Biti siromašan u bogatoj državi

u, uradio „TNS Infratest“.
Ova studija svedoči, naime, da „donjem sloju“ ili „novim siromašnima“ pripada celih osam odsto ukupnog nemačkog stanovništva. U studiji pod naslovom „Društvo u reformskom procesu“ tvrdilo se izrekom da se 20 odsto stanovništva u bivšem DDR-u i četiri odsto u bivšoj Zapadnoj Nemačkoj mogu ubrojiti u „donji sloj“. I još se kaže da su „novi siromašni“ rezultat neoliberalističkog koncepta, u koji se upustila prethodna „crveno-zelena koalicija“.
Iz ove „cenzurirane“ studije prozilazi, dakle, da se oko 6,5 miliona ljudi u ovoj zemlji oseća „otpisanim i rezigniranim“, da je njihov obrazovni stupanj pretežno nizak, kao i njihova profesionalna mobilnost. Najgore je, u stvari, što su se ovi ljudi pomirili s time da nemaju šanse za uspon na društvenoj lestvici. Dve trećine je posao već izgubilo, a trećina, koja je još uvek zaposlena, radi u sektoru niskih zarada i njihovo je radno mesto nesigurno. „Novi siromašni“, kaže se dalje u studiji, pate od finansijske nesigurnosti – imaju vrlo mala primanja, jedva da ima među njima ima onih koji imaju stan ili kuću u vlasništvu, finansijsku ušteđevinu ili podršku i pomoć u obitelji“. U pravilu su i visoko zaduženi. „Novi siromašni“ pokazuju i „izrazitu nesigurnost“, psihološki se osećaju gubitnicima, u „društvenom zaleđu“ i ostavljeni su na cedilu države. Čak i oni koji imaju svoja „četiri zida“, navodi se u studiji, „jedva da imaju osećaj „da mogu sami određivati svoju budućnost“! Nažalost, mnogi od njih veruju da bi njihove probleme rešila drugačija, ekstremno oštra politika prema strancima. Ova je studija – logično – izazvala veliko uznemirenje u Nemačkoj, pa je u „Fridrih Ebert Stiftung“ odlučeno da se privremeno i ne objavljuje u celosti. No, njena je bitna poruka – skandalozno je da tako veliki broj ljudi živi u bedi ili na ivici bede u tako bogatoj zemlji kao što je (još uvek) SR Nemačka.
Komplementarno, pa i poraznije od poraznih podataka studija „Fridrih Ebert Stiftung“ je, pak, ono što je javnosti nedavno predočio poznati sociolog Kristian Fejfer iz Hanovera. On je, naime, objavio rezultate vlastitih istraživanja iz kojih prozilazi da su mladi ljudi među „novim siromašnima“ ubedljivo, natproporcionalno zastupljeni. Po njegovim podacima, koji se zasnivaju na anketi među školarcima širom Nemačke, „donjem sloju“ pripada zastrašujući postotak mladih ljudi, mlađih od 18 godina, čak 10 odsto do 15 odsto ukupne adolescentne generacije. Imaju niži nivo obrazovanja i ne vide šansu za uspon na društvenoj lestvici. Krivicu za ovu činjenicu, po Fejferovom mišljenju, snosi u prvom redu nemački školski sistem. O „društvenom siromaštvu“ mladih, govore i neke druge studije. Naravno, naznačeni nepovoljni trendovi ovog društva su teže pogodili doseljenike od „domorodaca“, a među njima i brojne ljude iz bivše Jugoslavije. Udio doseljenika u masi nezaposlenih je u pravilu za duplo veći od njihovog udjela u strukturi stanovništva, a time je skoro sve rečeno.
U odnosu na podatke kojima smo baratali u tekstu, iznete u elaboriranoj studiji „Društvo u reformskom procesu“ (osam odsto odnosno 6,5 miliona siromašnih u SR Nemačkoj), noviji podaci su još alarmantniji. Iz njih proizilazi, naime, da čak 13 odsto nemačkih građana živi u siromaštvu, a daljnjih 13 odsto drži glavu „iznad vode“ zahvaljujući dečjem dodatku ili novcu za nezaposlene. U poslednjem izveštaju nemačke vlade o siromaštvu i bogastvu u SR Nemačkoj se, kaže se da bi bez ovih „socijalnih transfera“, svaki četvrti stanovnik SR Nemačke bio siromašan, ovako je tek svaki osmi. Prezentirani podaci, nažalost, znače da je više od 10 miliona Nemaca siromašno, što ne znači gladovanje, ali znači biti na samoj ivici društvenog blagostanja, na tzv. socio-kulturološkom minimumu, kada se sebi ne može priuštiti niti poseta cirkusu s decom, a da se o odlasku na odmor i ne govori.
Biti siromašan u bogatoj zemlji, za razliku od položaja siromašnih kod nas, ne znači, dakle, bukvalno gladovati, niti spavati pod mostovima, izuzev ako netko baš tako želi. Bez krova nad glavom bilo je u Nemačkoj 1998. uzgred rečeno, 530.000 ljudi, a danas ih je upola manje, 254.000. Siromašnim se ovdje smatra, međutim, svako ko živi sam, a zarađuje manje od 60 odsto prosečnog ličnog dohotka. To su, u ovom momentu svi oni koji raspolažu sa manje od 781 evra. (Za oženjene i parove s decom je „računica“ nešto komplikovanija.) Kao bogat, pak, vredi, onaj samac koji zarađuje odnosno raspolaže s prihodima većim od 3.418 evra mesečno.
Rezultati svih ovih pomenutih studija su zaista alarmantni. Već više od deceniju je i u Nemačkoj uočljivo da bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. No, o bedi se nije moglo govoriti sve donedavna. Ali, sada je beda postala i nemačka svakodnevica. Ko se jednom nađe u „vrzinom kolu“ nemaštine, nezaposlenosti i bede, posebno ako mu je 50 ili više godina, te ako je slabijeg zdravlja, nema više šanse izaći iz ovog začaranog kruga. Elementi socijalne države postoje još uvek, u prvom redu u oblasti zdravstvene zaštite, jer se nije uspelo sve razgraditi, ali se više ne može govoriti da u ovoj zemlji privreda i društvo funkcionišu na principima tzv. socijalno-tržišnog modela, kojim se Nemačka ponosila. Takvo nešto postoji i dalje samo u Skandinaviji. Toliko onima kod nas koji gaje iluzije o neoliberalnim iluzijama.
Inače nemački političari se ponašaju u vezi s ovim fenomenom kao nojevi. S „glavom u pesku“ i uvređeni kao „primadone“, kao da žele kazati da nije problem u bedi, nego da je problematičan pojam „donji sloj“! Pri tomu su zaboravili da se ljudi bez nade osećaju „posve na dnu“, zvalo ih se ovako ili onako! n