Bivša SR Srbija u vlasti SNS

To je bio dobar znak da se na ovdašnjoj sceni pojavilo nešto sveže i novo. Od sadržaja, pre svega književne kritike, preko satiričnih opservacija srpske stvarnosti, dizajna, izbora fotografija, pa do naslova rubrika Cement, Armatura, Mikser, Vreme smrti i razonode, sve u brutalnom kontrastu u odnosu na ono što se dotad u sličnom žanru ovde dalo čitati. Počeli su u junu 2006, a naredne dobili nagradu „Dušan Bogavac“ za profesionalnu novinarsku etiku i hrabrost koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije, mada to u javnosti uopšte nije odjeknulo. Beton su inicijalno pravili Saša Ilić, Tomislav Marković, Saša Ćirić i Miloš Živanović a 2013, iz zajedničkog projekta zbog neslaganja odlaze dvojica prvonavedenih članova. Od početka Beton izlazi kao podlistak Danasa, a u utorak će se pojaviti njihov jubilarac 200 broj. Na pitanje Danasa kako u retrovizoru vidi život Betona od prvog do ovog sad jubilarnog broja Saša Ćirić odgovara:

Uh, to je duga uzlazno-silazno-valovita linija. Uspon je Betonu pribavila iritirana reakcija mediokritetske sredine u kojoj živimo, a silaznu putanju nemogućnost da održimo isti nivo kreativne provokativnosti i dobrih priloga. Period od skoro 12 i po godina i 200 brojeva je i za autonomni dodatak nepojmljivo dug period. Počeli smo kao kultur-„binotresci“ i nabeđeni komesari, jubilej dočekujemo, bar je to moj utisak, kao pacifikovani kritičari koji nisu više intrigantni ni svojim do juče najzagriženijim oponentima. Na primer, sa opadanjem uticaja Betona u javnosti i grupa P 70 je izgubila svoj razlog postojanja, što je konačna potvrda da su nastali kao reakcija na Beton i izraz potrebe kulturnog establišmenta da iza maske zalaganja za tzv. čistu književnost promoviše nove vedete nacionalističke književnosti. S druge strane, Beton može da se pohvali da sem na samom početku, „davnih“ 2006. i 2007., nijedan etablirani medij, ne samo režimski i nacionalistički, već i (malo)građansko-demokratski, nikada nije napisao ni jedan red o Betonu.

*Kako vi Miloše vidite hod Betona od njegovog početka do danas?

– Kao pokušaj orijentisanja, organizovanja i suprotstavljanja nacional-kapitalističkom i oportunističkom iživljavanju u postjugoslovenskom kulturnom prostoru. Od sveopšteg rastakanja života i propuštene šanse za čišćenje nakon ubistva premijera Đinđića, do stanja postapokaliptične postmortem ukočenosti i zadaha SNS-ovske vladavine u Bivšoj Socijalističkoj Republici Srbiji.

*Saša, kad sam vam spomenula da ste na neki način utemeljivači nove književne kritike ovde skrenuli ste pažnju da je pogodniji izraz „prave“. Da li biste elaborirali ovaj svoj stav?

– Ne bih se usudio da se potpišem ispod „zasluge“ ili „titule“ utemeljitelj, makar to bio „utemeljitelj prave kritike“. Beton je od početka kritički jahao u dva polja: političkom/društvenom i kulturno-književnom i svojim delovanjem nastavljao tradiciju antiratnog pokreta u Srbiji i participirao u antinacionalističkim aktivnostima, zajedno sa drugim medijima (Peščanik i E-novine do 2013.) i organizacijama (CZKD, Žene u crnom, Helsinški odbor, Fond za humanitarno pravo itd). Ono što bi bilo specifično u pristupu Betona jeste kontekstualno čitanje kulture i književnih dela, bespoštedna satira, promocija alternativnog stripa, katalogizovanje ratnih huškača, zagađivača javnog prostora, političkih štetočina i ideologa krvi i tla. Specifično je i insistiranje na preispitivanju vrednosti u kulturi i književnosti uz problematizaciju neupitnih autoriteta. Sinonim za Beton je negativna književna i druga kritika kao nešto što svih ovih godina bolno nedostaje u našem medijskom prostoru koji je tako sramotno izložen cenzuri, autocenzuri, mediokritetstvu, korporativnom interesu i oportunizmu.

*Kako vidite poziciju kritike i kritičkog mišljenja u Srbiji danas?

S: Kao marginalnu i bez uticaja. Kao zapušteno polje i aktivnost do koje dovodi rezignacija i lična kuraž a ne profesionalni standard. Kao nešto neisplativo, ali i dalje jako opasno po one na koje se kritičko mišljenje s pravom obruši. Razume se, mislim na kritičko mišljenje koje se zalaže za demokratiju, otvorenost i razumevanje, a ne ono koje kritikuje sa mitomanskih, revanšističkih, ignorantskih ili autoritarnih pozicija. Malo je jedan Peščanik i jedan Zlatko Paković, ili jedan Danas, jedini nezavisni dnevni list, koji ume da bude i ideološki bigotan, ali koji sve ove godine trpi Beton kao entitet u čiju se uređivačku politiku nije mešao, preuzimajući odgovornost i za tekstove objavljene u Betonu.

M: Opšta atmosfera je takva da obeshrabruje i čini naizgled besmislenom bilo kakvu poziciju kritike. Paktiranje je isplativ i detaljno doteran mehanizam koji podrazumeva i automatsko opravdanje, pranje ruku i biografija. Ali takvo stanje jednostavno nije održivo. Implozija uspostavljenog poretka vanrednog stanja je pitanje vremena, ali takođe i pitanje cene koja će za ovo biti plaćena – što duže traje, biće skuplje.

Mučno je svakodnevno gledati kako se emancipatorsko jugoslovensko nasleđe zakopava, poništava, ponižava. Zapravo, sve što se u javnoj sferi dešava može da se opiše kao razgradnja tog nasleđa, pokušaj uspostavljanja nekakve apsolutne suprotnosti. Recimo, diskriminacija latinice kao javnog pisma, besmisleno agresivna prostačka retorika u obraćanju drugim državama, diskreditovanje svesti o zajedničkom, javnom dobru, relativizacija zločina iz različitih epoha. I još, ingeniozne ideje o razmeni stanovništva i teritorija su dalje poništavanje jugoslovenskih federalnih jedinica i zasnovane su na težnji za etnički čistom državom.

*Kako ste doživeli odlazak dvojice članova, kako je to uticalo na Beton, kako s vremenskim odmakom gledate na momenat tog raskola?

S: Teško. To je bio udarac od koga se nismo oporavili. Odlazak jednog urednika je bila žalosna neizbežnost, jer su mu se stavovi promenili a pozicija postala kontradiktorna. Odlazak drugog urednika je bio nelogičan i sebičan čin, ali on je nastavio istu borbu, koju je vodio u Betonu, samo na drugom mestu.

M: Raspad originalne redakcije je nešto najgore i najteže što nam se dogodilo. Mislim da je u redu da se kaže da je do raskola došlo i iz programskih i iz privatnih razloga. Takođe mislim da su način uspostavljanja vlasti SNS-a i posledice tog događaja po beogradske medije direktno uticali na raskol u našoj redakciji.

Kad nas je ostalo duplo manje, postalo je duplo teže. Neko je možda otišao zato što je tako moralo da bude, neko je možda otišao zato što je tako hteo. U svakom slučaju, ljude koji su otišli suviše dobro znam i poštujem da bih govorio o njihovim motivima.

Želim da verujem da će biti moguće ponovo na neki način okupiti i redakciju i udruženje, potpuno ili delimično, da će onda biti moguće i proširiti sastav. To ne zato da bismo se naivno mirili i zaboravili, nego da bismo efikasnije radili.

Do tada, jeste da nas je duplo manje, ali dok god neko radi prelom i ažurira portal, računajte kao da je jedinica kompletna.

*Šta je prema vašoj oceni najveće postignuće Betona i zašto?

S: Neskromno mislim da ih ima više: pored 200 brojeva, objavili smo desetak knjiga autora iz regiona, realizovali nekoliko međunarodnih projekata (poslednji o srpsko-albanskim odnosima), objavili desetak temata susednih balkanskih literatura, dosledno forsirali kritiku i polemiku dok je većina javnosti ćutala ili se mirila sa okolnostima, povezivali postjugoslovenski prostor, bili podlistak Feral tribjuna i Zareza, partneri zagrebačke Bookse i sarajevskog SIC-a, prištinske kuće MM i festivala Polip, ulcinjske Plime, ljubljanske Literature i Nezavisnog društva makedonskih pisaca, beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, deo grupe Foruma pisaca iz Srbije…

M: Istrajno agenturno delovanje tokom 12 godina – ali to je više interni problem. Najznačajnije je što su u Betonu objavljivali i objavljuju nama dragi i rekao bih beskompromisni autori sa celog jugoslovenskog prostora. Mislim da su objavljivali relevantne tekstove. Saradnja i zajedničke akcije sa drugarima sa Kosova uvek su bile naročito zahtevne (zbog prevođenja, između ostalog) i zabavne, samim tim i naročito važne i uspešne, u neku ruku posebne. Naša redakcija je u različitim prilikama učestvovala u prevođenju i objavljivanju mnogih tekstova sa albanskog jezika, i umetničkih i novinarskih i akademskih. Autori iz Betona su prevođeni i objavljivani i u Prištini i u Tirani.

* Kako vidite Beton u budućnosti, recimo o čemu biste voleli da diskutujete povodom 400-og jubilarca?

S: Imam dva odgovora. Prvi je brutalan: neće biti 400-og jubilarca. Drugi je utopijski: diskutovaćemo o ekološkim temama u Srbiji kao članici Evropske unije koja ima demokratski režim i stanovništvo koje je izašlo na kraj sa traumama ratne odgovornosti i pljačke društvene imovine. Naravno, rado ćemo debatovati i o čistoj umetnosti.

M: Možda se pre 400. broja desi nešto toliko važno da redakcija, ko god u njoj bio, odluči da je naredni jubilej izlišan… Ako ne, onda ćemo verovatno izveštavati kako je „Beogradski sindikat“ osvojio plaketu Eugen Čvrstosvijeni (izliveno u bronzi a prema uratku Marka Brecelja) i diplomu za kripto-buntovnike decenije u pratećem programu filmskog festivala u parkiću u Prizrenu, dok je V. Kecmanović na sajmu knjiga osvojio Zlatnu cevku Kazahstana koja će mu biti uručena u Kulturnom centru Čukarice, a „civilni sektor“ objedinjen u Naci štrumpf avangardu svakog meseca organizuje litiju Parada koju predvode ministri, duh Dragoša Kalajića u bočici i maskota Dragoslav Bokan sa roze hoplitskim šlemom na glavi i veoma kratkim mačem u ruci.