Bio je ono što nikada nećemo biti

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Imao sam tada 7-8-9 godina. Beše davno. Pre više od pola veka. Igrajući se na ulici, tada se zvala Sime Miloševića, koja je počinjala od Maršala Tolbuhina, često sam gledao jednog glumca kako ide ulicom, sa rukama na ledjima, duboko zamišljen. Bio je ko yna gde. A tu medju nama. Posle sam, kad sam porastao, negde pročitao da on tako uči svoje uloge. Šeta i uči. Jedna od radosti koje smo tada imali, bilo je sakupljanje autograma glumaca.Tako sam i ja jednog dana, a to se tada smelo, nije bilo nepristojno, yayvonio na vrata bračnog para Olgica Stanisavljević- Djuza Stojiljkoivć. Vrata su se otvorila i dočekoa me je široki osmeh gospodje Olgice. Dali smu mi dve slike, tada su ih glumci imali spremne da dele. Poptisali su mi ih a ja sam sav srećan trčao niy stepenice solitera preko puta gradića Pejton. A u neposrednom kmšiluku – Ćkalja, Soja Jovanović, Vasa Popović, Branko Pleša, Milivoje Buca Mirković, Živojin Pavlović., Milena Dravić, Dragan Nikolić, Aleksandar Tirnanić, Miloš Crnjanski…Sve u prečniku od 100-ak metara. To je nekada bio Vračar,Čubura..I jedna od poslednjih legendi Čubure, Srbije – naš Djuza.

2. Momčilo, sada mladi idu na Bežanisku kosu i Dedinje i traže autograme od Brene, Jece ,Cece i ostalih bogataša, a za karakter i pamet i nehaju.

3. Njega nikada nećemo zaboraviti.