Prošle nedelje sam bio u Bengaziju da se sastanem s Prelaznim nacionalnim savetom (TNC), što je bila poseta koju su koordinisali visoka predstavnica EU Ketrin Ešton i NATO saveznici. Ja sam prvi šef diplomatije sa Zapada koji je otputovao u Libiju od početka krize. Ono što sam video podsetilo me je na na moju zemlju od pre dvadeset godina, malo nakon prvih slobodnih izbora u Poljskoj za koje se ispostavilo da su zajedno s padom Berlinskog zida jedva šest meseci kasnije, simbolizovali okončanje hladnog rata.
Narod u tranziciji nakon prethodne autoritarne vladavine, mirne u Poljskoj 1989. i danas krvave u Libiji, hvataju se u koštac sa odlukama koje određuju njihovu sudbinu za sledećih nekoliko decenija. Kako treba da se tretiraju najgori prestupnici i bezbednosna policija bivših režima u podmuklim arhivama? Da li treba zabraniti bivšu vladajuću partiju? Kako obezbediti civilnu, demokratsku kontrolu vojske i policije? Kakvu ulogu treba da ima religija u javnim poslovima? Da li ustavom treba da se uspostavi predsednički ili parlamentarni sistem?
Nekadašnji komunistički svet te odluke doneo je pre dvadeset godina. Međutim, drugačije su odluke donete, i u dobru i u zlu, u Poljskoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj, i u baltičkim zemljama širom teritorije nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, u centralnoj Aziji i istočnoj Nemačkoj. Rezultati prave suštinsku bazu podataka iskustva. Stoga, arapski reformatori danas mogu da se ugledaju na naše uspehe i izbegnu naše greške.
Nama, Evropljanima iz centralnog dela kontinenta, bila je poznata mizerija komunizma. Osim toga, znali smo kakvim sistemom želimo da ga zamenimo – sistemom koji je zasnovan na modernim evropskim demokratskim tržišnim vrednostima. Izgradnja demokratskih struktura iziskuje vreme, disciplinu, bol i strpljenje, ali se isplati. Poljska će u julu prvi put preuzeti predsedavanja EU – zaslužili smo da predvodimo evropska pitanja tokom sledećih šest meseci.
Poljska je na teži način naučila da je mnogo lakše zahtevati promene i prkositi opresiji nego formulisati i obezbediti jasan, racionalan program za bolju budućnost. Ne daju svi zahtevi naroda za slobodu pozitivne rezultate – reakcionarne snage mogu u konfuziji da sprovedu svoju inicijativu. Pad šaha u Iranu imalo je destruktivne posledice po tu zemlju. Belorusija je stekla nezavisnost 1991, ali je 1994. predsednik Aleksandar Lukašenko besramno prigrlio komunističke simbole i metode da bi se održao na vlasti. Evropa tu ima nezavršena posla.
Milioni ljudi širom severne Afrike traže pravo glasa u određivanju sopstvene sudbine. Sve zemlje traže promenu i napredak. Libija prolazi kroz smrtonosnu borbu između ljudi koji insistiraju na promenama i očajnog, pohlepnog režima rešenog da se održi na vlasti nakon 40 godina bezobzirnog lošeg upravljanja državom. Savet bezbednosti UN, kojeg podržava Arapska liga, dao je ovlašćenje za upotrebu svih sredstava neophodnih da se Libijci zaštite od svireposti sopstvenih lidera. Naši NATO saveznici sproveli su proporcionalne vojne operacije čiji je cilj onesposobljavanje sredstava režima pukovnika Muamera Gadafija za napade civilnih meta. Vlade širom sveta zamrzle su nezakonito stečenu imovinu koju je režim sakrio u inostranstvu – novac kojim treba da se pomogne opozicija da se izgradi novo društvo.
Otišao sam u Bengazi da ocenim namere i kredibilitet Prelaznog nacionalnog saveta i libijske opozicije. Doneli smo medicinska sredstva za Medicinski centar u Bengaziju u kojem se zbrinjavaju ranjenici iz Misurate i drugih gradova.
Oko stola su sedeli neverovatni saveznici – neki su bili istaknuti zvaničnici pod Gadafijevim režimom, drugi su proveli dug niz godina u zatvoru, osuđeni na smrtnu kaznu. Oni su jedinstveni u shvatanju da njihova zemlja zaslužuje novi početak. To me je podsetilo na poljski „okrugli sto“ 1989, kada je Solidarnost sela za pregovarački sto s vladajućim komunistima za kojim je bilo reči o okončanju režima.
Nakon posete moja poruka evropskim liderima je dvostruka. Prvo, libijski Prelazni nacionalni savet najbolji je ulog koji sada možemo da pružimo za libijsku budućnost. Njegovi lideri sarađuju u naporima da sprovedu prave reforme na način koji je pre nekoliko meseci bio nezamisliv. Zaslužuju energičnu podršku sveta.
Drugo, iako Evropa ima puno toga da pruži svojim severnoafričkim susedima kad je reč o finansijskoj podršci, savetu i obuci, potrebno je da region pronađe sopstveni put ka slobodi i uspehu. Pristupimo ovom zadatku u najboljem duhu evropske solidarnosti, ali i sa izvesnom dozom poniznosti. Evropske bivše komunističke države mogu da daju specijalan doprinos procesu tranzicije širom severne Afrike. Pre svega, shvatamo da je za održive reforme potrebno da se preuzme odgovornost mobilisanjem energije sopstvenog naroda, a ne uzdanjem u dobronamernu, ali često pogrešno usredsređenu spoljnu pomoć.
Poljska je spremna da u tome preuzme rukovodstvo, i sama i kao predsedavajuća EU. Tako na primer, bivši predsednik Leh Valensa nedavno je posetio Tunis da ponudi savet kao deo programa Poljske za pružanje pomoći Tunisu da osmisli ustavne reforme i izborne zakone.
Narod severne Afrike zna šta ne želi i šta neće da prihvati. Ali se bori da odredi šta želi i kako da to ostvari. Kako sam video u Bengaziju, postoji dobra šansa da će libijski lideri u usponu biti dobri, realni partneri za dobru realnu politiku.
Autor je ministar spoljnih poslova Poljske
Copyright: Project Syndicate, 2011
www.project-syndicate.org
Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
