„Bio je dete, ubio ga je tadašnji sistem“: Sećanje na mladića poginulog na protestima 9. marta

„Zajednički drug ispričao nam je kada smo se devetog marta uveče skupili kod njega u dvorištu da je na pitanje, veče pre toga, ‘šta ćeš sutra tamo’ Brana nonšalantno izgovorio stih iz pesme Riblje čorbe ‘Za ideale ginu budale’, što je bilo neverovatno, kao da je naslutio sopstvenu smrt“, seća se Gajić.

Prema rečima Gajića, Milinović je bio „nulta žrtva“ rata.

„Jer je to dete, on je bio dete, ubio ga je tadašnji sistem, milicija u Ulici kneza Miloša, nedaleko od Londona, njegovom smrću počeo je strašan niz koji će trajati narednih godina i odneti mnogo života“, kaže.

Ističe da u vreme kad je Brana nastradao „nisu bili naviknuti na smrt“.

„U vreme kada Branu pogađa metak u njegovoj sedamnaestoj godini na ulici, to je bio strašan događaj, stvar koja je tu našu generaciju nekako trajno obeležila, pogotovo što je bila takva, na taj način i od te ruke“, kaže.

Gajić kaže da Branu pamti kao šarmantnog, zanimljivog dečaka.

„On je par godina mlađi od mene, mi smo se u to vreme intenzivno družili, celo leto smo proveli zajedno. Voleo je Britaniju, pank, mančestersku scenu, Toni Kaskarina fudbalera, nekako je bio sav u tome. Kada je preminuo, njegova majka je izvadila svesku, pisao je i pesme. Zajednički drug ispričao nam je kada smo se devetog marta uveče skupili kod njega u dvorištu da je na pitanje, veče pre toga, ‘šta ćeš sutra tamo’ Brana nonšalantno izgovorio stih iz pesme Riblje čorbe ‘Za ideale ginu budale’, što je bilo neverovatno, kao da je naslutio sopstvenu smrt“, seća se Gajić.

Kaže da tog dana nije bio na ulici, ali objašnjava da je to bio jedan mladalački bunt u tom trenutku.

„Teško je to posmatrati direktno iz današnjeperspektive, znanto je drugačiji kontekst i okolnosti. Tadašnja generacija je odrastala uz bunt, nepristajanje“, kaže.

Prema njegovim rečima, desila se devedeseta godina, pad Berlinskog zida, Rumunija…

„Gledali smo sve to, to je sve uticalo na tu generaciju, kojoj je inače bunt prirodno usađen u tom uzrastu, ali je ovde imao drugačiji kontekst. Bila su putovanja, mi smo tada prvi put došli u situaciju da smo malo slobodnije mogli da putujemo, ne sme da se zaboravi da je tadašnja zemlja svega tri meseca pre toga postala zvanično demokratska kad su bili prvi izbori. Drugačije se živelo, nije se toliko ni putovalo, ni kretalo, Trst je bio maksimum koji je većina ljudi mogla da očekuje“, kaže.

Seća se da je Brana bio ponet tim duhom.

„Voleo je navijanje, navijao za Partizan, nije bilo kao danas, i sa klubom je imao prilike da putuje, uz tu naklonost ka Britaniji, ka fudbalu, nekako je bio prožet tim uverenjem i osećanjem da je došao trenutak da se u Jugoslaviji neke stvati promene. On je bio dete, ja ga se sećam u nekoliko scena, sedenja u Mekdonaldsu, sedenja kod zajedničkog druga i čekanja Nove godine, delovalo je sve da će biti mnogo dobro, da je to prva ozbiljno dobra godina u našim životima. Nažalost, nije potrajalo ni dva meseca, sve je već bilo tako brutalno prekinuto njegovom smrću“, kaže on.

Ističe da ne postoji nikakvo obeležje tamo gde je pao.

„Postoji mural, ali ja ne verujem u kulturu murala, nisam neko kome murali previše znače, to je na ulazu u nekadašnji bioskop Odeon. Danas su tu radovi, ali me uvek obraduje kada vidim da radnici čuvaju mural, da je njegov lik i dalje tu“, kaže Gajić.

Mišljenja je da sadašnja i tadašnja situacija ne mogu da se porede.

„Ogromna je razlika u vremenu, Srbija je već 20, 30 godina demokratsko društvo, teško je iz ove perspektive danas sa svim slobodama koje imamo posmatrati taj trenutak, jer zaista ništa nije isto, bio je potpuno drugi sistem. On je zaista nulta žrtva jugoslovenskog rata“, kaže Gajić.