„BIA je u celosti duboko upletena u kriminalne aktivnosti“: Šta je pre 20 godina pisalo u međunarodnom izveštaju o bezbednosnim službama u Srbiji?

Zvanična verzija pomenutog izveštaja, koji je izazvao brojne kontroverze u ovdašnoj javnosti, objavljena je 17. jula 2003. godine u Briselu.

List Danas je u 18 brojeva, sa početkom od vikend izdanja za 19. i 20. jul i zaključno sa 8. avgustom, objavljivao ovaj dokument integralno, preveden sa engleskog jezika.

U nastavku prenosimo četiri od 18 delova, a koji se tiču srpskog podzemlja, atentata na premijera Zorana Đinđića i umešanost bezbednosnih službi u organizovani kriminal, kao i veze političara sa pojedinim klanovima.

O operaciji „Sablja“

Odgovor srpske vlade na ubistvo premijera Đindića 12. marta 2003. bio je brz i jak. Istog dana, nakon vanredne sednice i pošto je vršilac dužnosti predsednika Nataša Micić objavila uvođenje vanrednog stanja, policija je započela „Operaciju sablja“, koja je imala za cilj da otkrije i uhapsi one koji su odgovorni za porudžbinu, planiranje i izvršenje ubistva.

Prva meta obračuna bila je grupa organizovanog kriminala poznata kao „zemunski klan“, koja je optužena da je organizovala i izvršila ubistvo.

„Zemunski klan” je bio blisko povezan sa „crvenim beretkama“, jedinicom specijalnih policijskih snaga poznatoj po brutalnostima u ratovima tokom 1990-ih u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu i svojim bliskim vezama sa vladajućimı opozicionim političkim[figurama, i prošlim i sadašnjim.

Policija je ubrzo uhapsila ili likvidirala većinu članova „zemunskog klana“ – osim značajnog izuzetka, njegovog vođu, bivšeg komandanta „crvenih beretki“ Milorada Legiju Ulemek-Lukovića.

Otkrivene su velike količine droge, kao i privatni zatvori i „audi“ srebrne boje koji je korišćen za bekstvo u brojnim nerešenim ubistvima.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Izgledalo je da „Operacija sablja“ nije poštedela nikoga. Policija je ispitala gotovo sve savetnike bivšeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice i konačno uhapsila i podnela krivićne prijave protiv dvojice –
Radeta Bulatovića i Aca Tomića – zbog umešanosti u zaveru atentata.

Istraga je obuhvatila sudiju i javnog tužioca i proširena je na brojna nerešena krivična dela u koja su, kako se verovalo, bili umešani „crvene beretke“ i „zemunski klan“, uključujući i nekoliko desetina ubistava sa političkim primesama.

Medu uhapšenima su bili bivši načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, bivši šef tajne policije Jovica Stanišić, komandant „crvenih beretki“ Franko Frenki Simatović, članovi Šešeljeve Srpske radikalne stranke (SRS), kao i dve folk zvezde, Svetlana Ceca Ražnatović, udovica ubijenog ratnog zločinca i gangstera Željka Arkana Ražnatovića, i Aco Lukas.

Vlada je uglavnom iskoristila prvi mesec obračuna da ostvari dobre rezultate. Televizija je pokazivala najnovija hapšenja svake večeri, dok je policija počistila ulice od „BMW“ sa zatamljenim staklima, koje su vozili elementi
iz podzemlja.

Maskirani članovi specijalnih snaga, jedinica Žandarmerije sprovodili su provere svuda u prestonici.

Vozači automobila zatamljenih stakala – izmišljenog znaka podzemlja – ostavljali su svoja vozila u garažama, nadajući se da će izbeći čišćenja.

Policajci naoružani „kalašnjikovima” i pod šlemovima čuvali su vladine zgrade i postrojavali se duž pešačkih prelaza, kao da naglašavaju ozbiljnost cele stvari.

Zvuci automobilskih alarma nisu više prekidali noći, a cene narkotika na ulici skočile su do neba zbog nestašice.

Za veliku većinu Srba, vanredno stanje i napadi na organizovani kriminal bili su veoma popularni.

Svakog dana činilo se da vlada saopštava još jedno šokantno otkriće u vezi sa „zemunskim klanom“ i „crvenim beretkama“, uključujući odgovornost za otmicu i ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića u avgustu 2000, dva pokušaja atentata na opozicionog lidera Vuka Draškovića, bliske veze izmedu „crvenih beretki“ i Miloševića, njegove supruge Mire Marković i haškog optuženika i lidera Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja.

Sedište klanau Šilerovoj ulici broj 3. poput tvrđave, bilo Je minirano, a poslovi povezani sa tim bili su razoreni, sve uz narodno odobravanje.

Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović je tvrdio da je atentat – četvrti pokušaj protiv Đindića u dva meseca – bio prvi iz planirane serije ubistva visokih funkcionera, koja su smišljena da bi dovela do sloma vladajuće koalicije, a onda raspisivanja izbora i promene vlade.

On je tvrdio da je zavera bila veoma razgranata i da je obuhvatala i Šešelja i dvojicu najbližih saradnika Koštunice, kao i sadašnje i bivše članove aparata državne bezbednosti i vojske.

Mihajlović je rekao da su neki od zaverenika bili u pozadini pobune „crvenih beretki u novembru 2000, a da je „zemunski klan“ praktično imao kontrolu nad „crvenim beretkama“.

Vlada tek to treba da dokaže na sudu.

Postalo je, međutim, evidentno tokom ovih hapšenja, da su srpska armija, policija i strukture državne bezbednosti bile kompromitovane zbog umešanosti u organizovani kriminal na samim najvišim nivoima.

Medu direkno umešanim u atentatorske napore bili su najviši funkcioneri elitnih „crvenih beretki“ i Državne bezbednosti (BiA).

Takođe je postalo očigledno – u Žurbi prema pravdi – da je Ministarstvo unutrašnjih poslova greškom uhapsilo i javno optužilo brojne nevine ljude da su povezani sa „zemunskim klanom”, a najpoznatiji od njih jeste sudija Života Đoinčević.

Kriminalcima dozvoljeno da deluju nekažnjeno

Tokom operacije „Sablja“ policija je privela više od deset hiljada ljudi na ispitivanje. U toku narednih ispitivanja i istraga, oni su tvrdili da su rešili 28 ubistava, 23 planirana ubistva, 45 pokušaja ucene, 15 kidnapovanja i brojna druga krivična dela, kao što je i razbijanje najvećeg narko kruga u Srbiji.

Oznaka većine ubistava i otmica bila je da su izvedeni po nalogu ili u saradnji sa BIA i policijom posredstvom mreže prošlih i sadašnjih članova paramilitarnih rupa i kriminalnih organizacija koje su operisale na način koji je bilo teško povezati sa vladom.

„Mi imamo tešku bolest. Mi nemamo imunitet“: Intervju Zorana Đinđića za Danas iz 1999. godine

Operacija „Sablja“ je pokazala da je policija u Srbiji sposobna da efikasno operiše protiv organizovanog kriminala kad postoji politička volja.

Ali, takođe, je i izazvala uznemiravajuća pitanja.

Brzina kojom je policija uspela da razreši toliko mnogo krivičnih dela visokog profila ukazuje da su mnoge informacije – o kojima se govorilo u beogradskoj štampi poslednje dve godine- već bile poznate policiji i moguće u nekim vladinim krugovima.

Potpredsednik Čedomir Jovanović potvrdio je na zajedničkoj sednici skupštinskih odbora za bezbednost i pravosuđe da je policija imala važna saznanja o brojninim krivičnim delima visokog profila, uključujući i one vezane za „zemunski klan“, ali nije ipak ništa učinila.

Đinđić se sam javno žalio 2002, dok je sedeo pored ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića na sastanku u Jagodini – da u Srbiji postoji 50 kriminalnih bandi, a policija ništa nije uradila.

Naravno, pitanje koje se nameće jeste zašto, kao i zašto je Mihajlović očigledno dozvoljavao kriminalcima da deluju nekažnjeno.

Odgovor izgleda leži u povezanosti državne bezbednosti, paramilitarnih organizacija, političara i ratnih zločinaca koji su nastali pod režimom Slobodana Miloševića.

Ove paralelne strukture ostale su netaknute kada je DOS smenio Miloševića u oktobru 2000. godine.

„Operacija Sablja“ je u potpunosti potvrdila da su stari režim i njegova državana bezbednost često upotrebljavali jedinice specijalnih policijskih snaga, kao i vojsku i organizovane kriminalne grupe kakobi izveli i podržali politički motivisana ubistva i otmice, i da su i policija i vojska bile duboko kompromitovane kriminalnim elementima.

Jedno se može samo pretpostaviti, a to je da policija i Mihajlović nisu delovali na vreme i informacije koje su imali

Čuvane su dalje od sudskih organa i javnosti, kako bi se zaštitili članovi policije i organi državne bezbednosti – a moguće i članove bivše i sadašnje vlade, kojima su sarađivali ili su bili kompromitovani svojim vezama sa ovim paralelnim strukturama.

„Zbogom, srpski Kenedi“: Ko je sve bio i kako je izgledala sahrana Zorana Đinđića?

Bio je potreban šok izazvan Đindićevim ubistvom da motiviše srpske vodeće političare da počnu da rade odlučno sa ovim paralelnim bezbednosnim strukturama iz Miloševićeve ere.

Ali i pored toga, oni tek moraju odlučno da se suprotstave korupciji u državnoj bezbednosti (BIA) i vojnoj obaveštajnoj službi (KOS).

Ono što najviše uznemirava jeste to da je od ukidanja vanrdenog stanja 22. aprila 2003. godine vlada potpuno, izgleda, odustala od bitke protiv korupcije i privrednog kriminala.

„Razmere upletenosti BIA su nejasne“

Mada je preduzela neke početne pozitivne korake u pravcu civilne kontrole vojnih službi bezbednosti (KOS), vlada apsolutno ništa nije učinila da demontira stari aparat državne bezbednosti preko kojeg je Milošević angažovao kriminalce da obavljaju akcije koje su se uvek mogle negirati, počev od etničkog čišćenja, trgovine narkoticima i ženama, do ubistava političkih protivnika.

Osim promene naziva (DB je preimenovan u BIA) i formalnog izmeštanja iz Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) pod neposrednu kontrolu kabineta predsednika vlade, malo toga se promenilo.

Čak i posle Đinđićevog ubistva BIA je ostala gotovo potpuno nereformisana, bez Javnog nadzora ili stvarne parlamentarne kontrole.

Malo toga ukazuje da je vlada u stanju da nadgleda ili upravlja aktivnostima ove organizacije. BIA je u celosti duboko upletena u kriminalne aktivnosti, kao i u mnoge druge nelegalne delatnosti u vreme vladavine Miloševića (napomena: Iz razgovora MKG sa diplomatskim izvorima i beogradskim analitičarima).

Izgleda da ima skrivene veze u barem dve banke – u Komercijalnoj banci i Kapital banci – i da ima dobre odnose sa još jednom, Cepter bankom.

Bavila se trgovinom oružjem preko „paravanskih“ firmi kao što je Grmeč.

Njen najopasniji deo je takozvana vojna linija koju čine bivši oficiri KOS, koji su tu prešli iz vojske početkom 90-ih.

Mnogi od njih se bave ekonomskim poslovima vezanim za neke od pomenutih banaka.

Ključni pripadnici BIA su ostali tesno povezani sa „crvenim beretkama“i „zemunskim“ i surčinskim klanovima, delom i zato što su „Crvene beretke“ bile deo komandnog lanca državne bezbednosti i predstavljale ključni deo područja zajedničkog delovanja državne bezbednosti i kriminalnog podzemlja.

Takode, izgleda da imaju udela u „nacionalpatriotskoj“ propagandi nacionalističke desnice.

Sposobnost BIA da blokira reforme i opstruira obračun sa ekonomskimi organizovanim kriminalom može se uočiti kroz tri specifična primera.

Prvo, od kako je DOS došao na vlast oktobra 2000, gotovo da nijedna krivična prijava nije podneta protiv pripadnika bivšeg režima, uprkos tome što je njihova kriminalna delatnost bila dobro dokumentovana.

Drugo, iako su srpske vlasti izdale nalog za hapšenje Mire Marković – žene Slobodana Miloševića – zbog umešanosti u najmanje jedno poznato ubistvo, kao i moguću upletenost u ubistvo Đindića, još uvek taj nalog nisu prosledile Moskvi gde se ona, kako se veruje, nalazi.

Treći i najočitiji dokaz moći koju ima BIA jesu još uvek nerasvetljena ubistva novinara i izdavača Slavka Ćuruvije i bivšeg agenta DB Momira Gavrilovića.

Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999. za vreme NATO bombardovanja.

Objavljeni su zapisnici i dokumenti na osnovu kojih se može zaključiti da je DB pratila Ćuruviju sve do nekoliko minuta pre nego što je ubijen, kada je povučena grupa zadužena za njegovo praćenje.

Sve do današnjeg dana vlada nije objavila imena ljudi koji su naredili da se Ćuruvija prati i ubije, niti ime ubice.

Implikacija da policija, BIA i visoki zvaničnici vlade znaju ko je odgovoran, ali to ne objavljuju da bi zaštitili još uvek aktivne pripadnika, a čak i možda nekoga u vladi, veoma je zabrinjavajuća.

Ubistvo Gavrilovića avgusta 2001. izazvalo je veliki skandal, jer se on tada upravo vraćao sa sastanka sa
predsednikom Koštunicom u Palati federacije, gde je njegovom kabinetu preneo informaciju o povezanosti srpske vlade i organizovanog kriminala.

Pošto nije bilo nikakve istražne radnje, izgleda da pojedinci na vIsokim položajima u BIA – a možda i u srpskoj vladi – ne žele da ta informacija dospe u javnost, jer se boje da bi mogla nekoga kompromitovati.

Definitivno je utvrđeno da su pripadnici BIA bili umešani u ubistvo Đindića.

Međutim, razmere upletenosti BIA su nejasne.

Zamenik načelnika Milorad Bracanović uhapšen je zbog saučesništva u zaveri. Dva dana pre ubistva isključene su
spoljašnje kamere na zgradi vlade.

Nekoliko članova jedinice zadužene za obezbeđenje nalazilo se na platnom spisku „zemunskog klana“, kojem su javili kada je Đinđićev automobil krenuo iz njegove zvanične rezidencije ka zgradi vlade.

Umešanost BIA, kao i činjenica da vlada nije uspela barem da očisti tu organizaciju, zabrinjavaju.

Tu je i problem visoko rangiranih, duboko kompromitovanih pojedinaca na ključnim mestima u ostalim službama bezbednosti.

Nigde se kao u slučaju masakra u selu Meje od 27. aprila 1999. godine, kada je brutalno ubijeno 129 civila toliko ne očituje čvrsta povezanost mogućih ratnih zločinaca.

Pukovnik KOS Momir Stojanović je navodno izdao naredbu za masakr, dok se pokazalo da su ubistva izvršile snage Prištinskog korpusa pod komandom generala Vladimira Lazarevića, potpomognute specijalnom policijskom jedinicama (PJP) kojom je komandovao Goran RadosavljeviĆ – Guri.

Snage MUP pod komandom Sretena Lukića su potom uklonile neka tela i prevezla ih do masovne grobnice, iskopane na poligonu za obuku policije u Batajnici, nadomak Beograda.

Stojanović je danas šef KOS, Lazarević je još uvek aktivan, Radosavljević je komandant Žandarmerije, a Lukić komanduje policijom u uniformama.

Lukić je takođe odgovoran što istraga masovne grobnice u Batajnici još nije
privedena kraju. lako su tela sahranjena na dobro čuvanom policijskom poligonu, pokazalo se da, ni nakon dve godine, istraga još uvek tapka na mestu.

Pored BIA i KOS, danas u Srbiji postoji još nekoliko organa bezbednosti.

Žandarmerija ima svoju obaveštajnu službu. Diplomate iz EU i zvaničnici DOS rekli su MKG da je u okviru kabineta predsednika vlade formirana nova obaveštajna služba pod upravom Zorana Janjuševića i Bebe Popovića.

Uz KOS, vojska ima i Obaveštajnu službu (OS).

Ministarstvo inostranih poslova ima vlastiti obaveštajni ogranak u okviru kuće, koji je navodno zadužen za prikupljanje obaveštajnih podataka iz inostranstva.

Međutim, ta se mreža raspala i izgleda da se obaveštajne delatnosti Ministarstva spoljnih poslova sada odvijaju prevashodno unutar Srbije.

Produkt svega toga je obaveštajni rat u kojem agencije i njihovi saradnici iz redova političara rade prekovremeno kako bi špijunirali političke protivnike i diskreditovali ih putem medija.

Pre nego što Srbiju i Crnu Goru primi u PfP, NATO treba da zahteva da se ove obaveštajne službe racionalizuju i podvedu pod parlamentarnu kontrolu.

Sama BIA se mora raspustiti, a najmanje dvadesetorici njenih ključnih ljudi treba zabraniti dalje bavljenje obaveštajnim radom.

Vladine veze sa organizovanim kriminalom

S obzirom na ono što se dešavalo u poslednjih 30 meseci, uključujući i odsustvo akcije i na ovom frontu u toku operacije „Sablja”, malo je verovatno da će sadašnja vlada preduzeti ozbiljne mere protiv privrednog kriminala.

A ako odluči da to učini, naići će na ozbiljne prepreke u Privrednom sudu. Ovaj sud je pod vođstvom predsednika Gorana Kljajevića postao ozloglašen po velikom broju neregularnosti.

Njegov prethodni predsednik je javno optužio Kljajevića da sudijske stolice popunjava ljudima koji su lojalni Surčinskom klanu i da pomaže nelegalno iznošenje deviza iz zemlje.

Najšokantniji primer njegovog opstruiranja je verovatno anuliranje napora Narodne banke Jugoslavije da se likvidira Miloševićeva prijateljska banka Astra, i to na naćin koji je po opštem mišljenju bio zakonski neregularan.

Ovaj sud je takođe sumnjiv i zbog čestih „plastičnih operacija“ dokumenata o registraciji preduzeća.

Posle ubistva Đinđića, mnoge kompanije u kojima su saradnici Zemunskog klana bili navedeni kao vlasnici ili članovi odbora, postarale su se da se njihovi dokumenti o registraciji brzo izmene.

Slične „operacije“ rađene su i na dokumentima o registraciji preduzeća koja su vezivana za skandal sa izvozom oružja u Irak 2002. godine.

Srpski parlament upravo razmatra dva nacrta zakona koja bi mogla da se odraze na Privredni sud: Zakon o preduzećima i Zakono stečaju.

Ako budu doneti bez značajnih izmena, ovi zakoni bi mogli pomoći da se delimično smanje mogućnosti za ovakav rad suda.

Dok taj sud ne bude reformiran, teško da se može ostvariti stvaran napredak u ekonomskim reformama i investiranju.

Prividna nespremnost da se nastavi obračun sa privrednim i organizovanim kriminalom već je dovela da značajnih razlika u javnim nastupima članova vlade.

U danima nakon ukidanja vanrednog stanja, više političara iz vladajuće koalicije počelo je da izražava nezadovoljstvo zbog njegovog ograničenog obima, uključujući i potpredsednike Nebojšu Čovića i Miodraga Isakova, ministra pravde Vladana Batića i predsednika parlamenta Srbije i Crne Gore Dragoljuba Mićunovića.

Čović je prvi nagovestio unutrašnje podele kada je u intervjuu televiziji izjavio da je barem jedan član vlade imao bliske veze sa Zemunskim i Surčinskim klanom i da je često posećivao sedište ovog prvog.

Izrazio je zabrinutost da vlada neće otvoreno i brzo rešiti to pitanje i da neće sudski goniti sve koji su povezani sa ova dva klana.

Očigledna meta Čovićevog napada bio je tek imenovani potpredsednik Čedomir Jovanović, za koga su mnogi znali da je održavao bliske kontakte i sa Zemunom i sa Surčinom.

Iako ga Čović nikada nije prozvao po imenu, Jovanović je reagovao brzo i ljutito i porekao svaku vezu sa ovim bandama.

Očigledno nezadovoljan nespremnošću vlade da se otvoreno suoči s ovim problemom, Čović je nastavio pritisak, i konačno izazvao odgovor Televizije Pink.

Ministar pravde Batić je, sredinom maja, takođe izrazio neslaganje s ograničenim obimom obračuna i na televiziji
zapretio da će se povući iz vladajuće koalicije ukoliko ne bude preduzeta obimnija akcija protiv organizovanog kriminala.

Više diplomatskim tonom, ali podjednako jasno, Mićunović je dodao svoju kritiku dometa obračuna.

Kada im se pridružio potpredsednik Isakov, koji je istovremeno i predsednik Reformista Vojvodine Socijaldemokratske partije (RV-SDP), DS je brzo najavila spajanje sa otcepljenimkrilom njegove stranke.

Kada su Batić, Isakov, Čović, Jovanović i televizija Pink rekli šta su imali, izgledalo je kao da svi u vladi imaju kompromitujući materijal o svima ostalima i da je razlog uzdržanosti samo zabrinutost zbog onoga što bi druga strana mogla upotrebiti kao odgovor.

Iznošene su tvrdnje da su članovi sadašnje vlade posećivali Šilerovu ulicu br. 3, tvrđavu Zemunskog klana, da su se tamo kupali u bazenu i da su se družili s Čumetom u Surčinu.

Čović je izjavio da je sadašnji potpredsednik lično posetio pokojnog vođu Zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara u zatvoru i da ga je pustio na slobodu.

Isto tako, nezadovoljni političari ukazivali su na to da dve Miloševićeve prijateljske banke za koje se znalo da su miljenice političara treba da plate još preko 100 miliona evra poreza na ekstra profit i da ih štite članovi vlade.

U međuvremenu, parlament preko mesec dana nije doneo nijedan zakon, delimično zbog odmora, ali delimično i zbog straha da će rascep u vladajućoj koaliciji o pitanju privrednog kriminala i korupcije stvoriti teškoće u obezbeđivanju većine za izglasavanje.

Vlada je sama sa sobom sklopila primirje koje još uvek održava, ali u vreme pisanja ovog izveštaja pod snažnim medunarodnim pritiskom.

U kojoj meri veliki deo vlade još uvek negira ovaj problem moglo se videti na konferenciji za novinare premijera Živkovića 27. maja 2003. godine, kada je najavio da će zavađene frakcije zakopati ratnu sekiru, i uprkos dokazima, da nijedan član Vlade ni ranije, a ni danas nije poslovnim niti bilo kakvim drugim interesnim vezama povezan s bilo kojim kriminalcem ili kriminalnom grupom; nijedan član vlade nije zaštitnik bilo kog kriminalca ili kriminalne grupe, ne prikriva kriminalne aktivnosti i ne utiče na rad policije.

Takođe, državni organi ni u jednom slučaju nisu angažovali kriminalce ni kriminalne grupe u obavljanju svojih zadataka.

Bez obzira na to dva stražara u beogradskom Centralnom zatvoru izjavila su da su u nekoliko navrata videli potpredsednika Jovanovića kada je posećivao Šiptara Spasojevića u pritvoru i ukazali na to da je pomogao članu Zemunskog klana da dobije slobodu.

Umesto da ispita ove navode, vlada je uhapsila prvog od njih i izbacila ga iz stana, tvrdeći da je on član Zemunskog klana.

Predsednik srpskog parlamenta Nataša Mičić je zatim objavila da će biti kažnjeni članovi DSS(stranke bivšeg predsednika Koštunice), koji su omogućili konferenciju za novinare na kojoj su ova dvojica javno izneli svoje tvrdnje.

Konačno, pod pritiskom javnosti, vlada je održala zajedničku sednicu sa odborima srpskog parlamenta za bezbednost i pravosude, na kojoj je Jovanović svedočio o svojim kontaktima sa ličnostima iz podzemija i ukazao prstom na Koštuničin tabor.

Taj dan u parlamentu je mnogim posmatračima ostavio utisak da i DS i DSS imaju tesne kontakte sa kriminalnim organizacijama i da se bave međusobnim ucenama, pri čemu ni jedni ni drugi ne govore sve što znaju plašeći se odgovora onog drugog.

Sve delove izveštaja možete pročitati u arhivi lista Danas na sajtu klub.danas.rs.