Biti stranac

Najveći deo putnika prenosio je farmerice, „vegetu“ i „Podravkine“ instant supe u Mađarsku, koju u to vreme niko nije pominjao kao „matičnu zemlju“, doduše, nije slovila ni kao „inostranstvo“, tepali su joj jednostavno: Mađarija. Oni su bili „mađarija“, a mi smo bili „jugosi“, unekoliko smo to i ostali iako Jugoslavije više nema. Ja sam rekao Ujvidek, a oni Novi Sad. Ja sam od matere čuo kako se taj grad zove, a oni su to učili u školi. Jeste li iz Novog Sada, pitala je jedna prodavačica novina. Vama će jugosima biti dobro sve dok vam je Tito živ, dodala je i pružila mi novine Nepsabadšag. Mene je ta „jugo“ etiketa nervirala, a pogotovo kako je s oduševljenjem govorila o Titu. Jer u to vreme već sam se rogušio na Tita. Nije mi toliko smetala njegova politika koliko njegova autoritarnost. Istina, još godinu-dve ranije, kao gimnazijalac, bio sam njegov oduševljeni pristalica, dakle, moram priznati da nisam bio toliko oštrovid kao oni vojvođanski mađarski političari koji su, kako sami tvrde, već u detinjstvu bili u opoziciji. Nervirala me je primedba prodavačice na novinskom kiosku, ali me nije naročito iznenadila, jer je u to vreme Tito imao ozbiljan prestiž u Mađarskoj. Ne mislim na zvaničnu stranu, nego na opoziciju. I najhrabriji kritičari kadrovskog sveta sumnjali su u moje kritičke primedbe na Titov račun. Priznajem da je u njihovoj argumentaciji bilo logike. Ne samo intelektualci, već i obični građani s nevericom su vrteli glavom kad sam kritikovao jugoslovenske prilike, uprkos tome što nisam preterivao, jer je nama ipak bilo bolje nego njima. Duh „jugoslovenstva“ u Mađarskoj su podržavali, u tome je bilo neke logike, jer su se sistemi razlikovali. Jugoslavija je bila otvorenija i slobodnija zemlja nego Mađarska. Isti ljudi koji su bili zabrinuti nad sudbinom mađarskog življa u Rumuniji nas su već tretirali skoro kao zapadnjake. Bilo bi zanimljivo sastaviti jedan mađarsko-mađarski rečnik i uz njega jednu malu enciklopediju počev od farmerica i „vegete“, pa sve do Tita, zaključno sa javnim fondacijama za podršku negovanju manjinskih kultura u rasejanju. I do knjiga! Vojvođanski mađarski pisci su polovinu knjiga na mađarskom jeziku dovlačili kući iz Pešte, a drugu polovinu kupovali su u knjižarama izdavačke kuće „Forum“. I ja sam teglio kući debele knjige iz Pešte, u kojoj sam najpre naučio gde se nalaze antikvarnice.

Moje omiljeno mesto bila je centralna antikvarnica preko puta Nacionalnog muzeja, ali sam rado prelistavao stare knjige i u antikvarnici na Trgu Verešmarti. Ako se dobro osećam, prvi put sam putovao u Peštu 1961. godine, obilazio sam antikvarnice tragajući za Ničeovim knjigama. Antikvari su me obavestili da na poneku Ničeovu knjigu treba čekati i po nekoliko meseci. Moram da se upišem na listu čekanja – predlagali su dobronamerno. Jedan od prodavaca, kad sam mu rekao da sam iz Novog Sada, radosno je uskliknuo. Pa zašto ne kažete odmah da ste jugos! Za par farmerica daću vam Ničea koliko hoćete. Jednom sam pak kupio ruski gromoratni tranzistor, jer je Đula Ilješ rekao da se na njemu najbolje hvata Radio „Slobodna Evropa“. Bio je u pravu. Moj otac ga je stručno proverio i priznao da se Đula Ilješ razume i u ove stvari. Video sam da mu se dopao radio-prijemnik, pa sam mu ga poklonio. Sledeći put, kupio sam sebi drugi, koji sam jednom poneo sa sobom u Skoplje, gde sam odlično hvatao vesti „Slobodne Evrope“. Pa sam se i pohvalio Paskalu Gilevskom, makedonskom pesniku i vrsnom znalcu mađarske književnosti. Kupiće i on, rekao je, čim se dokopa Pešte. Godinu dana kasnije ukrcao sam se u Novom Sadu u brzi voz za Budimpeštu, otvorio vrata prvog kupea u kojem je sam-samcijat sedeo Paskal Gilevski. Evo, putujem konačno u Peštu, kupiću ono rusko čudo od tranzistora i slušajući u Skoplju emisije „Slobodne Evrope“ iz Minhena. Bar ću slušati živi mađarski jezik. Tako sam tumarao u regionu. U inostranstvo, tačnije u Nemačku, na duže vreme dospeo sam tek nedavno. Ali to nije sprečilo korifeje kulturnog života u Bačkoj da mi nalepe nipodaštavajuću etiketu – europeer. Od tada se, naravno, svet umnogome promenio. Od kad promotori Velike Srbije s prezirom govore o Evropi, nije pristojno govoriti kao što oni govore. Između redova se uvek krije misao da bi najbolje bilo da se Evropa prilagodi nama – pa i mađarskoj manjini. Nakon što sam već nešto duže boravio u Berlinu, počeo sam da postavljam sebi sasvim drugačija pitanja. Čak ni inače dobro obavešteni nisu mnogo znali o nama. Mađarsko-mađarski odnosi svode se na relaciju Budimpešta-Subotica. X se sastao s Y-om i „razmotrili su aktuelna pitanja mađarsko-mađarskih odnosa“. Dotiču se, dakako, i uloge i ciljeva javnih fondacija, što će reći raspodele novca pristiglog iz matične zemlje. Ali nema snage, ni sredstava, da se mađarska kultura i duhovni život predstave pred licem Evrope kao mađarski heterokosmos. Ako sam negde rekao da sam Mađar, sagovornik bi klimnuo glavom i rekao da, Budimpešta. Nije lako objasniti da izvan Budimpešte postoji mađarski svet. Često bih se našao u sasvim novoj situaciji. Do sada sam svuda bio „poznati stranac“, sad sam u Berlinu, konačno, samo stranac. Dobro je biti stranac. U njemu sam našao dom, samo se bojim da mi neće preostati vremena da se saberem. Imam osećaj da su mi horizonti širi, počinjem polako drugačije da posmatram i sebe. To me malo umiruje, ali mi je žao što još pre deset godina nisam mogao da lutam po svetu. Moram priznati da sam za sve vreme boravka u Berlinu često pomišljao na Novi Sad. Često mi se grad pojavljivao i u snovima, a ponekad i more. Sedeći za pisaćim stolom, međutim, razmišljao samo Mađarskoj. Mada se moja slika Mađarske promenila, ni Mađarska nije kao što je nekad bila. Možda je pročišćena. I siromašnija za nekoliko iluzija. Tek sad postajem svestan koliko sam izgubio time što sam tako kasno krenuo u svet. Sede glave stigao sam na Zapad. Stražario sam u Novom Sadu dok mi nisu prilepili omalovažavajući pridev – eurpeer. (2008. god.)

Na terasi kuće u Temerinu s velikim empatijama čitam izvrsni esej Tomasa Mana pod naslovom Libek kao duhovna forma života. Uvek je, zapravo, pisao o Libeku, priznaje Tomas Man, ne samo u romanu Budenbrokovi, nego i kad u tekstu nema izričitog pomena toga grada. Man je, naime, ispisao nazadovanje, propadanje nemačkog građanskog staleža. Napisao je gorku istoriju njegovog nestajanja. Ali pritom je na neki način definisao i to šta znači biti Nemac. Man zapisuje svoje rečenice kao da ih kleše u kamen: biti Nemac, piše, znači biti građanin, tačnije: građanin sveta. I znači srednji put kojim se svet kreće, znači savest i trezvenost sveta koje naspram ekstremnih pravaca kritički brane ideale humanizma, ljudskosti, samog čoveka i ljudske kulture. Naravno, Man upozorava i na to da je pogrešno izjednačiti građanina s pripadnikom buržoaske srednje klase, jer je građanin pozicioniran u središnjem duhovnom i političkom polju. Središnja pozicioniranost – zastajem na tren kod ove sintagme. Tada, dižem glavu na tren, 1921. godine, građanstvo je bilo zamislivo, jer je još bilo nekakve sredine. Ako toga ima, ima i nade. Ko je tada pomišljao da će fašizam opiti, omamiti lumpensrednju klasu? Ali šta da kažem ja, ovde i sada? Istanjio se i potom sasvim nestao srednji sloj, ekstremne ideje neprimetno i podmuklo uvlače se u našu svakodnevicu, skoro bez izuzetka u demokratskom kostimu i pod plaštom demokratije. Polako se i u ovom gradu uobličava neofitsko gospodstvovanje, taj jezivi provincijski džet-set. Ovde nemamo građanski stalež, ali imamo tajkune (tobožnje magnate). Partijsko-politički angažovani i partijama bliski intelektualci udaraju u tam-tam, oni hoće kapitalizam, po mogućnosti sa nacionalnim predznakom. Takva je „nacionalna“ etika prvobitne akumulacije kapitala. Oni misle da udarci bičem nisu bolni ako je bič u nacionalističkoj ruci. Političari su tokom izborne kampanje izneli sav prljav veš, optuživali jedni druge da su nezajažljivi lopovi, da su im ruke lepljive, ali odmah posle izbora srdačno su se rukovali i formirali koaliciju. Ispostavilo se da zajedno sede u vladi svi oni koji su se do juče međusobno opanjkavali, nazivajući jedni druge kriminalcima, razbojnicima, obećavajući jedni drugima da će završiti u zatvoru. I sad sede opet zajedno za istim stolom, u istoj vladi jer to, kažu, zahteva izborna matematika. Posle svega, šta bi mogla da znači neka novosadska duhovna forma života? Da li Novi Sad meni može da znači ono što je Libek značio za Tomasa Mana? Ili Trst za Klaudija Magrisa? Često mi se dešavalo da me gurkaju na ovu ili onu stranu, da me premeštaju iz jedne fioke u drugu, označavajući me jednom jednim, drugi put pak upravo suprotnim epitetom. I prilično često su me prozivali da se izjasnim ko sam, šta sam. Pošto sam uvek mrzeo da se upetljavam u beskrajna objašnjenja, opise stanja, mislio sam naprosto da sam Novosađanin koji sedi nagnut nad svojim pisaćim stolom, a kome je strana svaka sentimentalna apoteoza rodnog tla – što je za mene bila izanđala banalnost. Ionako mi je dosta ovog sirupasto-šlagerskog vojvođanstvovanja. Jedna zemlja se raspala, još uvek čujem kako je pucala po šavovima, moje najbolje godine pojeli su skakavci. Hrabrio sam sebe, tešio, da će možda ipak ostati jedan grad: Novi Sad. Ali morao sam uvideti da ovaj grad nije samo izgubio svoj građanski karakter, već je lišen čak i uspomena na građanske tradicije začete na razmeđu stoleća. Uporno ispisujem hroniku ovih dešavanja, moji romani govore baš o tom porazu. O odsustvu, o nedostatku građanstva na granici Balkana i Srednje Evrope, na obali Dunava, reke koja u svom koritu krije masovne grobnice. Kad me nemoć i nedoumice prevladaju, bežim iz noći u noću najličniju hroniku, nalazim pribežište u ispisivanju dnevnika, u sećanjima na najličnija osećanja. Tomas Man je bio iznenađen kad je primetio da neko opisuje svoja najličnija osećanja, a da pritom i ne pomišlja da opiše osećanja svoje nacije. Ako bi njegovu pažnju zaokupila istorija njegove nacije, ispisivao bi istoriju čovečanstva. Nažalost, ta savršena harmonija danas je drastično narušena. Zloupotrebljena je nacija, zloupotrebljena je univerzalna čovečnost. Privatnost je postala jedini građanski azil: ograničavam se samo na to da pribeležim ono što se oko mene događa, da opišem kakve su tragove u meni ostavili ti događaji. Potom, kao da mi se gubi snaga, klone ruka. Ali i toliko je dovoljno. Nisam gladijator, nisam uvek raspoložen ni da izričem sudove, utoliko pre što se ne osećam kao sudija, nego samo kao posmatrač, ponekad neprijatni svedok. (2012. god.)

Izdavačka kuća Akademska knjiga iz Novog Sada objavila je pod naslovom Novosadski dnevnik zapise vodećeg mađarskog književnika iz Srbije Lasla Vegela nastale u periodu od 1991-2016. godine. Kako ističe njegov kolega iz Budimpešte Peter Esterhazi, Vegel govori o manjinskom položaju, o odnosu provincije i centra, provincije i provincijalizma, o regionu i svetu, o mađarstvu i evropejstvu, s lokalnim iskustvima i svetskim horizontima „birajući uvek teže puteve, nikad ne trpajući ništa pod tepih, niti ližući, rane“.

U dogovoru s izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.