„Blackbox“ u briselskim „koridorima moći“

Uprocesu sastavljanja lobističkog izveštaja Evropskog parlamenta vođeno je bezbroj vrlo zanimljivih i kontroverznih rasprava o lobijima i lobiranju u institucijama EU. Tokom jedne od takvih „radionica“ u ustavnom odboru EP razgovaralo se i o tome da li u EU konačno treba uvesti obvezni registar za sve lobističke grupacije i interesna predstavljanja, kao i da li primanja i izdaci lobista treba da se učine maksimalno javnim i, konačno, može li u svemu tome Vašington biti uzor ili ne? Većina od više od 200 učesnika u toj „radionici“ izrazila je mišljenje da bi u predstojećem regulisanju ovog fenomena u EU, američki zakoni iz te sfere mogli biti polazna osnova za jasno definiranje profesije lobiranja, jer se zahvaljući, na primer, američkom „Lobbying Disclosure Acts“ iz 1995. i otkrivaju tamošnje velike korupcionaške afere („Jack Abramoff skandal“, recimo). Pomenuti američki zakon nije, naravno, idealan, ali reguliše, između ostalog, ko može da se predstavlja kao lobista, šta se pod tim poslom podrazumeva, a tim zakonom se nalaže i obvezna registracija, kao i prikazivanje prihoda i rashoda. To, naravno, nije sve, jer se ovim pravilima na 575 strana reguliše, između ostalog, i to da jedan američki političar ne sme da prihvati ručak od organizatora nekog seminara na kojem učestvuje.
Drugi lobistički model je, opet, onaj koji je dosad primjenjivala većina EU zemalja, a u praksi to znači guranje glave u pesak i implicitno shvatanje da lobiji i lobiranje u tim zemljama i ne postoje, pošto nema nikakve posebne registracije lobija i lobističkog rada. Nije tajna, opet, da različiti evropski parlamenti neguju, ipak, kontakte i „saslušanja“ raznih eksperata, koji su najčešće prikriveni lobisti. Treći lobistički model je dosadašnje ponašanje EU, koje je podrazumevalo, doduše, akreditaciju, ali dobrovoljnu i samo pri Evropskom parlamentu, što se pokazalo višestruko nedovoljnim. Sad konačno treba stvoriti nešto adekvatno za Uniju, slično američkom primeru, potvrdila je većina učesnika spomenute „radionice“. Tu su se, inače, čula vrlo interesantna mišljenja i korisne informacije o ovom fenomenu.
„Lobistički rad je za nas nešto dobro – precizirao je tada Jo Leinen, predsednik Ustavnog odbora EP – jer su svi oni koji mogu da doprinesu obrazovanju mnjenja i donošenju odluka dobrodošli“. „Evropski poslanici su dovoljno pametni da razumeju kako su informacije koje oni dobijaju subjektivne“, dodao je Finac Aleksandar Stub, izveštač EP na temu lobiranja. Stub, inače, nije za prisilnu registraciju, odnosno, obaveznu legitimaciju lobističkih grupa u institucijama EU, što je obrazložio u jednom intervjuu na ovu temu, ali jeste za dobrovoljnu u svim institucijama EU, ne samo pri EP, kao što je i za veću transparentnost u lobističkom radu. „Da, mi smo u velikoj meri zavisni od saveta lobista“, priznao je poslanik Zelenih iz Luksemburga u EP, Klod Turme. On, međutim, misli da je to koliko istinito toliko i žalosno, jer bi poslanici EP morali da budu zavisni od informacija koje dobijaju od stručnih službi EP, ili nezavisnih institucija, a ne od lobista.
Predstavnik ALTER (Alliance for Lobbying Transparency & Ethics Regulation), Pol de Klerk kritikovao je uticaj lobista. „Lobiranje u Briselu je netransparento, nalazi se u nekoj vrsti ’Blackboxa’. Niko ne zna sasvim tačno ko i u čijem interesu nešto čini“, izričit je De Klerk. Poseban je problem, dodao je on, što sve više saradnika raznih institucija EU, sa znanjem insajdera, prelazi da radi za velike firme ili za lobističke grupacije u Briselu. Od ovog kritičara netransparetnosti rada lobističkih grupa mogla se čuti, uzgred, i potvrda da nemačka praksa – o kojoj smo već govorili – funkcioniše i u Briselu, odnosno, da razne lobističke tzv. konsalting firme pokreću sve češće svoje plaćene kampanje tako što osnivaju kvazigrađanske inicijative, koje, u suštini, finansiraju velike firme.
Svi ovi tek dodirnuti razlozi, dakle, potvrđuju ispravnost povećanja zahteva za uvođenje obaveznog EU-lobističkog registra. Interesantno je, međutim, da su o ovoj obavezi podeljena mišljenja i među samim učesnicima „radionice“ u ustavnom odboru EP. Džim Mari iz Evropske kancelarije za zaštitu potrošača (BEUC) kaže, recimo, da su potrebni „jasni podsticaji za registraciju, ako se želi da dobrovoljna varijanta bude uspešna“. Po njemu, s obzirom na to da neki organizovani lobisti prete bojkotom ove namere, biće potrebno dosta vremena dok se to uvede kao obveza. Jedno od potsticajnih sredstava EP mogla bi biti odluka da se ubuduće akreditacione povlastice daju samo registrovanim lobističkim grupama. Britanski poslanik u EP Ričard Korbet sumnja, opet, da će „dobrovoljne registracije uopšte funkcionisati, jer su oni, koji bi se rado videli u registru upravo isti oni koji ne žele da se registruju“. Hoze Lalum iz EPACA (European Public Affairs Consultancies Association/Udruženje savetničkih firmi za politiku i lobiranje), kaže kako „njegovo udruženje nije protiv otkrivanja izvora finansiranja, ako se ova obaveza odnosi na sve i ako mora ugovorno da se poštuje“. Ali, kombinacija dobrovoljnog registrovanja i finansijske transparentnosti vodila bi do ugrožavanja konkurentnosti među ovom vrstom firmi, naglašava Lalum, pa EPACA neće preporučiti svojim članicama ulaženje u dobrovoljni registar. Predstavnik advokatskih udruženja okupljenih u CBLSE (Council of Bars and Law Societies of Europe), Tomas Tindeman upozorio je da bi „otkrivanje klijenata značilo povredu odnosa poverenja, a advokate bi učinilo kažnjivim“.
Komisija EU je, inače, planirala da se u EU-lobističkom registru navedu i finansijski izvori, odnosno nalagodavci lobističkim grupama, a tek protiv toga će se izjašnjavati moćna udruženja poslodavaca i pojedinih koncerna. I dok se opunomoćenik EU Sim Kalas još u martu ove godine izjasnio za uvođenje samo „dobrovoljnog registra za lobiste“ onih koji žele uticati na formiranje javnog mnjenja u EU, važna je činjenica da su se, tokom rasprava o izvještaju EP o lobiranju, pojavili zahtevi za „obvezu legitimisanja preduzetničkih i drugih lobista“.
Dakle, od 1. aprila do 8. maja ove godine, u Ustavnom odboru EP, vođene su vrlo zanimljive rasprave o „EU-lobističkom registru“ („EU-Lobby-Register“), čija je suština da bi i u EU trebalo uvesti obavezu registracije i legitimacije lobističkog rada, uključujući obavezu da lobističke grupe prikažui i svoje prihode i nalogodavce, odnosno gazde. Doduše, puno je toga i dalje otvoreno, uključujući i da li je za celu EU uopšte moguć jedan i jedinstveni EU-lobistički registar? No, vredi da se zapamti kako se ustavni odbor EP založio, a zatim Evrospki parlament i podržao uvođenje „zajedničkog, obavezujućeg registra EP, Komisije i Saveta“, kao „potpuno otkrivanje“ lobističkih finansija. Osim toga, u skorijoj budućnosti bi se u Uniji uveo i zajednički kodeks ponašanja za lobiste, kao i sankcije za one koji bi ga kršili. O svemu tome će se do kraja 2008. raspravljati i usaglašavati u tzv. interinstitucionalnoj radnoj grupi, sastavljenoj od predstavnika Komsije EU, EP i Saveta EU.
Zasad se, dakle, može govoriti samo o preporukama, o pravilima će kasnije biti govora. Vredi, u međuvremenu, izdvojiti preporuku da političke konsalting firme i advokatske kancelarije koje se time bave, ubuduće treba precizno da navedu obim prihoda koji dolazi iz njihovog lobističkog rada, kao i relativni udeo njihovih najvažnijih klijenata u tome. Lobisti iz pojedinih poduzeća i firmi, kao i privredna udruženja, trebalo bi da prikažu u budućem registru „procenjene troškove vezane za direktan lobistički rad kod organa EU“. Svi ovi podaci bi trebalo da budu dostupni i javnosti. Ustavni odbor EP je, inače, preporučio da se transparentnijim učini i podrška tzv. eksternih grupa (lobističkih udruženja) radu interfrakcijskih grupa u EP, tzv. inter-groups, koje bi morale precizno da se navedu na internet stranicama EP. Ideja autora EP lobističkog izveštaja je, takođe, da se u svakom izveštaju EP o određenoj temi ubuduće navede i spisak onih interesnih predstavništava „koja su konsultovana pri izradi odgovarajućeg izveštaja“, to jest, čiji su argumenti i informacije ušli u izveštaj.
Na samom kraju, dodajmo da su EP lobistički izveštaj, uključujući i sugestiju o obavezi uvođenja tzv. centralnog registra i prikazivanja izvora finansiranja lobističkog rada u njemu, naišli na podršku i većine frakcija u EP. Više puta pominjani izveštač EP Aleks Stub, zbog činjenice da je izveštaj podržala većina frakcija (socijalisti, narodnjaci, liberali, zeleni…), govorio je o „velikom koraku napred“ u pravcu uvođenja zajedničkog, centralnog lobističkog registra za sve institucije i organe EU. Predsednik ustavnog odbora EP Jo Leinen posebno je bio zadovoljan što će se ubuduće mnogo bolje znati ko finansira rad pojedinih lobista i lobističkih grupa. Jo Leinen izjasnio se, inače, da zajednički registar svih lobista pri institucijama EU ugleda svetlost dana pre novih izbora za EP, u junu 2009. godine. Ove su predloge, dodajmo, pozdravile ne samo brojne nevladine organizacije, odnosno Udruženje ALTER EU, nego i Udruženje profesionalnih lobista EPACA, uz obrazloženje da ti predlozi treba da osiguraju više transparentnosti u radu lobističkih grupacija i političara, odnosno, uvažavanje i građana i medija, kao i stvaranje uslova za fer konkurenciju među samim lobistima.
Kraj