Bivši komandir CZ-a: Milošević se kajao što nije izašao iz politike

Izjave koje su isprovocirale nekadašnjeg komandira CZ-a tiču se vremena koje je u zatvoru proveo bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević i načina na koji je isporučen u Hag. Naš sagovornik kaže da Jovanović sa tim nema nikakve veze, „a u javnosti sebi daje na značaju i svake godine dodaje po neku laž o svojoj ulozi“.

– Ne gledam RTS, jer je postao isti kao Pink i Informer, ali sam slučajno naleteo na emisiju OKO gde je Jovanović rekao dve ključne stvari, koje nemaju veze sa istinom. Prva je da je on bio prisutan kada su Miloševića iz zatvora dovezli do helikoptera kojim je isporučen za Hag. Druga izmišljotina je da ga je on lično iz CZ-a svojim autom vozio na pregled na VMA, i istim vratio. Čovek će jednog dana da napiše knjigu od svojih laži – priča nam Tomislav Stefanović, u svom skromnom domu na periferiji Beograda.

Kao i svaki pravi policajac, sve što govori potkrepljuje dokumentacijom. U nekoliko fascikli su dokumenta ne samo u vezi sa Miloševićem, nego i sa drugim viđenijim zatvorenicima za koje je bio zadužen. A tu je i neizbežan dnevnik u koji je beležio sve bitno što se događalo za vreme njegovog rukovođenja CZ-om, svaki razgovor sa zatvorenikom, posetu i tačnu satnicu. Pokazuje nam fotografiju ispred helikoptera, neposredno pre Miloševićevog poletanja za Hag.

– Dragiša Blanuša, Duško Lalović, Radenković Dragan, Vulović Aleksandar, Stevanović Dragan i ja. To je cela ekipa koja je sprovela i ispratila Miloševića. Takođe, Milošević je tri dana proveo na VMA i insistirao da ga voze i čuvaju ljudi koji ga obezbeđuju u zatvoru. Čuvao ga je Miodrag Savić zvani Mačak, u koga je imao najviše poverenja. Nije tražio ni vojsku ni policiju. A kamoli Čedomira Jovanovića – naglašava Stefanović.

Kao što se seća tog 28. juna 2001. kada je Milošević isporučen Hagu, tako se seća i njegovog hapšenja u noći između 31. marta i 1. aprila 2001, i sprovođenja u Centralni zatvor.

– U 4.45, 1. aprila, stigao je u CZ. Doveli ga Legija, Čeda Jovanović, advokat Toma Fila i sudija Goran Čavlina u pratnji specijalaca. Primili su ga već spomenuti Mačak i Vulović Aleksandar. Na vratima pred sam ulazak okrenuo se, manuo i rekao „Ćao Legija, ćao Čedo“. Smestili smo ga u novi prijemni blok nazvan „Hajat“. Nije ceo blok tada bio završen, ali neke sobe jesu, i mnogo su udobnije od ostalih u CZ-u. Šta god mislili o Miloševiću, ipak je bio predsednik države i mi koji smo odlučivali o njegovom smeštaju, jednoglasno smo rešili da ga odvedemo tamo. Interesantna stvar se desila kada sam otišao do kapije zatvora. Ulazi jedan čovek sa koferima. Pitam ga gde si krenuo, kaže, nosim stvari predsedniku. Uvek sam voleo da se našalim pa sam mu odgovorio – znaš, ovde se lako ulazi, ali se teško izlazi. Ispostavilo se da sam u pravu jer je to bio Bogoljub Bjelica, koji je kasnije uhapšen i doveden kod nas – priseća se naš sagovornik.

Već po prijemu Slobodana Miloševića, naišli su na prvi problemi. Po propisima, zatvorenici moraju da predaju satove, pertle, kaiševe…, sve predmete koji mogu da se iskoriste za samopovređivanje. Međutim, Milošević nije želeo da da kaiš. Stefanović je otišao da ga ubedi.

– Rekao sam mu, znate šta gospodine Miloševiću, propisi su takvi. Vi morate da predate taj kaiš. On mi odgovara pitanjem: „Šta mislite, da ja hoću da se obesim?“. A dok sam išao hodnikom razmišljao sam o tome koliko je članova njegove porodice i familije izvršilo samoubistvo. Našli smo kompromisno rešenje, dozvolio sam mu da zadrži sat, ali da mi preda kaiš. To je i učinio – priča Stefanović. Kasnije je otišao da ga obiđe, a Milošević je u međuvremenu čuo da ga kolege oslovljavaju sa „Tomo“ i počeo i sam tako da mu se obraća.

– Ulazim kod njega, a on se pipka po džepovima. „Tomo, zaboravio sam cigare“. Ja izvadim nišku Drinu, i dam mu. To je jedini momenat koji mi stvara neku nelagodu koju ne mogu da opišem i dan-danas. Kada smo ga doveli do helikoptera koji je trebalo da ga isporuči za Hag, dok mu je predstavnik Tribunala čitao optužnicu, gledao je u sunce, drveće, uopšte nije slušao, i opet se pipkao za džepove. „Tomo, ja ponovo zaboravio cigare. Daj mi jednu“. I ja mu opet dam. Prvu i poslednju cigaru je uzeo od mene, kad je došao i kad je odlazio – priseća se Stefanović.

Nakon Miloševićevog odlaska u Hag, upravnik CZ-a Dragiša Blanuša se suočio sa brojnim privatnim tužbama, ali i izjavama pojedinih političara, da je Miloševića isporučio protivzakonito, jer nije bilo odluke suda.

– Upravnik se i dan-danas bori sa pojedinim tužbama, a nakon Čedinog gostovanja na RTS-u pozvao sam ga i rekao – sledeći put kad te pozovu u sud a ti reci, zovite Čedu, vidite da ga je on isporučio. Šalu na stranu, te optužbe su neosnovane. Postojala je odluka Vlade Srbije, naredba Ministarstva pravde koju mi je lično uručio Dragan Vulić, pomoćnik tadašnjeg ministra pravde, a kada smo pozvali Vidu Petrović Škero, tadašnju predsednicu Okružnog suda u Beogradu, rekla nam je da nam sudska odluka i ne treba jer su odluke Haškog tribunala iznad odluka nacionalnih sudova država potpisnica – naglašava naš sagovornik.

Dodaje da je Petrović Škero to ponovila i nakon isporučivanja Miloševića, u redovnom obilasku Centralnog zatvora koji su sudije sprovodile svakog petka.

– Bila je u društvu sudija Ilije Simića i Milenka Cvijovića. Naglasila je da je Haški tribunal nadnacionalni sud i da će nam, ukoliko budemo imali problema, iskopirati i poslati statut suda u Hagu. Međutim, Blanuša i dan danas ima problema zbog isporuke Miloševića, a niti je on donosio odluku o hapšenju niti o isporuci. Sećam se, tog dana kada je Milošević trebalo da bude isporučen, vršili su ogroman pritisak na upravnika Blanušu da se to uradi što pre, jer je Vlada Srbije zakazala konferenciju za 17 časova. Međutim, Milošević je odbijao da se pakuje. Blanuša je otišao u njegovu sobu i rekao mu „gospodine Miloševiću, morate da se spakujete“. Gde idemo, pitao je. Idete u Hag, kratko i jasno mu je rekao upravnik. Poslušao ga je bez pogovora – priča Stefanović, čitajući delove razgovora iz dnevnika koji je redovno vodio.

Toga dana kada je Milošević trebalo da bude isporučen Hagu, kao i danima pre toga, ispred CZ-a je bila gomila ljudi, članova i podržavalaca SPS-a, JUL-a i radikala. Novinari su danonoćno dežurali ispred zatvora i čak su iznajmljivali terase na stambenoj zgradi preko puta, kako bi uslikali momenat Miloševićevog izlaska iz zatvora i sprovođenja u Hag. Međutim, komandir Stefanović se dosetio kako bi to moglo da se uradi neprimetno.

– Načelnik Zdravko Lalović i ja smo predložili Blanuši da Slobu stavimo u jednu od najstarijih marica, da u pratnji bude samo jedan civilni automobil, i da izađemo na izlaz gde obična marica stalno prolazi. Razmislio je malo, i kao iskusni policajac, shvatio je da je to najbolje rešenje. Miloševića smo smestili u stari policijski auto sa tri radnika obezbeđenja, a Blanuša i ja smo seli u neki mercedes i tako smo krenuli. Niko nije primetio da smo izveli Miloševića, što je bilo dobro, jer bi inače zbog prisutnih ljudi ispred zatvora nastao haos – ističe Stefanović.

Govoreći o ponašanju i raspoloženju Slobodana Miloševića tokom tromesečnog boravka u Centralnom zatvoru, naš sagovornik kaže da je on bio smiren, umeo da se našali, nije se ponašao drsko, bahato ili neobično, sem kada mu je u posetu dolazila supruga Mirjana Marković, koja ga je obilazila svaki dan, tačno u podne.

– Njihovi susreti su bili bizarni. Oslovljavali su se sa „kuco i maco“ a prvih 10, 15 minuta su se mazili. Ona mu je stavljala noge u krilo, a on ju je mazio i masirao. Potom je kuvao kafu koju su pili zajedno. Par puta je dolazila i Marija koju je pozdravljao sa „gde si teroristkinjo moja“. Marija mu je prvi put došla u posetu 8. aprila, zajedno sa majkom. Mira je prišla Mačku i pitala ga jel mi lepa ćerka. Odgovorio je potvrdno, na šta je Marija izgovorila „Ti bi to rekao i da sam neki akrep“, a Mačak je uzvratio da to nikad ne bi rekao. Marija je Slobi prilikom jedne posete izgovorila „Kada budeš izašao iz zatvora, neću da ti dam da se više baviš politikom“ – priča Stefanović.

Naš sagovornik je uveren da je ključne odluke u politici umesto Miloševića donosila njegova supruga, a to ilustruje upravo jednim primerom iz zatvora.

– Došao je kurir iz suda sa obaveštenjem da se sprovodi postupak protiv vlasnice Dafiment banke. Najobičnije obaveštenje koje se nije ticalo Miloševića, ali su smatrali da treba da ga vidi. Trebalo je samo da potpiše da je primio dokument. Pogledao me je i rekao – ne potpisujem ništa dok ne dođe Mira. Kada mu je došla u posetu, dao sam joj dokument, pogledala ga je, okrenula se ka mužu i rekla mu „Slobo, potpiši to“, što je on i učinio – priseća sa Stefanović.

Iako je u zatvoru bio „običan čovek“, normalnog ponašanja, bez ikakvih dodatnih zahteva ili pritužbi, naš sagovornik kaže da ta tri meseca koliko je bio u neposrednom kontaktu sa njim, nisu promenila njegovo mišljenje o nekadašnjem predsedniku SRJ.

– Dovoljno je zla njegova politika učinila da bi se o njoj ili njemu promenilo mišljenje. Jedino što sam zaključio je da Miloševići nisu bili baš normalna porodica. To je čak potvrdio i njegov lični lekar sa VMA u razgovoru sa načelnikom CZ-a. Načelnik je konstatovao da je Milošević inteligentan čovek, na šta mu je doktor pukovnik Zoran Mijailović rekao „pa i Hitler je bio inteligentan“. Međusobni odnosi u porodici Milošević su bili na nivou dece, a Slobodan je živeo u nekom svom svetu, u sopstvenoj realnosti. Verovao je da je u pravu za sve, da je donosio ispravne odluke i da u njegovoj politici nije bilo grešaka. Kajao se jedino što nije ranije izašao iz politike. Rekao je to mom načelniku i meni, razočaran što su ga svi napustili – zaključuje Tomislav  Stefanović.

O sagovorniku

Tomislav Stefanović  je od 1982. radio u Centralnom zatvoru. Po zanimanju je bio građevinski tehničar, ali u struci nije bilo posla pa se javio na oglas za čuvara zatvora. Napredovao je u karijeri, upisao Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu, pa je od 1999. do 2005. bio komandir jedinice za obezbeđenje u kako kaže, najgore vreme.

– Prvo bombardovanje, pa hapšenje Miloševića, ubistvo Zorana Đinđića i akcija Sablja. To je bilo najgore. Radili smo kao dragstor, skoro danonoćno. Zatvorenici su stizali u kolonama, nije bilo mesta da ih smestimo pa smo postavljali krevete na sprat, čak i na tri sprata. Izrađivali su ih osuđenici iz Sremske Mitrovice – priseća se naš sagovornik.

Tomislav Stefanović je 2007. otišao u penziju sa beneficiranim radnim stažom. Od brojne dokumentacije, iskaza i ispovesti mogao bi da napiše knjigu, o čemu je, priznaje, i razmišljao, ali mu je pokojna supruga rekla da to ne čini.

„Izdržao si tolike godine sa najtežim kriminalcima, a sad pod stare dane treba neko da te ubije“, rekla mu je a on, za sada, poštuje njenu želju.

Dačić bio samo jednom

List Danas je imao uvid u dokument koji pokazuje ko je i kada posećivao Slobodana Miloševića u zatvoru. Mirjana Marković je svakodnevno dolazila, nekoliko puta je sa njom bila i Marija. Od stranačkih kolega najviše su ga posećivali Slavica Đukić Dejanović i Branislav Ivković. Ivica Dačić je došao samo jednom. Milošević nije komentarisao nikog od svojih „partijskih drugova“, ali je čuvarima rekao da je razočaran u njih i „da su ga svi napustili“.

Vučićeva politika ista kao devedesetih

Tomislav Stefanović naglašava da Miloševića nije voleo, niti je bio pristalica njegove politike. Čak se 1991. učlanio u SPO, iako je 90 odsto CZ-a u to vreme bilo za SPS.

– Međutim, ubrzo sam izašao, kada sam video da su i oni slični. I nikada se više nisam učlanio ni u jednu stranku. A ovo danas što imamo je ista politika kao što je bila devedesetih. Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja, vedrio i oblačio nad medijima i gasio one nezavisne i objektivne. Danas ima veću moć u rukama i kako je nekad upravljao medijskom sferom, tako danas upravlja državom. Katastrofa – ocenjuje naš sagovornik.

Fotografije

Zamenik načelnika DB-a prodao slike isporučivanja Miloševića

Iako je Slobodan Milošević bez medijske pompe izveden iz CZ-a i odveden na lokaciju odakle je helikopterom trebalo da bude prebačen u Hag, sutradan su u Nedeljnom telegrafu osvanule fotografije ispred helikoptera. Osim zaposlenih u CZ-u, na toj poljani je bio i tadašnji zamenik načelnika DB-a Zoran Mijatović, za koga se kasnije utvrdilo da je odgovoran za nelegalne snimke.

– U jednom momentu sam čuo škljocanje fotoaparata. Okrenuo sam se i video čoveka i ženu sa kamerom i fotoaparatom. Pitao sam ih šta rade, odgovorili su da prave snimak za arhivu. Međutim, fotografije su sutradan izašle u specijalnom izdanju Telegrafa a preneli su ih brojni svetski mediji. Ispostavilo se da je Mijatović honorarno sarađivao sa Telegrafom, a da su žena i čovek koji su slikali bili njegova ćerka i zet – ukazuje Stefanović, dodajući da „ko zna kolike su pare dobili za te fotografije“.