Bitkoin – i bogaćenje i revolucija

Od samog početka Satoši je zamišljao digitalni pandan starinskom zlatu: novi, univerzalni novac, koji bi svako mogao posedovati i koji bi se svuda mogao trošiti. Kao zlato, ovi novi digitalni novčići vredeli su samo koliko je neko voljan da plati za njih – u početku ništa. Ali sistem je bio zamišljen tako da ni bitkoina, kao ni zlata, nikad ne bude u velikim količinama – samo dvadeset i jedan milion bi bio pušten u promet – i bilo bi teško falsifikovati ih. Kao što je slučaj i sa zlatom, da bi se proizveli novi bitkoini, bio je potreban rad – u ovom slučaju, kompjuterski rad.

Bitkoini su, kao novi nosilac vrednosti, takođe imali izvesnu uočljivu prednost u odnosu na zlato. Ne treba vam brod da biste prebacili bitkoine iz Londona u NJujork – treba vam samo privatni digitalni ključ i klik miša. Kao obezbeđenje, Satoši je umesto naoružanih stražara upotrebljavao nerešive matematičke formule.

Ipak, poređenje sa zlatom ne može sasvim objasniti zašto je bitkoin privukao toliku pažnju. Svaka zlatna poluga uvek je postojala nezavisno od svake druge zlatne poluge. Bitkoini su, s druge strane, bili zamišljeni tako da postoje u domišljato načinjenoj, decentralizovanoj mreži, baš kao što i svi veb-sajtovi na svetu postoje samo na decentralizovanoj mreži poznatoj kao internet. Kao ni internetom, bitkoinskom mrežom nisu upravljale centralne vlasti. NJu su načinili i održavali svi ljudi koji bi joj pristupili putem računara, a to je mogao svako na svetu. Na internetu sve učesnike povezuje skup softverskih pravila poznatih kao internet protokoli, koji upravljaju protokom informacija. Bitkoin je imao sopstvene softverske protokole – pravila koja su upravljala funkcionisanjem sistema.

Tehničke pojedinosti mogle su biti toliko zamršene da vam pamet stane; podrazumevale bi komplikovanu matematiku i kriptografiju. Ali od najranijih dana, jedna grupa posvećenika uvidela je da je, u suštini, bitkoin naprosto novi način stvaranja, čuvanja i slanja novca. Bitkoini nisu bili kao dolari i evri, koje stvaraju centralne banke, a čuvaju ih velike i moćne finansijske institucije. Ovu valutu stvarali su i održavali korisnici, a novi novac lagano je deljen ljudima koji su podržavali mrežu.

Pošto je cilj bitkoinske mreže bio da se suprotstavi možda najmoćnijim institucijama našeg društva, pristalice su je od samog početka opisivale utopijskim rečima. Baš kao što je internet oduzeo moć velikim medijskim kućama i dao je u ruke blogerima i disidentima, bitkoin je pružao nadu da će moć biti oduzeta od banaka i vlasti i data narodu koji koristi novac.

Sve ovo je zvučalo prilično arogantno i izazivalo je mnogo prezira; kada bi čuli, obični ljudi su uglavnom zamišljali da je bitkoin nešto otprilike između Tamagočija – digitalnog ljubimca – i Poncijeve prevare.

Ipak, bitkoin je bio te sreće da stupi u svet u utopijskom trenutku, nakon finansijske krize koja je ukazala na mnoge mane postojećeg finansijskog i političkog sistema; ljudi su priželjkivali drugačija rešenja.

Pokret „Čajanka“, pokret „Okupirajmo Volstrit“ i Vikiliks – pored ostalih – imali su vrlo različite ciljeve, ali ih je krasila zajednička želja da oduzmu moć povlašćenoj eliti i vrate je pojedincima. Koliki je odziv bitkoin postigao kod svojih pobornika videlo se po tome koliko je različitih ljudi ostavilo dotadašnji život i pojurilo za onim što im je ova tehnologija obećavala – bili su to poklonici poput Erika Vorhisa i njegovih brojnih novih prijatelja. Nije bilo naodmet ni što će se, ako se bitkoin probije, rani korisnici veoma obogatiti. Kao što je Erik rado govorio: „Prvi put, koliko ja znam, da ste se mogli i bogatiti i istovremeno menjati svet.“

Svako ko se pridruži bitkoinskoj mreži može da generiše sopstvenu bitkoinsku adresu (uglavnom niz od trideset četiri slova i brojeva), kao i odgovarajući privatni ključ (uglavnom niz od šezdeset četiri karaktera).

Na primer, evo jedne prave bitkoinske adrese:

16R5PtokaUnXXXjQe4Hg5jZrfW69fNpAtF

Privatni ključ ove adrese je:

5JJ5rLKjyMmSxhauoa334cdZNCoVEw6oLfMpfL-8H1w9pyDoPMf3

Samo osoba koja ima privatni ključ može da potvrdi transakcije s te adrese (na ovoj adresi nema ničeg, ne trudite se).

Svaka bitkoinska adresa ima jedan jedini privatni ključ. Veza između privatnog ključa i adrese utvrđuje se nizom složenih matematičkih jednačina, te je u suštini nemoguće sprovesti obrnut proces i pomoću javne bitkoinske adrese doći do privatnog ključa.

Korisnik bitkoina može da generiše beskrajno mnogo bitkoinskih adresa i privatnih ključeva. To ništa ne košta. Dužina adrese i sam broj mogućih adresa jemči da je praktično nemoguće dvaput generisati istu adresu.

Kada ima privatni ključ, korisnik – recimo opet Alis – može poslati novac sa svoje adrese a da niko drugi ne dobije pristup njenom privatnom ključu. Alis ne šalje nikom privatni ključ, već ga unese u softver na svom računaru, zajedno s detaljima transakcije. Ne šaljući ove podatke na mrežu, bitkoinski softver na Alisinom računaru propušta ove informacije kroz niz složenih matematičkih jednačina, i kao ishod se dobija posebna šifra, koju često nazivamo digitalnim potpisom. Ovaj deo procesa može da se odigra čak i ako Alisin računar nije povezan na internet. Digitalni potpis – jedinstven proizvod njenog privatnog ključa i trenutne transakcije – Alis onda šalje na mrežu zajedno s transakcijom, veoma nalik na potpis na čeku.

Računari koji dobiju Alisin digitalni potpis ne mogu obrnutim procesom da dođu do Alisinog privatnog ključa, zahvaljujući matematičkim inovacijama. Ali kompjuteri mogu da propuste Alisin digitalni potpis i njenu javnu bitkoinsku adresu kroz drugi niz složenih matematičkih jednačina i utvrde da li je taj digitalni potpis zaista napravljen pomoću privatnog ključa koji odgovara dotičnoj javnoj adresi. I opet, matematičke operacije sa obe strane ovog procesa veoma su komplikovane – s jedne strane da se generiše potpis, i s druge da se potvrdi.

Računari na mreži moraju da utvrde validnost svake transakcije pošto ne postoji centralni autoritet koji bi to obavio. Kada potvrde da Alis ima odgovarajući privatni ključ, provere postoje li na Alisinoj bitkoinskoj adresi zaista novčići koje ona pokušava da pošalje. Računari na mreži ovo urade tako što pregledaju zapis svih prethodnih bitkoinskih dolazećih i odlazećih transakcija u kojima je Alisina adresa učestvovala.

Satoši je uviđao da bi bilo problematično ako bi svaki računar na mreži beležio svaku transakciju čim se dogodi. Transakcija možda pre stigne do jednog kompjutera nego do nekog drugog na mreži, što bi dovelo do neslaganja u pogledu svote na svakoj adresi. Bitkoin je morao da ima jednu konačnu evidenciju iz koje se vidi vreme svake transakcije, i Satoši je osmislio oštrouman način da ovo postigne pomoću neke vrste neprestanog takmičenja u kom može učestvovati svaki pripadnik mreže.

Kako bi pobedili na takmičenju, svi računari na mreži bi sastavili nedavne transakcije, koje su kružile mrežom, i napravili dugačke spiskove; ovi spiskovi nazivaju se blokovima.

Pošto bi sastavio transakciju u jedan blok, računar bi onda provukao blok kroz još jednu specijalizovanu matematičku jednačinu, koju nazivamo heš funkcijom ili funkcijom sažimanja, i koja može da uzme bilo kakve podatke – čuveni Linkolnov govor ili vaše ime – i pretvori ih u jedinstven sažetak od šezdeset i četiri karaktera. Kompjuteri koji učestvuju u bitkoinskom takmičenju traže blok koji se može ubaciti u heš funkciju poznatu kao SHA 256 i tako generisati sažetak od šezdeset i četiri karaktera sa određenim brojem nula na početku. Ako, na primer, kompjuteri traže sažetak s pet nula na početku, oba ova sažetka značila bi pobedu:

000006d77563afa191484b010bd164f395bd34c2102e5e-99e0cb9cf173c1d87

ili

000007ac6b77f49380ea90f3544a51ef0bfbfc8304816d1a-ab73daf77c2099319

Zato što je SHA 256, kao i druge heš funkcije, nemoguće rekonstruisati obrnutim procesom, ne može se znati kakav blok će dovesti do sažetka s pet nula na početku.

Imajući u vidu da SHA 256 i druge heš funkcije uvek generišu isti sažetak iz svakog pojedinačnog unosa, ako bi svaki kompjuter uneo iste transakcije u svoj blok, svaki kompjuter bi kao ishod dobio isti sažetak. Kako bi se napravila razlika između blokova, u nadi da će naći pobednički blok, svaki kompjuter bi dobio zadatak da doda neki nasumičan broj na kraju bloka. Zbog osetljive prirode heš funkcija, promena nasumičnog broja na kraju bloka iz 20 i 22 mogla bi da promeni sažetak iz sažetka s jednom nulom u sažetak s deset nula na početku. Ako jedan nasumičan broj nije doveo do sažetka sa željenim brojem nula, kompjuter bi isprobao isto s drugim nasumičnim brojem dodatim na kraj da vidi hoće li to raditi. Svi kompjuteri koji se nadaju pobedi uporno bi i dalje oprobavali nove nasumične brojeve – i dodavali nove transakcije – sve dok jedan kompjuter ne bi našao blok koji vodi do sažetka s tačnim brojem nula. Pošto je nalaženje rešenje podrazumevalo isprobavanje nasumičnih brojeva, ovo takmičenje je pre bilo igra na sreću nego takmičenje u veštini – ali kompjuter koji može svoja nagađanja najbrže da propusti kroz heš funkciju povećao bi sebi izglede za pobedu, baš kao što osoba s dvadeset tiketa za loto ima više šanse da pobedi nego neko ko ima samo jedan listić.

Broj nula potreban da bi se pobedilo na takmičenju bio je donekle nebitan, ali je olakšavao podešavanje težine takmičenja kako bi novi blokovi stizali otprilike na svakih deset minuta. Ako računari pobeđuju češće od toga, bitkoinski softver bi se prilagodio i zahtevao da računari nađu sažetak s više nula na početku. Ako računari ne pobeđuju dovoljno često, softver bi mogao biti podešen tako da bude potrebno manje nula. Kako je takmičenje postajalo teže, zahtevalo je sve moćniji hardver da bi se pobedilo.

Kad računar pronađe pobednički blok, poslao bi taj blok naokolo po mreži kako bi drugi kompjuteri utvrdili da li je on zaista generisao sažetak sa željenim brojem nula na početku. Kompjuteri bi onda dodali pobednički blok blok-lancu koji postoji na svim kompjuterima i tako uneli u evidenciju spisak transakcija u dotičnom bloku. Taj blok je postajao zvanična evidencija svih transakcija koje su se odigrale nakon prošlog pobedničkog bloka. Ako pobednički blok izostavi nekoliko transakcija uključenih u blokove koje su stvorili drugi računari, te transakcije ne bi bile unete u evidenciju blok-lanca i ostale bi za sledeći krug blokova. Pored transakcija i nasumičnog broja, blokovi su takođe zadržavali podatke o prošlom bloku i informacije o stanju bitkoinske mreže, te bi svi ovi podaci takođe bili zabeleženi u blok-lancu.

Kreativni metod stvaranja jedne jedine, neosporne transakcione evidencije predstavljao je odavno traženo rešenje zagonetke poznate kao problem vizantijskih generala (Misaoni problem koji ilustruje poteškoće pokušaja koordinacije više učesnika bez pouzdanog metoda komunikacije, prim. prev.) Pre bitkoina, informatičari su se s mukom trudili da naprave pouzdanu mrežu ljudi koji nisu povezani, za slučaj da neki od njih nisu ljudi od poverenja. Metod stvaranja blok-lanca, gde svaki blok potiče od samo jednog člana mreže, i činjenica da glas većine rešava sva neslaganja rešili su ovaj problem.

Kada neki kompjuter generiše pobednički blok, on takođe osvoji svežanj novih novčića – pedeset bitkoina u vreme pojave novog sistema. Ovi novčići su stvarani na oštrouman način. U suštini, kada kompjuteri generišu spisak transakcija u jednom bloku, oni u taj spisak uključe i transakciju po kojoj jedna od njihovih bitkoinskih adresa niotkuda dobije pedeset bitkoina. Kada blok osvoji loto, i doda se u blok-lanac, ova naizgled izmišljena transakcija pretvara se u stvarnost i na adresi o kojoj je reč nađe se još pedeset bitkoina. Pošto se našla u blok-lancu, ova transakcija postaje stvarnost. Transakcija kojom se stvaraju novi bitkoini naziva se novčana baza svakog bloka. Ako računar pokuša da dodeli sebi više od pedeset novih bitkoina, drugi kompjuteri mogu da ne priznaju ceo blok, svejedno što je računar generisao sažetak s tačnim brojem nula.

 

Na osnovu više od tri stotine razgovora sa vrhunskim znalcima informatičkih tehnologija i pokretačima ideje o virtuelnom novcu širom sveta, američki publicista Natanijel Poper napisao je knjigu „Digitalno zlato“, posvećenu bitkoinu, za koji mnogi veruju da će preobraziti finansijski svet i našu upotrebu interneta. Digitalno zlato je priča o jednom grupnom izumu i neobičnim, pa i tajanstvenim ličnostima koje su stvorile bitkoin.

Knjigu je na srpskom objavila Laguna. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz „Digitalnog zlata“ Natanijela Popera. Izbor i oprema teksta redakcijski.