BLED koji ne bledi

I žaba u vodu i pisac na književne susrete hrle bez oklevanja; u stvari, kao da treba razmišljati o „pozivu u raj“.

U programu „Bled pre Bleda“ – održanom u Ljubljani i na jezeru, u utorak, dan pre početka zvaničnog programa – predstavljene su Širin Ebadi, dobitnica Nobelove nagrade za mir iz Irana, i Dženifer Klement, predsednica Međunarodnog PEN-a; istog dana, održani su i zvanični sastanci Odbora žena pisaca PEN-a, okrugli sto na temu cenzure i autocenzure u totalitarnim režimima i novim demokratijama u slovenskim zemljama, kao i književno veče posvećeno slovenskim autorima.

U stvari, ovo je bilo tek zagrevanje. „Pravi“ susreti počeli su u sredu, 18. aprila: najpre susretom predstavnika regionalnih mreža Balkan, Mediteran i Alpe-Adria, zatim otvaranjem izložbe posvećene žrtvama Hirošime i Nagasakija i konferencijom za medije u spomen žrtvama Velikog rata. Popodne je bilo rezervisano za zasedanje Odbora „Pisci za mir“, a veče za svečano otvaranje – bolji i kraći govor nekog gradonačelnika od govora prvog čoveka Bleda odavno nisam čuo – i koncerte; najpre „Godba Gorje“, potom Ivan Andres Arnšek, na kraju Marko Hatlak i FUNtango.

Četvrtak, 19. april

Švedski sto. Dooobaaar. Osim savršenog doručka za dobrodošlicu – ispostaviće se da tenzija dobrog varenja nije posustajala ni na tren – četvrtak je protekao i u znaku dva velika okrugla stola: „Zid, ograda, granica“ i „Književnost kao pravo na snevanje“. Imao sam priliku i čast da govorim na prvonavedenom okupljanju, naglašavajući da je zadatak pisaca rušenje hiljada malih zidova, ograda i granica, u kom slučaju i oni veliki počinju da bivaju nagriženi, zaklaćeni, urušeni; naša polifonija je naša snaga, a oštrica naših glasova naše je najjače oružje. Podsetio sam na moj boravak u zatvoru 1994. godine i ratovanje na Kosovu 1999, obaveštavajući prisutne da nemaju često priliku da gledaju nekoga dovoljno glupog da ide u „jasle za odrasle“ i dovoljno ludog da ide u rat, ponavljajući obavezu da svi naši napori moraju da budu okrenuti svetim pojmovima – životu i slobodi.

Veče je bilo planirano za susret sa publikom na Bledu i u okruženju: zajedno sa Blumom Finkelštajn (PEN Francuske u Izraelu) i Čiler Ilhan (PEN Turska) nastupao sam u Prešernovoj rodnoj kući u Vrbi; čitanje na svom jeziku, divni domaćini, još bolja publika. Duh Vavilona, u svom najboljem izdanju, dok Bluma čita divnu poeziju, Čiler delove svoje proze, a ja – već više od stotinu puta – odabrana poglavlja romana „Var“.

Petak, 20. april

Kuvari kao da se međusobno takmiče; što se mene tiče, nijedan entuzijazam ne treba gušiti, posebno ne kulinarski. Elem, petak je bio rezervisan za Ljubljanu. Počelo je sa književnim događajem u „Centru za poeziju Tomaž Šalamun“, ručkom u kultnoj „Šestici“, nastavilo se posetom Nacionalnoj galeriji Slovenije i literarnom večeri posvećenoj Borisu A. Novaku, uz koncert Vite Mavrič i Jake Pucihara, i dobrodošlicu gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića.

Subota, 21. april

U subotu su gosti odvedeni na čitanje u Biblioteku Jožeta Udoviča, potom u Muzej jezera Cerknica, na kraju u Dolenju Vas, pre povratka na Bled i pripreme za odlazak u nedelju.

Neko pametniji reče da „za razliku od glupih Engleza koji uče na Oksfordu i još glupljih Francuza što uče na Sorboni – pametni Srbi uče na greškama“; ovog puta nije bilo potrebe za tradicionalnom edukacijom. U stvari, od Slovenaca se može naučiti mnogo toga. Prvo, kako da jedna književna manifestacija živi čak pet decenija a da pri tom ne izgubi ništa od svog značaja: i danas je poziv na Bled jednako veliki kompliment kao i pre deset ili trideset godina; manje-više proleće na jednom od najlepših jezera u Evropi, mnogo više toplina dobrodošlice i dobra organizacija. Sledeće: odabir tema; naime, ovogodišnji susreti dotakli su se vrlo aktuelnih problema, uz mogućnost da se čuju vrlo oprečna mišljenja a da nijednog trenutka nikome od sagovornika ne ostane bljutav ili gorak ukus u ustima. Poslednje, ali ne i najmanje važno: susreti su potrebni piscima kao što su i pisci potrebni dobrim susretima; od razmene iskustava do zajedničkih briga i interesovanja, od formalnih deklaracija do neformalnih konsultacija koje život znače.

Nedelja, 22. april

Nedeljno buđenje. Jutarnja kafa po podne. Maglovita svrha vođenja beleški sa putovanja jasnih kao vedar dan. Pa ipak, pisac ne piše ovo zbog drugih, nego sebe radi; egoizam individualaca nije za potcenjivanje, nikako. Moji lični „susreti“ znače upoznavanje sa Čiler Ilhan, čija je knjiga „Izgnanstvo“ već prevedena kod nas i jedva čekam da je pročitam; razgovor sa članovima Francuskog PEN-a koji su iznenađeno prihvatili moj poklon u vidu srpskih prevoda Oskara Miloša i Pola Buržea; dva dana sa Sergejem Roićem (PEN Švajcarska), čiji vrcavi duh, potpomognut „basiranjem“ mog kuma Jurice Dikića, nije posustajao ni na tren; sa divnim ljudima u Prešernovoj rodnoj kući i još boljom moderatorkom večeri, Ignacijom Fridl. Moji susreti znače i lično „upoznavanje“ sa „Andromedom“ Vlaha Bukovca u Slovenačkoj nacionalnoj galeriji – Bukovac je jedan od velikih učitelja dobrog broja naših slikara, kako u Zagrebu, tako i u Pragu – i sa delom i Antona Ažbea, učiteljem Vasilija Kandinskog, i likom Jože Plečnika, arhitekte kome je Masarik poverio obnovu Praga. Takođe, moja susretanja jesu i komparacije imaginarne Ljubljane Vitomila Zupana sa današnjom prestonicom Slovenije, retki razgovori sa sjajnom organizatorkom poput Neže Vilhelm, i naravno, najvećom junakinjom ovogodišnjeg Bleda: Ifigenija Simonović, predsednica Slovenačkog PEN-a, učinila je ono što malo kome polazi za rukom; uspela je da izbalansira dobar sastav učesnika i još bolji miks ozbiljnih diskusija, začinjen sjajnim književnim večerima, izložbama, izletima i koncertima za pamćenje.

Ponedeljak, 23. april

Još nisam dovoljno odmorio od dugog putovanja; pokušavam da svedem utiske. Jedna ideja i mnogo dobrih ljudi okupljenih oko nje – eto recepta za dugovečnost. Elem, pre tačno pola veka, Artur Miler „otvorio“ je prve Međunarodne susrete pisaca – ne znam da li je tad još bio sa Merlinkom, u tom slučaju bi ushićenje prisutnih bilo još veće – što su se u početku održavali u Piranu, a da bi tek posle desetak godina bili premešteni tamo gde se i danas dešavaju, na rajsko jezero Bled. Slovenački PEN – koji predvodi Ifigenija Simonović, prava dama i pesnikinja – i Međunarodni PEN centar, na čelu sa Dženifer Klement, prihvatili su se vrlo teškog zadatka: dostojno obeležiti veliki i lep jubilej (posebno značajan na ovim prostorima, gde ni države ne mogu da izdrže pola veka pod istim imenom i u istim granicama) pozivanjem predstavnika 45 PEN centara iz celog sveta, organizovati okrugle stolove koji se bave gorućim problemima statusa pisaca u svetu (počevši najpre od slobode da ne budeš hapšen zbog izgovorenog i napisanog i, ukoliko imaš sreće, ako si već u bagrem-banji onda i da preživiš zatvor) kada vrhunski individualci pristaju da zajedno i složno progovore i, naravno, predstaviti onu čudesnu polifoniju različitih jezika na kojima su naša dela napisana.

Utorak, 24. april

Na poslu me već čekaju nove obaveze. Jagoš Đuretić predlaže da treće domaće izdanje romana „Var“ – tačno deset godina od prvog izdanja – bude u tvrdom povezu, začinjeno izvodima iz kritika koje je ova knjiga dobijala u inostranstvu; saglasan, nego kako! Sekretar Festivala poezije mladih u Zaječaru, Miloš Petković, podseća me da i ove godine predsedavam žiriju za nagradu „Sergije Lajković“ koja se dodeljuje najboljem časopisu, pojedincu ili instituciji kulture u protekloj godini. Dragan Stošić preti grubom silom ako dnevnik za „Danas“ ne stigne do četvrtka ujutru. Diplome za prvu generaciju polaznika Škole kreativnog pisanja „Think Tank Town“ su gotove i sada treba organizovati svečanu dodelu; ako je Grad Leskovac – ko bi rekao? – odbio da sufinansira ovu divnu ideju, ja nemam prava da odustanem. Kum Jurica donosi nove dizajnerske predloge za magistralne preparate: čista priroda, sveden dizajn, više nego dobro!

Sreda, 25. april

U stvari, možda literatura zaista ima svoju misiju; a ukoliko književnost pomogne bilo kom Leskovčaninu da – kad spomene odakle je – izbegne ponudu da odmah bude roštilj-majstor, ja sam srećan čovek.

Autor je književnik iz Leskovca