BIRGITE KOSOVIĆ: Kultura kao izgovor za nerazumevanje drugog

U intervjuu za Danas, Birgite, književnica i novinarka govori o desetogodišnjem istraživanju koje je prethodilo pisanju knjige koju je objavio beogradski NNK Internacional, o razlozima zbog kojih zapadnoevropski narodi ne mogu da nađu razumevanje za zbivanja na ovim prostorima, o tome kako smo svi na sličan način loši i dobri ljudi, priznali to ili ne…

• Trenutno radite na novom romanu koji stipendira danski Državni fond za umetnost. Postoji li neki zajednički motiv sa prethodnom knjigom „Dvostruka zemlja“, koja je na prošlogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga predstavljena i ovdašnjim čitaocima?

– U nekoj meri, podsećaće na prethodni roman, iako ne bih volela da previše govorim o tome pre objavljivanja. Recimo da je moj novi junak veoma nalik Milovanu Labudoviću, nosećem liku Dvostruke zemlje, ali na danski način. Radi se o čoveku i zemlji, ali uslovi u Danskoj znatno su drugačiji nego u Srbiji. Radi se i o granicama, o nastojanju da se granice prevaziđu i jednakoj potrebi da se ostane u njihovim okvirima, da se postane neko drugi, a da se ostane veran sebi. Radi se o čežnji za promenom koja se događa tokom naših života i to nam je svima zajedničko. To je način da se prevaziđe, da se razume drugi, da se voli drugi i da se gotovo postane neko drugi ili drugi ti, da se probaju stvari koje nikada nismo probali i prevaziđu sopstvena ograničenja.

• Govorili ste kako je u vašoj porodici otac bio pripovedač i da ste na njegovim pričama o porodici odrasli te da ste dugo verovali da samo muškarci pričaju priče. Može li žena da ih ispriča?

– Ne znam o tome mnogo, postoje i istraživanja, ali meni se čini da postoji tendencija u ženskom pisanju, ka optimističnijim završecima ili porukama. Tu je i ljubav. Moj lik Milovan nema na kraju srećan život, dobar, on je tužan i u bezizlaznoj situaciji, a to je nešto što svi katkad iskusimo. Ipak, u nekom trenutku moramo da se pomirimo da nema bežanja od života, da nas je on zgrabio. Optimistično u tom smislu je što ja ne osuđujem Milovana, čak ni to što je izdao svakoga, a njegov najveći greh je što pokušava da otme život najboljem prijatelju i to na način koji je gotovo kanibalski. Ali on to radi sanjajući da postane bolji čovek, onaj koji želi da bude. Istovremeno je to i loše i dobro. Suština je u tome kako se suočavamo sa sobom, jesmo li u stanju da ne osuđujemo druge i da se zapitamo – „A kako bih ja postupio na tom mestu?“ Smatram da poruka ne mora da bude optimistična na način – „Uradiš to i to u životu i sve će biti OK“. Poenta je da je uvek negde tamo neko ko zna kako je biti ti.

• A pravda i krivda?

– Nije interesantno, naročito u književnosti, tragati za žrtvama i kriminalcima, mada u svakodnevnom životu mi to radimo. Biramo. I naravno, postoji razlika između dobrog i lošeg. U književnosti ne možeš da kreiraš lik bez neke empatije, ne obavezno ljubavi, ali sposobnosti da se predaš toj osobi i pitaš se kako bi ti da si on… Najzad, nismo mi tako različiti od onih koje smatramo lošim, od onih kojima sudimo.

• Kakav uticaj je na vas imalo desetogodišnje istraživanje ovdašnje istorije i običaja, dnevne politike?

– Bilo je uzbudljivo jer sam odrasla na očevim pričama, ali nikad nisam razumela podkontekst: zašto su se ti ljudi ponašali tako. Njihovi životi bili su jako dramatični, a meni je najzad postalo jasnije zašto su ti ljudi tako živeli. Možda su mi se oči otvorile potpuno kad sam čitala o crnogorskim plemenima i krvnoj osveti. To su bile bajke za mene – „Bože, oni su se vekovima tako ubijali dok ne pobiju sve muškarce u porodici i porodica nestane“. To jeste brutalno, neprijatno za žrtve, ali i za zločince, ali radili su to jer je zakon bio u njihovim rukama, a ne u rukama sistema. Nije bilo odgovornosti i zato to ima smisla i nije varvarski. Većina ljudi misli da je to varvarski, ali to se dešava kad nemate državu. To može da se dogodi u Danskoj, ali mi to ne razumemo. Mi imamo kulturu, ali šta je kultura? Izreke, navike u odevanju… Prezirem koncept kulture kao izgovor za pojedince koji ne preuzimaju odgovornost za svoja dela. Na taj način se ograničavaju od pokušaja da razumeju druge koji pripadaju nekoj drugoj kulturi. Pretpostavlja se da je razumevanje nemoguće, da nema o čemu ni da se govori. Mi u Danskoj verujemo u državu u najboljem smislu, zbrinuti smo, obrazovani, pitamo se i država odgovara nama i mi to sve tako dugo imamo da ne možemo da zamislimo kako je ljudima koji to nemaju. Ovde ste prvo morali da budete musliman da biste bili punopravni građanin, zatim ste morali da budete Srbin pa komunista… Istina je da nam ostaje samo dostojanstvo, bez toga smo kao psi na ulici. Bes i strah nas sputavaju da budemo ono što jesmo i budemo verni tome. Poenta je izabrati šta želimo da budemo i uporno se ponašati tako, pretvarati se da u potpunosti jesmo to čemu stremimo umesto da poslušno udovoljavamo svakom aspektu naše ličnosti koji s vremena na vreme isplivava. Uspešni smo onoliko koliko se dobro pretvaramo!

O sagovornici

Birgite Kosović, književnica i novinarka iz Kopenhagena, zahvaljujući beogradskom izdavaču NNK Intrernacional, prvi put je pretprošle godine prevedena na srpski jezik, a roman Dvostruka zemlja (2010) predstavila je i lično tokom 56. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga (2011). Njen drugi, kratki roman Jerusalim noću (1999) pojavio se sa potpisom istog izdavača, pa očekujemo i njen novi roman.

Birgite Kosović rođena je u Danskoj 1972, od oca Jugoslovena i majke Dankinje. Za Dvostruku zemlju autorka je 2011. dobila tri priznanja – nagradu koju za najbolju knjigu dodeljuju čitaoci lista Weekendavisen, nagradu slušalaca Drugog programa Danskog radija za najbolji roman u protekloj godini, kao i priznanje Danish Bank Litterary Price.