Bila jednom Bakićeva zemlja

Bio je profesor istorije i francuskog jezika na Pedagoškoj akademiji u Kragujevcu. Napisao je knjigu „Pet vekova Kragujevca“ i u njoj dokumentima pomerio datovanje Kragujevca za čitava dva veka unazad. Istorijski spisi koje nam je ostavio u nasleđe najviše govore o Pavlu Bakiću, koji je živeo u XVI veku i to upravo na prostoru Kragujevačke nahije.

***

Kako kažu – na nekoliko sati jahanja, zapadno od Kragujevca, na vrhu brda Venčac, i dan danas mogu se nazreti ruševine zidina „Bakićevih dvora“. ( M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, Beograd 1876. god. st. 231)

Zemlja između šume Lomnice i reke Jesenice, nedaleko od sela Livade – zvala se „Bakićeva zemlja“.

Pavle je imao u svom posedu 50 šumadijskih sela i bio poznat po svom poštenju i hrabrosti. Turci su ga se plašili i poštovali ga. Bio je prijatelj sa Mehmed-pašom Sokolovićem.

***

Predvodeći svoje konjanike poginuo je od turske sablje 1537. braneći ugarsku granicu. Ugarski kralj Ferdinand I, listinom od 20. septembra 1537, odlikuje Pavla Bakića prvim srpskim despotom i naziva ga – Pavlus Bakyth de Lak. Veoma mi godi da verujem da su moji Bakići potomci baš ovih Bakića iz XVI veka, a bilo ih je šestoro braće – Pavle, Manojlo, Komnen, Dimitrije, Mihajlo i Petar.

***

Tragove mojih Bakića pratim po šumadijskim selima u kojima je moj deda Nedeljko kao učitelj službovao. Poslednje je selo Miraševac kod Kragujevca u kome je rođen moj otac Jovan, u početku mladi sudija Okružnog suda u Kragujevcu, a od rata advokat čitave 42 godine. Petoro iz moje najuže porodice na čelu sa dedom Nedeljkom prešlo je Albaniju 1915.

***

Volim Kragujevac, za koji me vezuju najlepše uspomene iz prvih 18 godina mog života. Vezan sam i za svog brata Zorana i njegovu porodicu koji žive u našoj već 100 godina staroj porodičnoj kući u najstarijem delu Kragujevca. Kupila ju je moja baba Katarina kada se iz Gornjeg Milanovca sa dve kćeri, mojom majkom Olgom i tetkom Nadeždom, doselila u Kragujevac.

***

Kuću je 1924. izgradio čuveni kragujevački inženjer Nešić, zapravo dve istovetne kuće na dva ugla ulice sa tada modernim limenim kubetima na pročeljima prema glavnoj ulici koja se tada zvala Šafarikova. Ulica je kasnije promenila ime u Dragana Simića, pa onda u Milovana Glišića kako se i danas zove. Moji su po majci Majdanci, a ime su dobili po selu Majdan na Rudniku.

***

Rođen sam u vreme kada je počinjao Drugi svetski rat. Nemačka okupaciona vojska izabrala je prednji ulični deo naše kuće za svoju komandu. Mi smo se sabili u zadnji dvorišni deo kuće. Tako je ostalo i dugo godina nakon rata kada su se u taj prednji deo kuće uselile dve porodice čije su kuće bile srušene tokom rata. Delili smo zajednički drveni klozet u šupi u dnu dvorišta. Lepo smo živeli zajedno i nikada se ni oko čega nismo posvađali.

***

Moja sećanja dosežu do poslednjih godina rata ili su to roditeljske priče urezane u pamćenje. Sećam se, na primer, 1944. godine i savezničkog bombardovanja. Bio je sunčan dan i mi smo ručali napolju u hladu ispod velikog starog oraha koji je svojom krošnjom pokrivao polovinu dvorišta. Prvo se čulo brujanje mnoštva avionskih motora a na nebu su se zacaklili odbljesci čudne besprekorne formacije desetina aviona. Slika je bila predivna sve dok nisu počele da padaju bombe. Sjurili smo se u podrum. Taj podrum sa čuvenim takozvanim pruskim svodovima od cigala mi je i najjači utisak ostao iz tog ratnog vremena. Podrum i orah.

***

Kada su se Nemci počeli povlačiti iz Kragujevca, krenuli su prema severu i sve vreme povlačenja su sa raznih pozicija zasipali grad granatama. U našem podrumu pored nas bilo je i puno naših komšija iz kuća koje nisu imale podrume. U toku jednog popodneva kada nam se činilo da je bombardovanje utihnulo svi smo izašli u dvorište da malo odahnemo. U jednom trenutku uz jezivo fijukanje iz pravca sela Desimirovac doletela je granata pravo na nas. Na našu sreću, bomba je udarila posred oraha i rascepila ga napola.

***

Uz vrisku, dim i prašinu nas tridesetak je poletelo niz stepenice podruma. Za divno čudo niko nije povređen. Od tog dana moj otac je čitavog života nosio u svom novčaniku, kao amajliju, jedan iverak tog oraha koji nam je spasao život. Kada sam kretao na studije u Beograd, moj Jova je otcepio parče svoje amajlije i dao mi je kako bi me čuvala.

***

Dobro se sećam i perioda posle rata. Poljanče preko puta naše kuće nekada je bila njiva zasađena kukuruzom. Kraj rata je dočekala kao pustolina puna kratera od bombi sa stotinama čaura razbacanih unaokolo. Od tih čaura mi deca smo pravili topčiće za božićne najave položaonika po komšijskim kućama.

***

U tim posleratnim danima bile su popularne ulične tuče, a pomenuto poljanče je bilo naše bojno polje. Podeljeni u ulične mafije žestoko smo međusobno ratovali. Najveći protivnik nas iz Šafarikove bili su dečaci iz Karađorđeve ulice. Oni su nam bili i protivnici sa kojima smo igrali fudbalske utakmice. Samo tada niko nije imao fudbal već smo loptu pravili od starih čarapa koju smo zvali – krpenjača.

***

Bili smo prva generacija dece koja je 1945. godine krenula u osnovnu školu. Porodične kuće viđenijih kragujevačkih trgovaca bile su pretvorene u osnovne škole. Prva dva razreda sam učio u kući porodice Čomić, a druga dva u kući porodice Brkić. Sećam se svih naših učiteljica koje su nosile duboku crninu jer su skoro svi imali nekog ko je nastradao u ratu.

***

U najsvežijem sećanju su mi gimnazijski dani u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji – najstarijoj gimnaziji u Srbiji. Ta sećanja obnavljamo na skupovima maturanata iz 1957. godine koja redovno organizujemo u Kragujevcu svake pete godine. Na leto ove godine trebalo bi da obeležimo 65 godina od maturiranja.

Nažalost nije nas mnogo ostalo. Ove godine biće još tužnije jer je nedavno u svojoj 99. godini preminuo razredni starešina VIII I – Milan Stanković, naš voljeni profesor srpskog jezika.

***

Proleća 1956. kada smo privodili kraju svoj VII razred gimnazije trebalo je da se prijave oni iz engleskih razreda čije su porodice spremne da na mesec dana prime i ugoste šestoro gimnazijalaca iz Engleske.

Tako je u našu kuću ušetao Frederick Edward Dockray iz Sedchwika, sela pored Kendala, grada u srcu Engleske jezerske doline (Lake District Place). To je bila senzacija za Kragujevac – šestoro Engleza, tri dečaka i tri devojčice – i nas šestoro domaćina sa još najmanje stotinak kragujevačkih flastera, provelo je to nezaboravno leto.

***

Iduće godine nakon maturiranja i jednomesečnog bolničkog lečenja posle opasnog pucanja slepog creva, kada su mi život spasli kragujevački hirurzi dr Krasić i dr Paunović, konačno sam otputovao u London i Lake District Place, da uzvratim Fredericku posetu. To je bilo moje prvo putovanje u inostranstvo. Otac mi je za džeparac na putu nekako obezbedio 120 funti koje sam preko granice uspešno preneo u pasti za zube. Ništa nisam kupio ni sebi, ni ikome drugom. Novac sam sačuvao i u Londonu pri povratku kupio mojoj babi Katarini tada najmoderniji slušni aparat koji je ona sve vreme nosila iako je on od početka neprestano šuštao.

***

Iz Prve kragujevačke gimnazije nas petoro je otišlo na studije arhitekture u Beograd. Tri mladića i dve devojke. Nakon diplomiranja dvoje je ostalo u Beogradu, dvoje se vratilo u Kragujevac a jedna devojka se otisnula u Ameriku i u Čikagu napravila uspešnu karijeru u poznatoj velikoj arhitektonskoj kompaniji Skidmor, Owen & Meril. Sudbina je udesila da ova kompanija bude projektant najveće, takozvane Kule Beograd u kompleksu luksuznih apartmana Beograda na vodi. Ova naša draga zemljakinja učestvovala je u projektu pomenute kule i često u skorija vremena tim povodom dolazila u Beograd. Nismo se nikada sreli jer se bukvalno krila znajući koliki sam protivnik tog nakaznog projekta u srcu Beograda i te čitave prevare koja se zove – Beograd na vodi.

***

Naravno da su studentski dani najbolji deo mladosti. Tada je i Arhitektonski fakultet, za razliku od današnjih dana, bio stecište arhitektonskih gromada. Profesori su nam bili – Nikola Dobrović, Branislav Kojić, Bogdan Nestorović, Milan Zloković, Petar Krstić, Aleksandar Deroko, Branko Maksimović, Božidar Petrović, Rata Bogojević, Zoran Petrović, Petar Anagnosti, Bogdan Bogdanović, Đurđe Bošković.

Oni su znali kako se peče zanat i to svoje znanje su nam nesebično prenosili. Svi oni nisu bili samo profesori već i aktivni učesnici naše arhitektonske profesionalne prakse.

***

Naš profesor Nikola Dobrović, koji je 1948. bio prvi glavni urbanista Beograda, imao je običaj da kada nam u prepunom amfiteatru drži predavanje o čuvenom američkom arhitekti Frank Lloyd Wrightu, obuče svoje najsvečanije crno odelo. Treba li se podsetiti ko nam je danas glavni urbanista u Beogradu?

***

Za vreme čitavog perioda studiranja stanovao sam kod roditelja mog brata od tetke Lazara Milosavljevića i sa njim pet godina delio istu spavaću sobu. Tako je nekada bilo – svi smo malo imali, ali smo se voleli i poštovali, naročito unutar rodbine. Za tog mog brata Laleta niste mogli reći da li je lepši ili bolji čovek. Duša. Bio je pet godina stariji od mene i upravo je završio Tehnološki fakultet. Sećam se da smo pasionirano posećivali košarkaške utakmice. U vreme Evropskog prvenstva za košarkašice skoro da smo spavali na Tašmajdanu. Sve ekipe smo znali napamet.

***

Taj podstanarski period mi je ostao u vrlo lepom sećanju. Stanovali smo u velikoj zgradi beogradske Klasne lutrije na Kopitarevoj gradini – u centru Beograda. U moju LJiljanu sam se zaljubio čim sam je ugledao u amfiteatru, ali smo druženje otpočeli tek u zimu pod kraj 1959. godine. LJiljana je stanovala čak na Lionu pa sam tako bar hiljadu noći nakon što je otpratim kući, propešačio od vrha Bulevara do centra jer u to vreme tramvaji nisu radili posle ponoći.

***

LJiljana i ja se bukvalno nismo razdvajali evo već 63 godine. Zajedno smo studirali, zajedno na fakultetu crtali sve svoje seminarske radove, zajedno radili diplomske radove u potkrovlju fakulteta i moram da priznam – neskromno – da smo bili među najboljim studentima generacije. Diplomske radove smo završili sa desetkama.

***

Čitava ta naša generacija bila je veoma ambiciozna i svi smo završili studije i diplomirali u periodu 62 – 63. godine prošlog veka. Veliki deo naše generacije se 1963. uputio u Francusku i uglavnom u Parizu napravio sasvim uspešne profesionalne karijere. LJiljana i ja smo imali slične namere i nakon venčanja oktobra 1963. otputovali smo na svadbeno putovanje u Pariz kao u neku izvidnicu. Bili smo rešeni da i mi tamo okušamo profesionalnu sreću.

***

Međutim, u vreme kada sam ja služio vojsku u Karlovcu, LJiljana sretne našeg profesora Božu Petrovića, koji joj kaže da on za mene čuva mesto u Energoprojektu. Želja mu je bila da nas tamo zajedno zaposli, ali u to vreme glavna gazdarica u Energoprojektu je bila arhitektica Milica Šterić, koja nije htela da zapošljava žene. Tako mi se LJiljana pridružila 1971. kada je Milica Šterić, nakon jednog zajedničkog rada na konkursu, bolje upoznala njene kreativne mogućnosti.

***

Neposredno nakon rata, u doba velike narodne izgradnje zemlje još 1951. stvorena su dva najveća projektantska preduzeća – Energoprojekt u Beogradu i Energoinvest u Sarajevu. U to vreme Energoprojekt se bavio isključivo projektovanjem velikih vodoprivrednih sistema, velikih brana, hidrocentrala i termoelektrana. U ove hidro i termo projekte bili su uključeni i arhitekti kao nužna ali ipak sporedna delatnost.

***

Među njima najznačajniju ulogu je imala arhitektica Milica Šterić već tada rešena da našu delatnost učini jednom od vodećih u okviru Energoprojekta. 1961. Milica odlazi na specijalizaciju u Holandiju kod čuvenog arhitekte Bakeme i nakon povratka projektuje novu zgradu Energoprojekta u Brankovoj ulici za koju dobija Sedmojulsku nagradu.

***

Milica uspeva da i fizički odvoji arhitekte i na novoj lokaciji formira Direkciju za arhitekturu i urbanizam.

Sedište nam je bilo u NJegoševoj ulici i to je trajalo od 1971. do 1978. godine, koji je za LJiljanu i mene bio najbogatiji period naše profesionalne projektantske, arhitektonske prakse. U toj deceniji je nastao najveći broj naših projekata. I LJiljana i ja smo imali svoje samostalne projekte, ali je najveći deo njih bio onaj koji smo radili zajedno. Ipak, na njima je LJiljana bila prva violina.

***

U toj novoj Direkciji Energoprojekta mi mladi arhitekti smo dobili priliku da oformimo svoje potpunosamostalne ateljee. LJiljana i ja smo vodili Atelje 5 i moram priznati da smo čitave te decenije bili najuspešniji. Tako se zahvaljujući viziji Milice Šterić kod nas počela stvarati autorska arhitektura koja je do tada bila potpuno nepoznata u arhitektonskoj praksi.

***

U toku ovog perioda 70. i sam Energoprojekt je bio na svom vrhuncu. Imao je preko 5.000 zaposlenih inženjera i tehničara i bio prisutan u 45 zemalja sveta. Iako nisam bio član Saveza komunista, bio sam tada izabran za predsednika radničkog saveta celog Energoprojekta. Treba to uporediti sa partokratskom Državom u kojoj živimo, a u kojoj se ne možete ni zaposliti ukoliko niste član vladajuće partije.

O sagovorniku

Arhitekta Dragoljub Bakić rođen je u Kragujevcu 1939. godine, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Arhitekturu je studirao u Beogradu, a specijalističke studije u Birou Alvar Aalto u Helsinkiju, Finska. Gotovo čitav radni vek je proveo u ENERGOPROJEKTU, u birou Arhitektura – Urbanizam, unutar koga je sa suprugom LJiljanom Bakić, poznatom arhitekticom, sa kojom je često radio u koautorstvu, osnovao ATELJE 5. Čitava naselja i raznovrsne objekte Bakići su projektovali u svom prepoznatljivom stilu na pet kontinenata, u dvadesetak zemalja. Dragoljub Bakić je dobitnik nagrade Salona arhitekture za 1974, 1976, 1978. i 1991. godinu, kao i Velike nagrade Saveza arhitekata Srbije 1994. Bakići žive u Beogradu, u naselju Višnjička Banja, koje je takođe njihovo projektantsko delo.