Bila jednom jedna demokratija

Mi koji smo živeli u doba frankizma znamo vrednost ovog minimalističkog viđenja demokratije koja još nije dostignuta u većem delu sveta.

Ali posle hiljada godina građenja institucija kojima smo mogli da predamo suverenu vlast koju bismo, teorijski, mi građani uzurpirali, sada težimo nečem drugom. I to je zaista ono što nam model liberalne demokratije predlaže.

Da se podsetimo: poštovanje osnovnih prava pojedinaca i političkih prava građana, uključujući slobodu udruživanja, okupljanja i izražavanja, uz vladavinu zakona zaštićenu sudovima; podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku; slobodni, periodični i višestranački izbori onih koji zauzimaju položaje odlučivanja u svakom segmentu vlasti; potčinjenost države, i svih njenih aparata, onima kojima su građani predali vlast; mogućnost preispitivanja i osavremenjivanje ustava u kojem su ustanovljena načela demokratskih institucija.

I, naravno, isključivanje ekonomskih ili ideoloških centara moći iz javnih poslova koje vode pomoću skrivenog uticaja u političkom sistemu.

Ma koliko se ovaj model činio jednostavnim, vekovi prolivene krvi, znoja i suza bili su cena da se dođe do njegovog ostvarenja u institucionalnoj praksi i društvenom životu. Naročito ako imamo u vidu višestruka odstupanja od načela predstavništva koja se pojavljuju sitnim slovima napisana u zakonima i pristrasnoj praksi parlamentaraca, sudija i vladara.

Na primer, gotovo nijedan izborni zakon ne primenjuje načelo jedna osoba – jedan glas u odnosu između broja glasova i broja poslaničkih mesta. Takođe, struktura sudske vlasti posredno zavisi od političkog sistema, uključujući sudove koji tumače ustavna načela.

U stvarnosti, demokratija se gradi oko odnosa društvene moći koji su je utemeljili da bi se potom lagano prilagođavala evoluciji tih odnosa, ali povlađujući vlasti koja se već iskristalisala u institucijama.

Zato se ne može reći da je ona predstavnička, sem ukoliko građani ne misle da su zastupljeni. Jer snaga i stabilnost institucija zavisi od toga koliko su one valjane u glavama ljudi.

Ako se prekine subjektivna veza između onoga što građani misle i žele i delovanja onih koje biramo i plaćamo, dolazi do nečeg što nazivamo krizom političkog legitimiteta, to jest do većinskog osećanja da akteri unutar političkog sistema ne predstavljaju nas.

Politička klasa štiti jedino svoj oligopol

Teorijski, ta neusklađenost se sama od sebe koriguje u liberalnoj demokratiji pluralitetom opcija i periodičnim izborima na kojima se bira neka od ponuđenih opcija.

U praksi, izbor se svodi na one opcije koje su već ukorenjene u institucijama i interesima stvorenim u društvu, postavljajući najraznovrsnije prepreke svakom ko bi pokušao da priđe tom jasno omeđenom zabranu. Štaviše, ključni politički akteri, odnosno stranke, mogu se razlikovati politički, ali su složne u očuvanju monopola vlasti u okviru unapred utvrđenih mogućnosti koje su upravo one utvrdile.

Politika se profesionalizuje, a političari postaju društvena grupa koja brani svoje zajedničke interese pre nego interese onih za koje kažu da ih predstavljaju: formira se jedna politička klasa koja, uz časne izuzetke, nadilazi ideologije štiteći jedino svoj oligopol. Sem toga, stranke kao takve doživljavaju proces unutrašnje birokratizacije koji je Robert Mihels predvideo još dvadesetih godina XX veka, svodeći sopstvenu obnovu na takmičenje između vođa i udaljavajući se od kontrole i odlučivanja svojih članova.

Štaviše, u vreme izbora, kojima dominiraju izborni marketing i strategije komunikacije, uz više nego skromnu raspravu i učestvovanje članova i birača, sistem funkcioniše autonomno u odnosu na građane, sem ispitivanja javnog mnjenja, nikad obavezujućim anketama čiji dizajn kontrolišu oni koji ih naručuju.

Čak i tako, građani glasaju, biraju, pa se čak mobilišu i oduševljavaju onima u koje polažu svoje nade, zamenjujući ih, s vremena na vreme, kad nada nadjača strah od promene, što je osnovna emocionalna taktika u održavanju političke moći.

Ali razočaranje u nadanja, koje se ponavlja, narušava legitimitet, dok rezignacija polako ustupa mesto ogorčenju kad se pojavi nešto nepodnošljivo. Kao kad se u ekonomskoj krizi spasavaju prevarantske banke novcem poreskih obveznika, a krešu se osnovne usluge neophodne za život. Uz obećanje da će sve krenuti nabolje ako ljudi trpe i ćutke podnose, a kada se pokaže da nije tako, onda treba ili sve slomiti ili sve trpeti.

Slom izvan institucija ima visoku društvenu i ličnu cenu, demonizovan je od medija koji su u krajnjem, pod kontrolom novca ili države, uprkos često herojskom otporu novinara. U situaciji ekonomske, društvene, institucionalne, moralne krize ono što je bilo prihvaćeno jer nije postojala druga mogućnost, sada se više ne prihvata. I ono što je bio predstavnički model ruši se u subjektivnosti pojedinaca.

Ostaje samo ogoljena vlast i stvari tako stoje, a ko to ne prihvata može da izađe na ulicu, gde ga čeka policija. To je kriza legitimiteta.

Rasprostranjeni osećaj odbojnosti prema politici

To je ono što se događa u Španiji, Evropi i u većem delu sveta. Više od dve trećine ljudi na planeti misli da ih političari ne predstavljaju, da su (svim) strankama na prvom mestu vlastiti interesi, da parlamenti kao rezultat toga nisu reprezentativni i da su vlade korumpirane, nepoštene, birokratske i opresivne.

U gotovo sveopštoj percepciji građana politika je profesija koja se smatra najgorom. I naročito zbog toga što se političari večito umnožavaju i retko se vraćaju u građanski život, sve dok mogu da napreduju stazama i bogazama institucionalne birokratije.

Ovaj široko rasprostranjeni osećaj odbojnosti prema politici koja realno postoji, razlikovao se u nijansama zavisno od zemlje i regije, ali se javlja širom sveta. Čak i u zemljama kao što su skandinavske, gde je demokratska besprekornost bila referenca koja je budila nadu, trend javnog mnjenja već izvesno vreme kreće se u istom smeru.

Zato ću dopustiti sebi da vam prosledim statistički rezime iz pouzdanih izvora, izložen na vebu, koji se odnosi na ovu knjigu, kako bi čitalac u različitim područjima sveta došao do vlastitih konstatacija.

Da pomenem, na primer, slučaj Španije u kojoj je 2000. godine 65 odsto građana iskazalo nepoverenje prema političkim strankama, da bi to nepoverenje poraslo na 88 odsto u 2016. Nepoverenje u parlament poraslo je s 39 u 2001. na 77 odsto u 2016, a u vladu sa 39 na 77 odsto.

I naglašavam činjenicu da se taj pad poverenja podjednako odnosi i na socijalističke i na narodnjačke vlade. U stvari, najveći pad je 80 odsto nepoverenja u 2011. godini, što je ubrzalo pad vlade PSOE (El Partido Socialista Obrero Espańol / Španska socijalistička radnička partija, Prim. prev) sa Sapaterom na čelu. Iako u manjoj meri, ipak više od polovine Španaca ne veruje u pravni sistem (54 odsto u 2016, u poređenju s 49 odsto u 2001).

U slučaju regionalnih i lokalnih vlasti došlo je do smanjenja nepoverenja sa 79 u 2014. na 62 odsto u 2017, posle opštinskih izbora za promene (koje je predvodio Podemos sa svojim koalicionim partnerima), održanim 2014. godine. Na kraju, policija je najbolje prošla.

Samo 36 odsto građana nije imalo poverenja u nju 2014, s tendencijom ka padu nepoverenja: 24 odsto u 2017. godini. Intervencija policije protiv korupcije i nagon za traženjem reda izvan kruga političara čini se da idu u prilog ideji da su oni koji služe državi pouzdaniji od svojih šefova. To ne iznenađuje, budući da je gotovo tri četvrtine Španaca 2016. mislilo da „političari ne mare za ljude poput mene“ i da „ko god je na vlasti uvek gleda samo vlastite interese“.

I u proleće 2020. jedna anketa Centra za sociološka istraživanja pokazala je da su za 43 odsto Španaca stranke i političari problem. Dobro, ako je tako u svetu, čak i kad se prevladaju razlike, može se postaviti pitanje nije li to sudbina svake institucije koju je čovek stvorio.

Pa, i liberalne demokratije. I dalje često pominjem poznati Čerčilov stav iz 1947, po kojem je „demokratija najgori oblik vladavine, izuzimajući sve ostale koji su povremeno isprobani“. Možda. Ali, ako ostavimo po strani metafizičku raspravu o suštini demokratije, primećujem da sve manje ljudi veruje u ovaj njen oblik, u liberalnu demokratiju, premda većina i dalje brani ideal demokratije.

Upravo zato što ljudi žele da veruju u demokratiju, razočaranje je još dublje u odnosu na način na koji je proživljavaju. Iz tog razočaranja rađa se društveno i političko ponašanje koje transformiše institucije i prakse vladanja širom sveta.

Mislim da je to važno analizirati. Što se tiče neizbežne izopačenosti ideala demokratije, ne mislim da će biti od prevelike koristi filozofiranje o nesrećnoj ljudskoj prirodi, što je parališući diskurs koji opravdava kontinuitet takvog poretka stvari.

Važnije je istražiti otkud to razmimoilaženje između predstavnika i naroda koji oni predstavljaju, koje je postalo još naglašenije u poslednje dve decenije, da je čak narodno odbacivanje onih gore, svih, bez izuzetka, stiglo do tačke ključanja.

To je politički i medijski establišment pogrdno nazvao populizmom, jer je reč o ponašanju koje ne priznaje mirne institucionalne kanale koji se nude za političku promenu. U stvari, kolektivne emocije su poput vode: kad otkriju blokadu u svom prirodnom toku, probijaju nove puteve, a oni su često nalik na bujice, koje mogu da poplave ekskluzivne prostore uspostavljenog poretka.

Traganje za mitskom demokratijom

Borba za vlast u današnjim demokratskim društvima prolazi kroz medijsku politiku, politiku skandala i komunikacijsku autonomiju građana. Digitalizacija svih informacija i modalna međupovezanost poruka stvorila je medijski univerzum u koji smo neprestano uronjeni.

Naša konstrukcija stvarnosti, pa shodno tome i naše ponašanje i odluke, zavise od signala koje primamo i razmenjujemo u tom univerzumu.

Politika nije izuzetak od tog temeljnog pravila života u umreženom društvu kojem u potpunosti pripadamo. U praksi postoji samo politika koja se manifestuje u multimodalnom medijskom univerzumu koji je konfigurisan tokom poslednje dve decenije. U tom svetu, medijske poruke koje oblikuju mišljenje moraju biti krajnje jednostavne.

Razrada poruke sledi nakon utiska koji je stvorila. Najsnažnija poruka je slika.

A ljudsko lice je najsadržajnija slika, na koju se projektujemo polazeći od identifikacionog odnosa koji budi poverenje. Jer, kao što znamo, naučivši to od najnovije neuronauke, politika je u osnovi emocionalna, ma koliko to teško palo racionalistima usidrenim u prosvetiteljstvu čiji je sjaj odavno potamneo.

Polazeći od tog prvog emocionalnog refleksa koji obeležava naš emocionalni i vizuelni univerzum, prelazimo na kognitivni proces razrade i odlučivanja. Utisak polako postaje mišljenje. I to se potvrđuje, ili poriče, tokom neprestane rasprave koja se vodi na društvenim mrežama u interakciji s medijima.

Masovna komunikacija oblikuje se kroz samokomunikaciju masa preko interneta i sveprisutnih bežičnih platformi u našoj praksi. Dinamika izgradnje jednostavne poruke o kojoj se lako može debatovati u univerzumu s mnoštvom oblika vodi ka personalizaciji politike.

Pričajući o mogućnosti liderstva jedne osobe gradi se poverenje u dobrobit određenog projekta. Stoga je najdelotvorniji oblik političke borbe onaj što se vrši preko razaranja tog poverenja moralnim uništenjem osobe koja se postavlja kao lider, i njene slike. Negativne poruke su pet puta efikasnije od pozitivnih.

Dakle, treba ubaciti negativne sadržaje u sliku osobe koju želimo da uništimo kako bi se odstranilo poverenje građana. Otuda praksa profesionalnih političkih operatera da traže kompromitujuće materijale za određene političke vođe, manipulišući njima, pa čak i fabrikujući ih, kako bi povećali njihov destruktivni učinak.

U tome leži poreklo politike skandala, koju je opisao i teorijski razradio sociolog s Kembridža Džon Tompson, a koja je danas, u svim zemljama, na prvom mestu tokom političkih procesa. Budući da treba biti spreman na podmukle napade, svi skupljaju municiju i, radi uvrede ili odbrane, svi na kraju učestvuju u igri politike skandala, iza čije neprozirne zavese nestaju suštinske rasprave.

Zapravo, studije pokazuju da je već sasvim uobičajeno da pobede ili porazi političara ne prate nužno tok skandala. Često ljudi na kraju više vole „svog korumpiranog političara“ nego onog korumpiranog koji sedi preko puta njega, jer, pošto su svi korumpirani, što se podrazumeva po opštoj percepciji, sem u slučaju nevinih političara kojima oreol može trajati izvesno vreme.

Ali ako su efekti politike skandala neodređeni za pojedine političare, postoji jedan razarajući drugostepeni efekat: ona podstiče osećaj nepoverenja, i moralnog prigovora, u sve političare skupa i u politiku, doprinoseći tako krizi legitimiteta.

A kako u svetu digitalnih mreža, u kojima se svako može izraziti, ne postoji drugo pravilo sem autonomije i slobode izražavanja – tradicionalne kontrole i cenzure odletele su u vazduh – najraznovrsnije poruke oblikuju neukrotivu i mnogoliku bujicu.

Botovi umnožavaju i šire na hiljade slika i lapidarnih fraza, i svet postistine, u kojem na kraju učestvuju i tradicionalni mediji, pretvara nesigurnost u jedinu pouzdanu istinu: moju, svakog ponaosob. Fragmentacija poruke i dvosmislenost komunikacije odašilju jedinstvene i lične emocije koje neprestano pothranjuje strategija uništavanja nade.

Da bi sve ostalo isto. Iako je glavni efekat ove političko-informacione kakofonije dovođenje u pitanje svega što ne možemo lično proveriti.

Veza između ličnog i institucionalnog puca. Krug se zatvara sam po sebi. Za to vreme, napipavajući tražimo izlaz koji će nam vratiti onu mitsku demokratiju koja je mogla postojati negde, nekad.