Bio je ono što nikada nećemo biti

Na ulici grad je bio letnje razdragan, ništa nije označavalo moje očekivano uvek neočekivano saznanje da život više ne živi na toj adresi.

Pa ipak, vrele ulice su me demantovale i gurale svoje živote uz Dorćol, prema centru, pa sve do Vračara.

U smiraj dana sam vodio ćerku da gleda Svet iz doba jure, drmala su se sedišta i plašili smo se, na izlasku nas je dočekala masa od par desetina hiljada ljudi na koncertu megazvezde na Ušću, probili smo se do kuće.

Treći dnevnik.

Uz sve vesti i ta…

Pa opet uz sve i poneki osmeh, i glas urednika voditelja – Laku noć, poštovani gledaoci, bio je ovo prvi dan bez Đuze!

Odjavna špica.

Nema je…

Samo jedan prepoznatljiv glas i jedno – To – lice.

„Još jedan prođe dan, uzburkan ko more, duž pustih ulica svetiljke već gore…“

i onda ide ide ide, ta takva odjavna špica, traje samo jednom i sada, a glas se ne da, izgovara te note nekad davno snimljene, a sad višeznačno sudbonosne:

„Sa novim jutrom sve će isto biti, ja to dobro znam, do novog susreta sa Vama, doviđenja…“

Nikada nisam tako čuo tu pesmu.

U ne tako dalekom, ali ipak od očiju udaljenom stacionaru pod nazivom „Gaj“, unazad par meseci, čujem zvuk njegovog, a neželjenog mu mobilnog telefona, nakon sedmog pokušaja javlja se: „Haloouuuuu“, nekako mi veselo zapeva… – Ja sam – kažem, a on opet radosno, valjda dajući mi nadu – O, pa gde si Ti, bogati?

Ja: Ne stižem, probe predstave, putovanja. Dolazi li ti ko?

On: Samo Vlasta.

Onda pauza…

Nastavlja: Da me nervira!!!

Ja: ?

On: Zamisli, priča mi kako ne može da digne glavu od posla, probe, snimanja…

Pa što meni ovakvom to pričaš, čoveče?

Smeje se Đuza: Dobar je Vlasta, baš me razveseli, inače sam odvratno!

Pauza, duža od dramske…

Kažem mu: Ne dolazim, putujem…

On: Gde ćeš sad?

– U Afriku – malo mi je neprijatno.

– Autom? – šeretski će on!

Smejemo se obojica.

Išli smo autom u Petrograd.

„Putujuće pozorište Šopalović“.

– Ne, ja ne idem!

– Kako, zašto, pa potpisan ugovor, festival, veliki, velika predstava!!!

– Ne letim avionom!

– Pa znam da ne letiš, rezervišemo Ti jednokrevetnu kabinu u vozu do Petrograda, sediš, ležiš, spavaš, uživaš.

– Ruski voz je odvratan!

– Kako znaš da je odvratan, dvadeset prvi vek je, putovao si njime pre više od 30 godina!

– Odvratan je…

Jasna Novakov, umetnička sekretarka, vraća se sa železničke…

– U pravu je, odvratan je!!!

– Ja ne idem – rezolutan je – neka me neko menja.

– Ma ko tebe da menja, ko tebe da menja, KO TEBE DA MENJA, ĐUZO???

Kako to zvuči – istinito…

Već vidim kako otkazujemo naš nastup u ruskoj kulturnoj prestonici, pa ipak pitam…

– Dobro, postoji li nekakav uslov pod kojim bi ipak otišao i odigrao Vasilija Šopalovića?

– Postoji – kaže – da me ti voziš!

Krenuli smo u zoru, putovali dva dana i dve noći, spavali jednom, on nijednom, hapsili nas u Latviji, proveli u stanici četiri sata, pa nas pustili, jeli Žuletove čvarke, slušali orijentalnu muziku – krstio se otkud mi to, mada mu se dopalo, šest sati proveli na granici sa Rusijom u ispitivanju ispravnosti našeg vozila od strane simpatičnih ruskih policajki, jeli Žuletov domaći lebac i krvavice dok čekamo da nam napišu kaznu što smo se usudili da dođemo autom u najveću zemlju na svetu, videli što niko nije i stigli u Petrograd. Hotel Pribaltičskaja, da – na obali Baltika.

Predstava!

Đuza uzbudljiv, kao uvek i kao nikad, jedan i neponovljiv. Dišemo sa njim, pokušavamo da ga pratimo…

„Pozorište se može napraviti na jednoj hoklici“ i postavlja je u centar.

U sali od 850 mesta – rasprodatoj, kako nam rekoše – oko 250 ljudi.

I sad smo mi dva dana putovali da bi nas gledalo 250 ljudi – nervozan je!

A onda dugotrajni suzni aplauz naših 250 domaćina koji nam ne daju da odemo u garderobe.

Umoran je i zadovoljan. Pije se votka na grame i stotine grama u nekom restoranu ispunjenom akvarijumima sa velikim šarenim ribama.

– Lepo mi je – kaže..

Valjda se to zove – sreća…

Moja sreća.

Đuza…

Od – Stajaću na jednoj nozi, Spavajmo sanjajmo, Emigranata, Kod lepog izgleda, Više od igre, Očeva, Doktora Grka, Lude sa Lirom, Šume u kojoj blista, do Vasilija, Simona iz Elijahove, Heldenplaca i Oca na putu – moja je sreća što sam bio tu… tada.

Što sam prisustvovao neponovljivosti jedne umetnosti, stvaranju istorije koja ostaje, života kao umetnosti. Slavljenju života koji postoji. Što smo bili tu, naša je privilegija. Što smo bogatiji, njegova je zasluga, što smo skromniji – da li smo? – nenametljivo nas je probao naučiti.

Đuza je bio ono što nikada nećemo biti.

NJegova jedinstvenost se ne meri brojem uloga, aplauza, nagrada, a bilo ih je i ima toliko. NJegova posebnost se oživljava u nama blagošću koju prisustvo ovog Čoveka stvara, rečju koju izgovara, ne samo na sceni, ali i na sceni, ne samo u životu, a sada kako vidimo i van života. To začudno ime postalo je svakodnevica naše profesije, prepoznajemo ga kao ono čemu ne uspevamo da se približimo, a što naš uzor ostaje. Ne samo na sceni, ali i na sceni.

Danas govorimo o Đuzinom odlasku, racionalno moramo razumeti vreme, trajanje, biološko trajanje, dugovečnost ili kratkoću ljudskog života, danas bismo morali uz svu tugu što nas obuzima slaviti ljudski život, ne bilo koji već taj jedan, njegov, danas bismo morali reći: DA – ima smisla! Jer smisao je najviše što nam Đuza ostavlja kao svoju zaostavštinu, jer smisao je ono što nam u vremenu i okruženju koje imamo nedostaje.

Skrhan nenadanom bolešću, shvata da ona ne prolazi kao jača prehlada ili glavobolja, umoren sobom, neprepoznatljivošću svog do juče vitalnog tela, zgađen mirisima koji ga okružuju, hranom koju odbija, vodom koja poprima bljutavi ukus, bojama koje se utapaju u sivo, gleda uplašeno i samosvesno svojim plavičastim pogledom. I ćuti, reči se teško valjaju sa njegovih usana.

– Treba li Ti šta?

– Ne – tiho i potmulo, kao da ne želi da ga čujem.

– Da ti dovedem nekog?

– Ne, neka niko ne dolazi! – lakonski i naredbodavno.

– Da li ti nešto nedostaje?

– Da, papagaj…

Nema te suze koju bih mogao obuzdati.

A on se blago osmehnu, prizvavši svog ljubimca u pamćenje.

Na sceni smo. Ko zna koji put, sedimo jedan naspram drugog. Nakon aplauza sešćemo u auto sa Renatom, slušati Mostar Sevdah i stići u Beograd negde pred zoru. I tako godinama, ne misleći da će ikad isteći to vreme.

Na sceni smo. Finale naše predstave!

Maja (uzbuđeno): Pogodio ga je sitni geler na ulazu ispred pozorišta…

On (glasom koji ubrzava srce): Nadam se da će biti prilike da se nas dvojica… da mi ispričate… da mi ispričaš još toga…

Ja: I da Ti meni ispričaš još toliko toga…

On: Da se bolje upoznamo…

I u času pre no sedeći spram njega podižem ruku, otvaram dlan i prinosim ga blizini njegovog čela, a zatim lagano spuštam ka još uvek otvorenim očima koje će se nakon pokreta mog dlana nadole sklopiti…

Čujem glas – Doviđenja Riharde!

– Doviđenja – izlazi iz mene…

Spuštam taj isti dlan na njegovu ruku, još je topla, a onda lagano kopni, hladi se, postaje suva..

Munjevito mislim, ah po ko zna koji put na tom mestu – ne doviđenja, ne nikad, nemoj nam to učiniti, zaboravi svoje godine, seti se svog duha, živi, da bismo mi mogli, ne daj se, odoli vremenu, ljudima, zlu, zavisti, budi i ostani, traj sa nama onako kako i koliko želimo da traješ.

Svetla se lagano gase, u publici dah tišine, u mraku smo, čekamo aplauz.

„Nemam više snage, a pravo da ti kažem ni volje.

Odlazim.“

U Novopazarskoj ulici na Vračaru jedan papagaj je izgubio svoju odanu ljubav, a mi svi – čitav svet koji će nam tek nedostajati…

U izdanju Ateljea 212 i Službenog glasnika

Atelje 212 i JP Službeni glasnik objavili su publikaciju povodom 60 godina rada ovog pozorišta (priređivači: Branimir Brstina, Maša Mihailović, Gordana Goncić, Jelena Mijović i Marija Jeftić).

Deo ove knjige posvećen je uspomeni na velikane ove kuće koji su poslednjih godina zauvek napustili životnu porodicu (Jovan Ćirilov, Petar Kralj, Ružica Sokić, Borivoje Bora Todorović, Dragan Nikolić, Marinko Madžgalj, Đorđe Jelisić). O velikom glumcu Vlastimiru Đuzi Stojkovću, svoje sećanje napisao je glumac i svojevremeno upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković. Danas u celini prenosi ovaj tekst.