskom profilu.
S druge strane, sudeći po podacima UNDP-a iz 2005. godine, stopa nezaposlenosti i dalje je oko 40 odsto, a mladi čine 29 procenata ukupnog broja nezaposlenih. Statistički podaci pokazuju da na oko 530 nezaposlenih dolazi jedno slobodno radno mesto.
Većina mladih očajava. Sudeći po podacima iz izveštaja UNDP-a za 2007. godinu, skoro 50 odsto stanovnika starosti između 15 i 24 godine emigriralo bi ako bi im se ukazala prilika. Oni veruju da će u Evropi imati priliku da uče i rade, ali putovanje do željene destinacije nije nimalo lako. Obrazovni programi imaju ograničenu prolaznost i mali broj mladih može da legalno dospe u Evropu. Što je još gore, oni koji uspeju da odu retko se vraćaju jer je malo verovatno da će imati priliku da svoje novostečene veštine koriste u ekonomskoj pustoši koja ih očekuje. Oni koji ostaju pred sobom imaju još slabiji izbor – da ne rade ništa, da se bave drogom ili kriminalom, ili nađu utehu u religiji. „Brojna populacija mladih nije od pomoći ako nema ekonomske aktivnosti“, kaže Rajner Munc, demograf iz Beča. Ako najpametniji i najbolji na Kosovu budu i dalje osujećeni ovakvim okolnostima, njegova budućnost izgleda sumorno. Munc tvrdi da Kosovo rasipa svoj najdragoceniji resurs – obrazovane mlade ljude. Problem, međutim, leži u samom sistemu obrazovanja, imajući u vidu da on ni na koji način ne pruža podršku onima koji žele da napreduju na ovako ograničenom tržištu rada.
Florie Džemailji, student sociologije, duboko je razočarana njegovim kvalitetom. „Toliko sam razočarana studiranjem da sebe više i ne smatram studentom“, kaže ona. „Izgubila sam kontakt s fakultetom i to je umanjilo moje ambicije i uništilo radne navike koje sam imala u srednjoj školi“.
Fisnik Osmani, takođe student, deli njeno razočaranje. Jedini razlog zbog kojeg on nastavlja studiranje jeste dobijanje potvrde o svršenim studijama – „te proklete diplome“, kako je on naziva.
U izveštaju koji je lokalna organizacija, Kosovski institut za političko istraživanje i razvoj (KIPRED), objavio 2007. godine pod nazivom „Uprava i kompetencije u visokom obrazovanju“ žestoko se kritikuje kvalitet nastave na univerzitetu. Navodeći da se njime upravlja na neefikasan i korumpiran način, u izveštaju se pominju „uznemirujuće tendencije u visokom obrazovanju na Kosovu“: „Polaganje ispita često iziskuje plaćanje određene sume novca, preimenovanje kurseva naziva se ‘reformom’, dok su studenti prinuđeni da tolerišu aroganciju profesora jer u suprotnom nikada ne bi položili ispite neophodne za sticanje diplome“.
Pojedini studenti i sami priznaju – makar samo privatno – da su naplaćivali polaganje ispita za druge. „Polagao sam više od 30 ispita za različite studente. Obično sam naplaćivao od 50 do 100 evra, u zavisnosti od težine ispita i rizika da budem uhvaćen“, poverava se jedan od njih.
Lindita Tahiri, pripadnica akademskog osoblja na univerzitetu, smatra da za nizak kvalitet debate u učionicama nisu krivi samo predavači. „Naša deca dolaze iz osnovnih i srednjih škola u kojima se ne razvija kritičko mišljenje“, tvrdi ona. „U trenutku kada dospeju na univerzitet već su naviknuti na prosto memorisanje činjenica i njihovo ponavljanje. Uopšte ne razmišljaju“, kaže gospođa Tahiri.
U oblasti obrazovanja pojavila se konkurencija u vidu privatnih škola, ali to nije dovelo do vidljivog povećanja standarda. Mnoge od njih su se suočile s nemogućnošću da od ministarstva obrazovanja dobiju licencu za rad pri čemu, sudeći po procenama stručnjaka, 20 škola koje su uspele da je dobiju nisu učinile mnogo na podizanju kvaliteta rada. „Smešno je i pomisliti da je obrazovanje na privatnim univerzitetima kvalitetnije nego na državnom“, kaže Milazim Krasnići, analitičar i profesor novinarstva u Prištini. „Isti profesori predaju i na Prištinskom i na privatnim univerzitetima!“
Mladi Srbi s Kosova suočavaju se sa drugačijim, ali ne i manjim problemima u odnosu na albansku većinu. Jedino mesto na kojem oni mogu da steknu visoko obrazovanje jeste Univerzitet Severne Mitrovice. Veruje se da nastavu na njemu pohađa oko 6.000 studenata. Ana Pešikan, srpska ministarka za nauku i istraživanja, navodi da Beograd u najvećoj meri podržava Univerzitet Severne Mitrovice. „Tretiramo ga isto kao i sve druge obrazovne institucije u Srbiji“, kaže ona. Međutim, mnogi studenti se ne slažu sa ovom ocenom. Miodrag Pantović smatra da je dobro što ima priliku da studira na svom jeziku na Kosovu i što nije primoran da putuje preko administrativne granice. „Ipak, kvalitet obrazovanja u Severnoj Mitrovici je niži“, žali se on. Miodrag tvrdi da „nivo kontrole od strane srpske vlade nije dovoljan“.
Jelena Kleut s Novosadskog univerziteta, koja je predavala stručne predmete u Severnoj Mitrovici, navodi da su mnogi studenti „veoma kritički u pogledu obrazovanja koje dobijaju“ i dodaje: „Većina mladih ne veruje srpskoj vladi“.
Napori međunarodnih organizacija da se premosti jaz između srpskih i albanskih studenata na Kosovu nije dao skoro nikakve rezultate. Odmah posle sukoba na Kosovu 1999. godine, OEBS je organizovao kampove za mlade s ciljem da različitim etničkim zajednicama pruži priliku za međusobno upoznavanje. Međutim, Kristofer Pardije, direktor odeljenja za više obrazovanje pri Misiji OEBS-a na Kosovu, priznaje da su ostvareni slabi rezultati. Najuočljiviji dokaz neuspeha u ovim nastojanjima za njega je predstavljalo masovno učešće mladih u etničkom nasilju koje se na Kosovu odigralo u martu 2004. godine. „To je bilo zvono na uzbunu Misiji na Kosovu“, priseća se Pardije.
Nedavno istraživanje stavova mladih na Kosovu u vezi s međuetničkim pomirenjem, koje je sproveo UNDP, donelo je obeshrabrujuće zaključke. Istraživanje je pokazalo da najmanje 65 procenata mladih kosovskih Albanaca odbacuje čak i mogućnost uspostavljanja prijateljstva s mladim Srbima, dok više od polovine ne želi Srbe za susede.
Izolacija kosovskih Srba odvija se na više različitih nivoa. Oni nisu pogođeni samo opštom izolacijom Kosova u odnosu na Evropsku uniju i rigoroznim viznim režimom, već i povremenim izlivima etničkog neprijateljstva. Za kretanje između pojedinih enklava unutar Kosova često je potrebna policijska pratnja, a prisutan je i određeni stepen netrpeljivosti prema Srbima s Kosova u samoj Srbiji. „Ako ljudi primete da Srbin s Kosova govori određenim naglaskom, zvaće ga ‘Šiptarom’ i neće ga ravnopravno tretirati“, kaže Pantović.
Monika Jakobsen sa Univerziteta „Džordž Mejson“ u Vašingtonu, koja je predavala u Severnoj Mitrovici, objašnjava da se kosovski Srbi nalaze u procepu. „Mladi istinski žele promene, iz sveg srca, i to je zaista vidljivo. Ali društvena kontrola je veoma izražena i prisutan je istinski strah“.
Kao i njihovi albanski vršnjaci, mnogi mladi Srbi će otići čim steknu svoje diplome. „U ovom trenutku želim da ostanem i da izgradim svoju budućnost na Kosovu“, kaže Pantović, „ali se definitivno osećam izolovano“. „Naši prijatelji iz enklava na jugu nalaze se u još goroj situaciji“, dodaje on. „Oni imaju velike probleme sa slobodom kretanja i još uvek prilikom dolaska u severni deo Kosova, dva ili tri puta nedeljno, moraju da koriste autobuse UN sa oružanom pratnjom“.
Rezultati izveštaja UNDP-a iz 2007. godine pokazuju da više od 60 odsto mladih veruje da ne može napraviti bilo kakvu promenu u svojoj zajednici.
Salih Morina, direktor vladinog odseka za mlade, priznaje da je prisutna zabrinjavajuća atmosfera pasivnosti među mladima, što on povezuje sa odugovlačenjem rešavanja statusa Kosova. „Mislim da je sve povezano s tim“, kaže on. „Očekujem da će nakon utvrđivanja statusa započeti investiranje na Kosovu, te da će brojne agencije iz Evrope, sveta i SAD doneti nove mogućnosti za mlade“, dodaje on.
Arno Apriju, službenik Evropske komisije zadužen za oblast demokratizacije i civilno društvo na Kosovu, takođe pominje široko rasprostranjeno osećanje političke nemoći. „Položaj Kosova unutar Jugoslavije načinio je stanovništvo apatičnim“, kaže on. Svi su mislili: „Mi smo ovde, na Kosovu, dok na nekom drugom mestu donose odluke o našoj sudbini“.
Ženovev Ruiz Kalavera, direktorka odseka za Kosovo pri Evropskoj komisiji u Briselu, priznaje da je mladima teško da vide svoju budućnost nakon rešenja konačnog statusa, ali njena poruka njima je jasna: „Niko vas neće zastupati osim vas samih“. „Ako nastavimo da dolazimo sa unapred pripremljenim rešenjima, samo ćemo produbiti ovu apatiju“, objašnjava ona, dodajući: „Stanovnici Kosova moraju da nauče da je neophodno da sami artikulišu pritisak i lobiraju u parlamentu“.
„Suprotna stvar apatiji ne znači demonstracije na ulicama, već snažno civilno društvo koje zagovara određene ideje i projekte“, slaže se Apriju. Međutim, u ovom trenutku ne postoje znaci stvaranja snažnog i artikulisanog „civilnog društva“ na Kosovu. „Zaostajemo čitavih deset godina za ostatkom regiona u oblasti društvenog aktivizma“, kaže Luan Šljaku. „Potrebni su nam stručni saveti i organizacije koje će kontaktirati s političarima i snažne grupacije za lobiranje koje će artikulisati potrebe društva“, kaže on.
Nažalost, veliki deo energije isfrustrirana omladina troši na kriminal i drogu. „Prosečna starost učinilaca krivičnih dela, kako lakših tako i težih, kreće se između 18 i 24 godina“, kaže Veton Eljšani, predstavnik za štampu Kosovskog policijskog korpusa (KPS). „Čak i deca mlađa od 18 godina u značajnoj meri učestvuju u kriminalnim aktivnostima koja se kreću u rasponu od krađe do ubistva“, dodaje on.
Zloupotreba marihuane, navodi Eljšani, znatno je porasla tokom poslednjih nekoliko godina. Statistički podaci, koje je 2001. godine prikupila Svetska zdravstvena organizacija, potkrepljuju njegove navode, pokazujući da je stopa zloupotrebe droge među mladima na Kosovu viša nego u Zapadnoj Evropi. Svojim zapažanjima to potvrđuju i lokalni zdravstveni radnici.
Drugi mladi ljudi na Kosovu način za oslobađanje od nagomilanih frustracija često nalaze u tvrdokornim verskim uverenjima. „Da nema islama, smesta bih napustio Kosovo“, kaže Armend dok se vraća s molitve petkom u lokalnoj džamiji. Armend se amaterski bavi fotografijom i smatra da je „život postao nepodnošljiv u Prištini“, gde se na one koji ne žele da budu deo opšte „zabave“ gleda s neodobravanjem. „Zar ne piješ?“ kaže on, imitirajući one koji, po njemu, predstavljaju deo društva u raspadanju. „Naše društvo propada. Izgleda kao da neko to namerno čini“.
Posle rata je porastao značaj islama na Kosovu, naročito među mladima. Preporod je otpočeo pre nekoliko godina, kada su arapske organizacije, koje su dopremale hranu i odeću nakon sukoba 1999. godine, počele da dodeljuju stipendije za studije u zemljama Bliskog ili Dalekog istoka kao što su Saudijska Arabija i Malezija. Iako je životni stil većine mladih još uvek sekularan, značajno je porastao broj posvećenih muslimana. Sve više devojaka nosi marame, a mogu se videti i mladići koji oblače kratke pantalone i nose duge brade.
KIPRED je 2005. godine objavio istraživanje pod nazivom Politički islam među Albancima u kome se upozorava na opasnost od verske radikalizacije na Kosovu. „Sve veći broj mladića i devojaka pretvara religiju u svoju strast“, navodi se u izveštaju, sa ambicijom da svoja verska načela prenesu iz duhovne u političku sferu.
Za veliki broj mladih, ni kriminal, ni droga, ni religija nisu rešenje, već je to odlazak sa Kosova. „Najzad sam uspeo – došao je moj dan, dan kada ću kazati zbogom ovoj bedi“, kaže Jeton, 24-godišnjak iz Prištine koji je uspeo da se dokopa Kanade, gde je ugovorio brak sa devojkom s kojom nema nameru da živi. U kosovskim kafeima se neprestano priča o planovima i strategijama za odlazak u inostranstvo. Alban, 26-godišnjak iz Prizrena, namerava da se pridruži svojoj devojci u Nemačkoj. Dokumenta su već pripremljena i on je spreman da „započne novi život“, kako sam kaže.
Psiholog Aliriza Arenliju tvrdi da stanovnici Kosova vole svoju rodnu zemlju, ali „da je, uprkos tome, prisutna velika frustracija i beznađe zbog životnog standarda i nedostatka mogućnosti“. Arenliju dodaje: „Činjenica da polovina populacije mladih želi da emigrira jasno pokazuje kakve mogućnosti leže pred njima“.