Bivši asovi u „kandžama“ moćnika

U takvom rasporedu snaga i podeli „plena“ u sportu u kojem se i dalje obrću ozbiljne pare za naše prilike, nema mesta za ljude od imena, znanja i integriteta. Ili brže odu nego što dođu u priliku da poprave stvari, kao Partizanov sportski direktor Ljubiša Tumbaković, koji je usred sezone i ponovo otvorene trke za titulu, pod izgovorom unosne ponude, napustio fotelju u Humskoj i otišao na trenersku klupu Vuhana. I dopisao svoje prezime na dugoj listi „žrtava“ predsedničkog režima Dragana Đurića.

– U Srbiji je sve postavljeno naopačke. Nema reda i redosleda, pravila i zdravog ambijenta. Pa i u mojoj struci. Mlađima se ne daje šansa ili budu brzo potrošeni. Pušteni „niz vodu“. Starije kolege su ili bez posla ili ih se sete samo kada su im podobni, pa ih opet gurnu u zaborav. I svi smo obespravljeni. A bez struke nema oporavka. Nema napretka – jetko je opisao situaciju u domaćem fudbalu Aleksandar Stanojević, zbog otvorene konfrotacije s upravom crno-belih prošle zime proterani trener šampiona, uskraćen čak i za oproštajnu konferenciju u klubu kojem je doneo dve titule i jednu sezonu u Ligi šampiona.

Pored sadašnjeg stratega Pekinga vrhuška Partizana u istom cugu, i iz identičnih razloga, oslobodila se i sportskog direktora Mladena Krstajića, koji je još kao igrač zadužio klub. Impresivne fudbalske karijere, pripadnost klubu od malih nogu, elan, veliki planovi i uspesi u novim ulogama nisu bili dovoljno čvrst štit ni prethodnicima ovog tandema. Ivan Tomić, Gordan Petrić, Zoran Mirković (funkcioneri), Slaviša Jokanović, pa i Goran Stevanović (treneri) naterani su na sporazumne raskide ugovora, pošto su izgubili bitku sa sujetnim i bahatim rukovodstvom, netrpeljivim prema svakome ko se suprotstavi njihovoj, često nezakonitoj, trgovini sve mlađim igračima, geslu „od danas do sutra“ u vođenju kluba, mešanju u rad struke, stalnom devalviranju rezultata ljudi s terena i udvaranju plaćenim navijačima.

U Crvenoj zvezdi je još gora situacija. Nije nekadašnji evropski i svetski šampion došao na rub egzistencije samo zbog pogrešnih poslovnih poteza bivših uprava nego i zbog manira brzog trošenja kvalitetnog kadra i svaljivanja krivice na druge samo zarad očuvanja svojih pozicija, odnosno punih novčanika. Najviše u doba predsedničke ere Vladana Lukića, nekada i samog poznatog fudbalera crveno-belih, i vladara iz senke Gorana Vesića. Njih dvojica su pustili „niz vodu“ trenere Vladimira Petrovića, Ratka Dostanića i Aleksandra Kristića i sportskog direktora Ivana Adžića, pošto su ih čekali i sačekali na krivini, pre toga im bacajući razne klipove u „točkove“.

– Nemoguće je od trenera i ekipe Crvene zvezde očekivati stabilnost i kontinuitet kada se predsednici, članovi upravnih odbora i sportski direktori menjaju kao na traci. U našem fudbalu i društvu ne postoje ideje ni strategije, odnosno strpljenje, doslednost i tolerancija u njihovom sprovođenju, kakve god one bile. Sve nekako ima kratkoročnu upotrebu. U uređenim sistemima je drugačije. Pogledajte kako je Inter stao iza svog trenera Stramačonija, iako su i on i klub pod velikim pritiskom zbog slabe sezone – rezigniran je Aleksandar Janković, kojeg je smenila aktuelna, uz pomoć štapa i kanapa, po političkoj direktivi, sastavljena uprava, predvođena aboliranim predsednikom Draganom Džajićem.

Po sličnom scenariju, nakon raznih bočnih udara i unutrašnjih pritisaka, u kojima su učestvovali i predstavnici različitih garnitura vlasti i tzv. viđeniji navijači, što je finija definicija ljudi s one strane zakona (korisnih i klubovima i državi), u bliskoj istoriji letele su „glave“ i legendarnom Draganu Stojkoviću, Den Tani (predsednici), bivšim igračima Stevanu Stojanoviću, Goranu Bunjevčeviću, Iliji Iviću (sportski direktori), Dušanu Saviću, Goranu Đoroviću (direktor klupske škole), Dušanu Bajeviću (trener).

I u Fudbalskom savezu godinama zakuvavaju stvari po identičnom receptu. Njegova alfa i omega, predsednik Tomislav Karadžić, prvo je, ne dozvolivši mu čak ni debi na klupi A reprezentacije u takmičarskom meču, otkačio Miroslava Đukića, vrativši milo za drago sadašnjoj trenerskoj zvezdi Valjadolida i španske Primere, koji je odbijao da legne na njegovu „rudu“ još u vreme Karadžićevog vođenja Partizana. Potom je na velika vrata doveo i na sporedni izlaz izgurao Radomira Antića, u tom trenutku naciji najomiljenijeg srpskog stručnjaka, a onda se oslobodio jedne od Zvezdinih legendi Vladimira Petrovića. Dovođenje aktuelnog stratega „orlova“ Siniše Mihajlovića bilo je samo njegov izbor, kao što će legendarni reprezentativac odlepršati onda kada se to ćefne predsedniku FSS, a ne kada tuđi zahtevi za smenu dostignu kritičnu masu.

– Rukovodstva fudbalskih klubova i FSS doveli su naš fudbal u najkomplikovaniju situaciju do sada. Šansu vidim u dolasku novih ljudi, ali oni nikako da dođu na red, jer ih sadašnji čelnici ne žele. Fudbal je važan socijalni faktor i rešavanje problema i krize u srpskom fudbalu trebalo bi da preuzme država. Znam da UEFA i FIFA zabranjuju mešanje politike u sport, ali to je kod nas nužda – još 2008. data izjava Radomira Antića, s kojim je Srbija pre tri godine poslednji put bila na velikom takmičenju, u međuvremenu nije izgubila na tačnosti.

Naravno, ima u celoj ovoj priči i krivice onih koji su dozvoljavali da se nebitni likovi kite njihovim „perjem“. Neki nisu bili dorasli zadatku, jedni su naivno ulazili u borbu s vetrenjačama, verujući da će baš oni postaviti stvari na svoje mesto, drugima je bila potrebna odskočna daska na novim poslovima, a pojedini su se zarad kratkoročnih interesa hvatali u kolo s onima za koje su znali da se bivšim asovima razbacuju kao „konfetama“.