Biro za rasejanost putnika

Često se dešava da putnici u autobusima, vozovima ili avionima zaborave telefon ili neku drugu ličnu stvar. Pre osamdeset godina, nije bila drugačija situacija, samo su bili drugačiji predmeti koje su putnici zaboravljali.

Preko 4000 najrazličitijih zaboravljenih stvari u vozovima pronalaženo je u Beograd, a o njima i birou koji se bavio registrovanjem „zaboravnosti” putnika, pisao je dnevni list „Vreme”.

„Na beogradsku ženezničku stanicu dolazi dnevno preko trideset vozova. Dolaze i odlaze. Smenjuje se orijent ekspres sa pilićarom za Rakovicu, brzi iz Zagreba sa putničkim iz Vojvodine.”

U moru ljudi koji su dnevno dolazili, nalazili su se oni kojima je Beograd bio samo usputna stanica, ali i ljudi koji su u prestonici pokušali da zarade za život. Svako od njih imao je svoj prtljag, ali i po neku sitnicu koju bi greškom zaboravio.

„Kad po dolasku izađu, vagoni skoro nikada ne ostaju potpuno prazni. Pored hartija i otpadaka nađe se i po koji paket ili kofer. Sve se to prikuplja i odnosi u biro, koji registruje rasejanost putnika.”

Kada nastane pauza i dok se iščekuju vozovi sa novim putnicima, jedan železnički službenik bi najrazličitije zaboravljene stvari prenosio do magacina.

„Preko ramena prebacio srebrnu lisicu, u rukama nosi seljačku torbu, masnu, punu slanine, jedan jastuk za bebu i nekoliko kišobrana.”

U dnu železničke stanice, nalazio se magacin prepun zaboravljenih sitnica. Od kišobrana, putnih torbi i kofera, šešira i štapova, pa sve do vojničkih sablji. Sve je bilo numerisano i zavedeno, u nadi da će ih vlasnik pronaći.

Neko bi rekao da su godine bile potrebne da se napravi takva kolekcija, međutim, železnički službenici su tvrdili da se radi tek o mesecima.

„Kada bi samo znali kakve sve stvari ljudi zaboravljaju u vozovima. Čak i mi, koji smo na ovo već navikli, često smo iznenađeni.”

Kada se govorilo o tome ko najviše zaboravlja, muškarci ili žene, dame su „pobeđivale” u rasejanosti. Najviše se zaboravljalo u „banjskoj sezoni”.

„Kad krenu porodične ekspedicije u naše banje, onda se zaboravlja na veliko. Počev od dečjih pelena, pa sve moguće stvari koje jedan putnik može da ponese na put.”

Iza svake zaboravljene stvari stajala je i priča, od toga kome je pripadao, pa sve do samih razloga zbog kojih su zaboravljeni.

„Neki nežan otac pošao je da obiđe sina u bolnici. Spremili su mu svega što je on najviše voleo: belu pogaču, kolača i drugih đakonija. Zavio je u čist vezeni peškir i napisao ‘Za moga sina Miću Popovića unutrašnje odeljenje opšte državne bolnice’ i – zaboravio u vozu.”

Zaboravljene stvari, pak, imaju rok za koji moraju biti podignute. Stvari su bile čuvane najduže tri meseca i ukoliko bi vlasnik želeo da ih podigne, morao bi da dostavi dokaz da su mu stvari pripadale.

„Ako se pak za tri meseca vlasnik ne javi, stvar se prodaje na licitaciji, a novac se deponuje i vlasnik prodane stvari može novac dobiti samo ako dokaže da je prodana stvar zaista bila njegova.”

Razloga za brigu delimično nije bilo. Svako ko bi nešto izgubio u vozu, mogao je biti siguran da će to pronaći u ovom birou.

„Dakle, svi rasejani koji imaju tu slabu stranu da zaboravljaju svoje stvari u vozovima, neka ne očajavaju. Sve se čuva, treba se samo obratiti Birou za nađene stvari.”

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

Dnevni list „Pravda” preneo je tekst kineskog filozofa, lingviste, književnika, prevodioca i pronalazača, Lin Jutanga, o njegovom viđenju celokupne situacije u pogledu rata.

Čuveni kineski filozof nije verovao da će rat uništiti evropsku civilizaciju. Nije smatrao bombe za najveću opasnost, već ideje.

„U istoriji ljudskoj veština živeti i veština ubijati uvek su se usavršavale jedna pored druge. Izgleda da je to posledica činjenice da su u čoveku izmešani instinkti za borbu i za miran život.”

Smatrao je da takva priroda čoveka ga ne čini manje savršenim, te da život u kome bi čovek bio potpuno pitom i miran, možda ne bi bio vredan življenja.

„Ne branim ja rat, već samo iznosim naše biološko nasleđe. U biološkom svetu nemilosrdni ratovi uvek su živeli pored najočiglednijih dokaza ljubavi za potomstvo i svih manifestacija telesnih ljubavi koje izviru iz lepote i koje poznajemo kao šarm i lepotu cveća, pesmu slavuja i udvaranje čoveka.”

Brojni umovi iz sveta filozofije i politike smatrali su da je Drugi svetski rat sa sobom donosio i propast civilizacije kakvu smo poznavali, zajedno sa svim njenim elemntima kao što su vera, umetnost, zajednički ideali, nauka i način života. Lin Jutang nije bio takvog mišljenja.

„Znajući da je ratnički instinkt samo jedan deo instinkta za životom, mislim da je instinkt za održanje života jači od drugih instinkta. Pošto taj instinkt ne može da propadne, civilizacija, to jest veština života, ne može biti uništena.”

Smatrao je da književnici ili naučnici možda mogu biti pogođeni metkom, naučni centri ili univerziteti uništeni, ali da to ne bi označilo i potpun krah civilizacije.

„Podzemna biblioteka i u njoj skriveno blago ostaće sačuvani. Naučna metoda će opet da živi. Ne može se zamisliti da sve naučne knjige nestanu. Ostaće gramofonske ploče Šopenove muzike, jer će i ljubav za muzikom ostati. Kvalitet čovečanstva može da trpi od pogibije cveta jedne nacije.”

Sve dok nacija nije potpuno iskorenjena, ističe Lin Jutang, moderna civilizacija i celo njeno nasledstvo umetnosti i nauke, ostaće u životu. Za primer je uzeo Nemačku, koja se iz Prvog svetskog rata ponovo izdigla.

„Dokazano je da fizička sila nikad ne postiže potpuno uništenje. Uništenje kineskih škola, univerziteta i kulturnih ustanova, koje su izvršili Japanci u ovome ratu, ne bi moglo biti više sistematsko. Ali, smešno bi bilo tvrditi da će moderna kineska kultura biti uništena.”

„Ništa ne propada dok ne propadne čovek” zaključio je autor. Ta misao, navela ga je da se pozabavi jednim ključnim pitanjem.

„To nas dovodi do jednog osetljivog pitanja. Moderna civilizacija bila bi razorena kada bi ono što stvara civilizaciju, ono što smatramo kao pouzdano – sloboda mišljenja, prava i slobode individue, demokratija i vera u običnog čoveka – ako bi ove stvari nestale.”

Oduzimanjem svih navedenih „darova civilizacije” stvaraju se „špijuni svoje okoline, razara sama u sebi civilizacija”. 

Svoj osvrt na najkobnije posledice, autor je završio zaključkom da samo ukoliko se očuvaju čovekova prava na slobodu i individualnost moderna civilizacija će moći da opstane, uprkos bombama i fizičkim razaranjima.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.