Beznađe je moralo da se zaustavi

Dušan Simeonović: Kraj kralja kraljeva (14)

Dušan Simeonović je ambasador u penziji i član Foruma za međunarodne odnose. Profesionalni diplomata 40 godina, bio je dva puta ambasador u Libiji i jedanput u Egiptu. Diplomirao je na Katedri za orijentalnu filologiju Beogradskog univerziteta. U ovom ekskluzivnom feljtonu piše o kontroverznoj ličnosti Muamera Gadafija, Libiji, ali i o odnosima ove neobične zemlje sa svetom i južnoslovenskim prostorima.

U zdravstvu rukovode uglavnom građani bivših socijalističkih država. U turizmu i ugostiteljstvu su zaposleni Tunižani i Marokanci, u zanatstvu Egipćani, prljave poslove obavljaju državljani iz zemalja podsaharske Afrike. Hiljade mladih Libijaca šetalo je beznadežno ulicama ili se besciljno vozikalo u tatinim automobilima.

Istovremeno, ekstremni natalitet u libijskim porodicama (neretko više od desetoro dece) pretio je katastrofičnim posledicama nezaposlenosti: više od polovine pomenutog procenta mladih je ispod 15 godina starosti.

Ekonomski napredak zemlje, isključivo zahvaljujući naftnom sektoru (1.700.000 barela dnevno) bio je više veštački nego realan, više koncentrisan na specifične sektore privrede nego na opšti razvoj, građen na lomnim osnovama, s institucijama u neredu, niskim opštim standardom, posebno onim u zdravstvu, obrazovanju, sudstvu i drugim sektorima privrede, bez pravog učešća naroda u vlasti.

Istovremeno, što je bila veća akumulacija kapitala od petroleja, rastao je koeficijent korupcije do neslućenih razmera. Libija je izbila u sam vrh najkorumpiranijih državnih sistema u svetu. (Prema „Index of Economic Freedom“, među 172 zemlje, Libija je na 152. mestu). Novac se pred očima naroda slivao u džepove sve užeg kruga oko Gadafija, pre svega članova njegove porodice, za koje je postalo sasvim izvesno da će, i po njegovom odlasku, nastaviti dinastički sistem vladanja zemljom. Bezperspektivnost i beznađe naroda, a posebno mladih ljudi moralo je da se zaustavi.

****

Dana 15. februara 2011. istorijski preokret je započeo mirnim demonstracijama u Bengaziju, povodom hapšenja advokata koji je zastupao porodice ubijenih zatvorenika u kazamatima Bu Slima. Režim je odgovorio oružjem na goloruki narod. Dva dana kasnije, buknula je „libijska revolucija“ i sunovrat režima, do tada nezamisliv, za spoljni svet neočekivan, a od libijskog naroda čekan četiri decenije je započeo. Nastavak je poznat.

Dubinu straha koji se tokom četiri decenije upijao u njihovu svest, kod Libijaca je odražavala slutnja da će se Gadafi, ipak, vratiti u Tripoli, pošto je iz njega bio pobegao i donekle daje objašnjenje za one višednevne morbidne procesije oko njegovog leša, u želji da razbiju nevericu da je gospodar njihovih života i smrti zauvek otišao.

****

Utemeljivači jugoslovensko-libijske saradnje bili su Tito i Gadafi. Njihovi odnosi brzo su prerasli u lično prijateljstvo. Jugoslovenskog, već vremešnog, predsednika mladi, dinamični poručnik verovatno je potsetio na njegove revolucionarne dane. Za lidera nesvrstanog sveta, Gadafi je bio vođa nove države u punom ekonomskom usponu, koji se jednako suprotstavljao američkom imperijalizmu i neokolonijalizmu, kao i sovjetskom rigidnom komunizmu.

Za Gadafija, prijateljstvo sa jednom od najkrupnijih političkih ličnosti tadašnje međunarodne scene značilo je neprocenjivu mogućnost za ličnu afirmaciju u arapskom svetu u kome je Tito bio legenda, ali i na širem međunarodnom planu, posebno u Pokretu nesvrstanih.

Obostranu fascinaciju pratile su česte međusobne posete, koje su uvek donosile i veoma značajne poslovne aranžmane.

Libiju je Tito posetio nekoliko puta. Među tim posetama, posebno je čuvena ona prva, koju je jugoslovenski predsednik učinio sa suprugom Jovankom. Desilo se tako da je jugoslovenski državni avion sleteo na vojni aerodrom u Tripoliju, a da na njemu nije bilo Gadafija. Znajući prirodu Broza i njegovu opsednutost tačnošću, predsednički protokol, kao i brojna delegacija koja ga je pratila, konsternirano su očekivali i najdrastičniju reakciju maršala. On je, međutim, mirno sedeo u avionu i pušio svoju lulu. Čak je tražio da naši umire domaći protokol. Nekih petnaestak minuta kasnije, kroz prozor su mogli da vide Gadafija kako izbezumljen trči preko aerodromske piste, praćen suprugom Safijom.

Nastavlja se