„Shvatila sam ponovo da je ovaj grad neuništiv. To nema veze ni sa ovim režimom, o kome je sve dovoljno rečeno, ni sa prethodnim, nema veze ni sa Srbima…
To je jedna neprekinuta linija od 15. veka. To što je danas u Beogradu tako grozničavo to nije ništa strašno. Nijedan režim neće moći da očisti i učini Beograd jednonacionalnim. Makar bila i najstrašnija represija. Beograd se, po energiji koju ima, može uporediti samo sa Sarajevom i Skopljem“, izjavila je u jednom intervjuu Biljana Jovanović objavljenom 1993. godine.
Tom čišćenju se jasno i glasno suprotstavila ova književnica i beskopromisna buntovnica koja je uvek bila u jezgru beogradske intelektualne javnosti koja se borila za građanske i ljudske slobode. O njenom životu i delu se, nažalost, ne može naći mnogo informacija u medjima i na internetu. Ono malo tekstova o Biljani Jovanović uvek je puno ne samo poštovanja, već i zadivljenosti nesvakidašnjim životom i delom. Borka Pavićević i Radmila Lazić o njoj govore kao o „buntovnica s razlogom“, o ličnosti kojoj je pobuna bila način života, njena poetika, koja je ulila svoj duh i energiju u odbranu ljudskih prava.
Najpre osamdesetih, u Odboru za zaštitu umetničkih sloboda, a zatim u Civilnom pokretu otpora i antiratnim akcijama. Bila je protiv getoiziranja država, naroda i ljudi… omiljena u Skoplju, LJubljani, Prištini, Dubrovniku, Zagrebu… Kažu da je „posedovala osetljivost hrabrih i nežnost osetljivih“. Ivan Čolović rekao je: „Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao.“
„Biljana Jovanović stupila je u srpsku književnost kao pojava koju ta književnost nije nikada imala, čak ni sedamdestih godina, kada su takve drske devojčice iskakale u francuskoj, engleskoj, američkoj književnosti. Devojčice u literaturu unose inat, razornu erotiku, nov jezik, nova pravila, naročito kad bolno ruše stara pravila. Kada je objavila svoj prvi roman Pada Avala, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika, nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja“, pisala je o njenom književnom delu Svetlana Slapšak.
Rođena je 28. januara 1953. godine u Beogradu, gde je završila studije filozofije. Bila je članica Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, predsednica Odbora za zaštitu čoveka i okoline, jedna od osnivačica UJDI-ja (Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu), Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga. Jedna od organizatorki i učesnica svih antiratnih akcija uoči izbijanja rata u Jugoslaviji. Sa Radom Iveković, Radmilom Lazić i Marušom Krese je koautorka antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“. Autorka je zbirke pesama „Čuvar“, tri romana: „Pada Avala“, „Psi i ostali“ i „Duša, jedinica moja“, četiri drame: „Ulrike Majnhof“, „Leti u goru kao ptica“, „Centralni zatvor“ i „Soba na Bosforu“. Umrla je 11. marta 1996. godine u LJubljani, a sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.
Od 2006. godine, Srpsko književno društvo dodeljuje nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji roman na srpskom jeziku.
Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
