Blagica Beti Đorđević: Srpska Ela Ficdžerald

Karijera duga pet decenija, jasno muzičko određenje i adut broj jedan – veliki glas, zbog kojeg je mnogi smatraju srpskom Elom Ficdžerald sa biografijom Tine Tarner – to je u jednoj rečenici Beti Đorđević, kojoj će nagrada Nišvila biti uručena 10. avgusta, a već sledeće veče publika će je slušati na otvaranju ovog festivala.

Dosadašnju karijeru Beti Đorđević, dugu pet decenija, obeležilo je nekoliko velikih hitova iz zlatnog doba jugoslovenske zabavne muzike tokom sedamdesetih, kad je sarađivala sa vrhunskim kompozitorima i aranžerima, ali i nepristajanje na kompromise – kategorično odbijanje da se zarad održavanja popularnosti prikloni trendovima sumnjivog umetničkog kvaliteta.

Umesto muzike koju „ne oseća i lično ne prihvata“, odabrala je da za probranu publiku u klubovima izvodi džez i soul program, što joj je i donelo takoreći kultni status kod poštovalaca kvalitetne muzike – obrazložili u Nišvilu svoj izbor umetnika za životnu nagradu ove godine.

Blagica Beti Đorđević, koja tvrdi da je ipak „sving definitivno njen ritam“, u februaru ove godine koncertom je spojila obeležavanje pet decenija karijere i 76. rođendan pod jednim sloganom „Neka srce kuca jače“. Rodom je iz kraja gde ljudi dolaze na svet sa prirodnim darom za pesmu i igru – okoline Kumanova.

Iz detinjstva ratnog siročeta, koje je odrastalo uz babu, voli da se seća samo mirisa domaćeg hleba, pita, paradajza i paprike. Sa 15 godina preselila se kod rođaka u Beograd, gde je pohađala Muzičku školu „Stanković“, smer violončelo i klavir.

Početak i uspon njene karijere vezani su za gitaristu Slobodana Boba Đorđevića, za kog se udala sa 17, a rodila mu sina sa 20 godina i od kog se razvela 1978. Sa njegovim bendom pevala je najpre u američkim klubovima u Zapadnoj Nemačkoj, a potom u Beogradu u tada prestižnom hotelu „Jugoslavija“, gde je u publici bila i sama Ela Ficdžerald, o čijim pohvalama i danas rado priča. Prvi singl objavila je 1974.

Za najuspešnije godine svoje karijere tokom kojih je snimila desetak singlova i dva albuma kaže da su kratko trajale, jer su novi trendovi u poslednjim decenijama 20. veka „gurnuli na marginu sve muzičare koji su držali do proverenih kriterijuma, pravila lepog ponašanja, poštovanja sebe i publike“.

Nastavila je povremeno da peva u beogradskim klubovima za probranu publiku, a 2012. je objavila svoju jedinu kompilaciju. Kasniji nastupi na TV-u doneli su joj saradnju sa kantautorom Rambom Amadeusom. Zbog specifičnog glasa i načina uživa status „bele pevačice crnačkog glasa“.