Biljana Isailović: Moć i nemoć reči

Reč je o delu „Čarobna lampa“ koje je objavila beogradska izdavačka kuća „Clio“ u sjajnom prevodu Biljane Isailović, a čiji podnaslov „Duhovne vežbe“ nagoveštava ulazak u lavirint tumačenja mističnog iskustva i gnoze.

U vremenu u kojem ljudski rod zasipaju prostota, ružnoća i zlo ovakva knjiga znači povratak nepatvorenom lirskom i etičkom koje, žestini gore navedenog uprkos, još negde tinja. Ramon del Valje-Inklan (1866-1936) podseća da su muzika, lepota, ljubav i etika, kako je zapazila kritika, četiri stuba ljudskog univerzuma; samo prateći njihove smernice stiže se do „unutarnjeg egzila“ gde se nalazi sopstveni mir, iz kojeg se zrači ka svetu što nas okružuje.

Valje-Inklan u Srbiji je poznat po delima „Sonate. Sećanje Markiza de Brandomina“ i „Cvet svetosti“, kao i po trilogiji „Strašne komedije“. Biljana Isailović, prevoditeljka zahvaljujući čijem predanom radu čitamo izuzetne autore španskog govornog područja (Unamuna, Borhesa, Huana Marsea, Ortegu i Gaseta, Amadisa od Gaule…), i dobitnica priznanja „Miloš N. Đurić“, „Radoje Tatić“, Povelje zahvalnosti „Instituta Servantes“ u Beogradu, za „Danas“ kaže da Ramon del Valje-Inklan ipak nije dosta prevođen kod nas „budući da neka kapitalna dela tog velikog dramskog pisca i romanopisca, pesnika, esejiste, pripovedača i novinara još uvek nisu prevedena“.

– Reč je o umetniku koji je svojim delom pomerio granice španske književnosti, pa samim tim i evropske i svetske. Ključna novina koju je uveo bio je jedan potpuno novi žanr, „esperpento“, koji bi se mogao prevesti kao groteskna farsa. Reč je o prikazu izobličene stvarnosti, posmatrane iz galerije imaginarnih krivih ogledala, dovedene do apsurda u sopstvenoj izobličenosti, na granici komičnog i tragičnog. Teatar s gotovo nemogućim scenskim oblicima njegovo je veliko otkriće: umnožene pozornice na jednoj pozornici, igra svetla i senke, životinje na sceni, lutke umesto junaka, prigodni efekti, gotovo filmski prvi plan… Takođe, u njegovom jeziku veliki je upliv živog govora, onih ciničnih, jezgrovitih, duhovitih izraza i metafora, lokalizama i žargona, na uštrb oveštalog književnog jezika i utvrđene sintakse. Ako je svet ujdurma Demijurga, a njemu je gnosticizam bio blizak, onda ne čudi viđenje sveta kao groteskne farse.

Sa kojim ste se teškoćama suočili tokom prevođenja „Čarobne lampe“?

– Kad god se prevodi ozbiljno delo iz oblasti duhovnosti, mistike ili metafizike uvek se suočavamo sa nedostatkom reči: neprevedenim ili neprecizno određenim mnoštvom pojmova, jer nema dovoljno prevedene literature iz tih oblasti. Ovde je pre svega bio problem prevođenja nekih gnostičkih pojmova. Brza rešenja bila bi odabir arhaizama sa religioznim nabojem, ali mislim da to nisu dobra rešenja, pa sam ih odbacila. Takođe, pošto je reč o mističnom duhovnom iskustvu, direktnom i ličnom, dešavalo se da strpljivo čekam da mi intuicija otkrije rešenje koje je na istoj frekvenciji one tanane autorove nijanse značenja.

Knjiga je prvi put objavljena 1916, i nagovestila je novu svest. Kakvu?

– Svest nadahnuća, jasnog viđenja, svest pesnika i proroka, kako sâm kaže. Svest do koje vode duhovno disciplinovano oko i uho, jer takvo oko u svemu može sagledati večni uzrok i ključni izraz ispod maske, a uho čuti muziku sfera. Svest oslobođene duše, izvan ovog vremena i prostora, kada sliku pojavne stvarnosti zamenjuje slika zvezdane stvarnosti. Tada nestaje sedam velova koji skrivaju tajnu bića i dotiče se istinska spoznaja, naše „ja“ rastvara se u sveukupnom postojanju. Reč je o ekstazi, do koje nas dovode tri puta, ili, kako kaže Valje-Inklan, tri ruže, tri praga prelaska.

Dvadeseti vek, ipak, nije bio vek osvešćenosti. Možda zato Valje-Inklanove misli deluju kao večne i samim tim aktuelne istine. „Što se više udalji odnos prema precima, više se prostora dobija za budućnost“, kaže pisac. U čemu se ogleda zloupotreba tradicije?

– Nije, naravno, jer to je teži put: zahteva strogu disciplinu i nepokolebljivost, a čovek je sklon padu. Udaljiti se od odnosa prema precima, na tom putu, ne znači poništiti tradiciju, jer je ona uvek duboko u našem biću, ali znači biti svestan sopstvenog vremena i sebe u tom vremenu. Pisac mora da traga za sopstvenim iskustvom, za viđenjem iza velova tame i obmane, iza kojih je svetlost, a svetlost je lepota, i onda se kao plod te potrage uvek iznedri autentična reč. On tako stvara svoju reč, novu reč, ne parazitira na onoj staroj, već stvorenoj. U arhaičnim rečima okamenjen je duh drugih koordinata i tuđeg iskustva.

Valje-Inklan govori kao moderni mistici. Da li je zato danas mnogima blizak?

– Umesto Demijurga i njegovog dela, danas se govori o hologramskoj slici sveta i iluziji matriksa. Suština je ista. Zarobljenost duše u matriksu, ili kako su on i gnostici govorili, u Horusu plerome, iluziji ličnosti, vremena i prostora, zvuči nam poznato. Robovanje kultu „ja“ i našem samoživom, pohlepnom i koristoljubivom odnosu prema svetu, ograničena moć spoznaje naših čula i stalna razapetost u ovozemaljskim dualitetima (veliko-malo, lepo-ružno, dobro-zlo, pre-posle…) savremenom čitaocu su bliske istine, kao i sumnja u linearnost vremena i trodimenzionalnost prostora. Valje-Inklan govori o iluziji kretanja unutar varljive stvarnosti i varljivog vremena: „potrošio sam silne godine gledajući kako se sve menja i umire, slep da vidim večnost u svemu“. Ego, čula i racio stvorili su lažnu sliku sveta do čije se suštine može doći samo intuicijom, srcem, o čemu se danas dosta priča.

Valje-Inklan veruje u muziku reči. Kakav je vaš odnos kao prevodioca prema rečima?

– Značenje reči pravi kopču s našim intelektom, danas bismo rekli s levom moždanom hemisferom, sa našim svesnim, a ono nije pokretačko. Autor ističe značaj muzike reči jer ona preko desne hemisfere i nesvesnog, ili intuicije, dopire direktno do srca. A srce dalje zna put. Zato je za njega muzika reči važnija od značenja. Zar to nije poezija?

Okružena rečima, svesna sam njihove moći i nemoći. Živimo u vremenu inflacije reči, neprestanog objašnjavanja, tumačenja, pričanja bez kraja i konca, beskrajnih analiza… Velikog brbljanja i buke! Disharmonije između reči i dela. Programiranja uspavanosti naših umova rečima kao anestezijom. I onda volim ćutanje i tišinu. I one retke, pisce i pesnike, i obične ljude kod kojih su još uvek reč i delo u skladu. Kao kod Valje-Inklana.