Bibijevo iznenađenje

Netanjahu neće imati teškoća da formira desničarsku vladajuću koaliciju. Odlučujući faktori u kontekstu izjednačenja – manje partije i izborne liste u centru političkog spektra – izgubile su najveći deo svoje moći za „cenjkanje“.

Bili su to izbori od suštinske važnosti gledano iz dve perspektive – rezultat predstavlja odraz izuzetnog zaokreta izraelskog izbornog tela ka desnici i učvršćuje političku dominaciju Netanjahua. Ehud Olmert je još 2006. odneo pobedu na izborima zasnovanu na miroljubivoj platformi, obećavajući da će proširiti unilateralno povlačenje Arijela Šarona iz Gaze na Zapadnu obalu. Na izborima 2009. partija Kadima pod rukovodstvom njegove naslednice Cipi Livni osvojila je jedno poslaničko mesto više nego Likud, ali nije mogla da formira vladajuću koaliciju. Netanjahu je mogao, a potom je pobedio na izborima 2013.

Zaokret ka desnici rezultat je i strukturalnih faktora i okolnosti. Desničarske partije imaju podršku ortodoksnih i ultraortodoksnih zajednica, naseljenika Zapadne obale i velikog dela sefardskih i zajednica poreklom iz Rusije. Kada je levi centar pobeđivao na izborima u proteklih dvadeset godina, predvodio ga je moan lider orijentisan ka bezbednosti – Jicak Rabin, Ehud Barak, Šaron (posle svog preobražaja) i Šaronov naslednik Olmert. Iako Hercog i Livni koji su formirali Cionističku uniju tako što su spojili Hercogovu Radničku partiju i Livninu partiju Hatnuah, poseduju nekoliko atraktivnih kvaliteta, ne uklapaju se u prototip koji preferira prosečan birač.

Te strukturalne elemente osnažuju događaji u regionu, koji su pojačali osećaj među izraelskim biračima da im prete brojni neprijatelji – Iran i njegove nuklearne ambicije; Hezbolah i Hamas i njihovi projektili, te uspon Islamske države. U takvoj situaciji je lakše odbraniti status kvo nego zagovarati prilagođavanje koje podrazumeva teritorijalne ustupke.

Netanjahuova pobeda je bila očito impresivan lični povratak. Nedeljama uoči izbora se činilo da je javnost postajala sve umornija od premijera koji je na funkciji bio dovoljno dugo da postane korumpiran arogantnošću vlasti i ukaljan mnoštvom sitnih skandala. Vodio je kampanju koja se oslanjala na njegovu elokventnost i harizmu, kao i na taktike zastrašivanja. Najvažnije je to što je napravio veliki zaokret ka desnici i dobio prednost u odnosu na rivale. Stoga, dva dana uoči izbora, poništio je odluku iz 2009. da zvanično prihvata rešenje o postojanju dve države, obećavši da njegova vlada nikada neće dozvoliti da Palestinci dobiju državu.

Formiranje desničarske vlade imaće veliki uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku Izraela. Netanjahu je već uništio svoje odnose sa američkim predsednikom Barakom Obamom, a ni odnosi sa EU nisu mnogo bolji. Vlada koja nastavlja da naseljava Zapadnu obalu i odbija da pregovara s Palestincima suočiće se sa urušavanjem međunarodnog legitimiteta, bojkotima i sankcijama. Biće ugroženi i odnosi sa Egiptom i Jordanom, a nade o saradnji sa umerenim arapskim taborom biće raspršene. Na domaćem frontu pokušaji Likuda i njegovih desničarskih saveznika da „petljaju“ s pravnim sistemom, štampom i drugim institucijama koje se identifikuju sa „starom elitom“ najverovatnije će uzeti maha.

Netanjahu zna koliko će ovaj kurs biti rizičan i kod kuće i u inostranstvu, zbog čega će najverovatnije pozvati Hercoga da se pridruži njegovoj vladi kao mlađi partner. Hercog bi se onda suočio sa istom dilemom s kojoj su se njegovi prethodnici suočavali 2009. i 2013.

Argumenti za i protiv pridruživanja vladi su dobro poznati. To traži odgovornost i pruža priliku da se ublaži politika Vlade i umanji opasnost od katastrofe. A mlađi partner može da izbegne marginalizaciju i osnaži svoju poziciju za sledeće izbore tako što će držati glavni resor. Ali, kao što Barak i Livni znaju, mlađi partner sve češće na kraju nema uticaja na pitanja od suštinskog značaja i samo obezbeđuje privid statusa kvo.

Autor je bivši ambasador Izraela u SAD. Sada je predsednik Izraelskog instituta i saradnik Univerziteta Tel Aviv i Njujork