Bila jednom jedna varoš: Stari Donji Milanovac pola veka pod vodom

Grad njihovog detinjstva i mladosti je već pola veka pod vodom zbog hidroelektrane Đerdap, odnosno đerdapske akumulacije. Ova varoš, bogate istorije, sada živi još samo u sećanjima, snovima i pričama starih Milanovčanima.

Crno-bele fotografije, arhivska dokumenta, poneki filmski zapis i sećanja. To je sve što je ostalo od varoši koja je 1832. sa dunavskog ostrva Poreč, dekretom kneza Miloša preseljena na desnu obalu Dunava. Nazvana je po Miloševom sinu Milanu, bila je među prvima sagrađena po regulacionom planu i od 1859. dobila je odrednicu Donji kako bi se razlikovala od „mlađeg“ brata pod Rudnikom, Gornjeg Milanovca.

Nekih vek i po živeli su Milanovčani mirno na obali Dunava. Bavili se ribolovom, bili vrsni lađari, baštovani, imali svoju „Kamenicu“ fabriku parketa, drvne građe i nameštaja. Nisu ni slutili da će početkom sedamdesetih godina prošlog veka morati da napuste svoje kuće, dvorišta, komšiluk – jer će njihov grad potopiti Đerdapsko jezero nastalo zbog gradnje Hidroelektrane „Đerdap 1“.

– Govorilo se i pre sedamdesetih da će Milanovac biti potopljen, ali je bilo ljudi koji u to do poslednjeg trenutka nisu verovali. Jer kako će da potope čitav grad – priseća se tog vremena Josip Bibesković, koji je sa porodicom, među poslednjima, napustio stari Milanovac kada je novo jezero 1971. uveliko osvajalo ulice i kuće.

Starog Milanovca i tog vremena seća se i Velimir Vladić.

– Na crkvi i na zgradi hotela „Turist“ u centru grada bile su iscrtane linije koje su označavale kotu do koje će da bude voda i to je od nivoa ulice bilo nekih 10 – 12 metara. Znali smo da će naša imovina i sve što imamo da bude pod vodom – priča Velimir Vladić.

Dok se izgradnja HE „Đerdap 1″ polako privodila kraju, Izveštajem o stanju radova na HE“Đerdap“ iz juna 1970. godine, koji je prosleđen Združenom elektroprivrednom preduzeću, konstatovano je da je nastavljen „rad na relociranju naselja i privrednih organizacija iz tih naselja, koji je započet 1969. godine“. Ovim dokumentom konstatovano je i da je najveći problem u „toku prvih šest meseci bio u rešavanju imovinsko-pravnih odnosa i podizanju društvenih objekata“.

Meštani su, očekivano, s mukom dočekali odluku da će neko doći da proceni koliko vredi njihova imovina, koja je u suštini predstavljala i celokupan njihov život u dotadašnjem Milanovcu.

– Bilo je jako bolno kada su dolazili procenjivači da procene koliko vredi vaša imovina. Kada je tebi to sve i najvažnije i najlepše i najskuplje, a onda neko kaže da za to mogu da se dobiju neke male pare, onda je to strašno. Bilo je ljudi koji su zbog toga doživeli stres, infarkt i preminuli – ispričala je Slavka Kesegić.

Ona je, kao i brojni Milanovčani (po popisu iz 1971. naselje je imalo 2.595 stanovnika) nastavila život u potpuno novom gradiću, sagrađenom od temelja.

– Ovde jeste sve bilo novo, ali meni to prvih nekoliko godina nije značilo ništa Ništa me nije vezivalo za novo mesto, jedino ljudi – kazala je Slavka.

Mlađi najčešće, ne razumeju nostalgiju i potrebu Staromilanovčana da kroz priču očuvaju u svojim sećanjima potopljenu varoš. Veruju da dokle god o njoj pričaju, ona na neki način živi.

Ona „živi“ i u arhivskim dokumentima, novinskim isečcima, fotografijama, a njima se „zarazio“ Miloš Petrović. Ovaj mladi istoričar „iskopao“ je u Beogradskim opštinskim novinama priču koju je 1940. napisao Mika Alas, o tome kako su trojica donjomilanovačkih alasa pomogla 1876. Petru Mrkonjiću, alijas Petru Karađorđeviću, da iz Milanovca pobegne od policije na drugu, austrougarsku obalu Dunava. Kao i priču da je Milanovac bio prvo mesto u Jugoslaviji u koje se 1934. sa broda iskrcao francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu.

– Bartu je proglašen počasnim građaninom Donjeg Milanovca i ulica koja je vodila od parobrodske stanice do opštinskog zdanja nazvana je Francuskom. Članak u „Vremenu“ potpisao je tadašnji urednik Miloš Crnjanski koji je sa ostalim novinarima bio na parobrodu koji je Bartua dovezao od Oršave do Donjeg Milanovca – ispričao nam je Petrović, dodajući da ne zna da li bi bio sklon istoriji da je iz nekog drugog kraja Srbije, jer su ga nostalgične priče privukle da sazna više o istoriji svog rodnog mesta.

Možda potapanje i nestanak čitave varoši nije pravi povod za jubilej, ali su stariji Milanovčani inicirali, a mlađi prihvatili da se pola veka nestanka jednog i nastanak drugog Donjeg Milanovca obeleže. Izložbama slika, fotografija, crkvenih predmeta i knjiga, projekcijom dokumentarnih filmova gde je glavni glumac stari Milanovac. I da i na taj način potopljenom gradu koga više nema ni na jednoj mapi produže trajanje.

Sanjaju samo stari Milanovac

Neki Staromilanovčani su nam rekli da oni grad u kome žive već pola veka nikada ne sanjaju. Snovi su im vezani isključivo za grad njihove mladosti. To je u neku ruku i razumljivo, jer njima je, kako sami kažu, duša ostala u gornjem sokaku, Partizanskoj, Beogradskoj, Dunavskoj, Zagrebačkoj i svim drugim ulicama nekadašnjeg Milanovca.

– Nas je bilo trojica braće i svaki put kada sanjamo naš stari Milanovac nalazili bismo se ujutru na kafici i rakiji da jedan drugome ispričamo kako ga je ko sanjao. Moj poslednji brat je umro pre par godina i sada nemam sa kim da podelim ta sećanja – kazao nam je Vela Vladić.