Bliski susreti treće vrste

Da su znali koliko u Srbiji ljudi vole Endži, možda bi i nju odsvirali. Ali, i bez nje, preksinoćni koncert Rolingstounsa na beogradskom Ušću je „crveno slovo“ u kalendaru ove napaćene zemlje. Bez imalo pristrasne patetike, sem rovovskih gužvi za pivo, sve je bilio veličanstveno. Uostalom, to može da potvrdi preko 50 hiljada svedoka, što u „areni“, što načičkanih po Kalemegdanu, zemunskom keju, okolnim soliterima i livadama. Svirka se pratila i sa Dunava, pokraj Velikog ratnog ostrva, gde se stacioniralo stotinak čamaca i brodić.

Pogled iz VIP lože

Glumci, režiseri, novinari i „kibiceri“, muzičari, sportisti, političari, diplomate… i, naravno, neumorni kelneri, činili su sastav VIP lože na beogradskom događaju godine, većem od „Velikog praska“. A, tribina se zaljuljala nekoliko puta, što će reći da i „viđeni“ nisu ostali ravnodušni, ako ništa, ono zbog hektolitara različtih tečnosti, od mineralne vode do Don Perinjona, od sto do sedamdesetak hiljada dinara. A poimence, to je, otprilike izgledalo ovako: Dušan Kovačević, Dragan Šutanovac, Gordan Kičić, Đule Van Gog, Vlajko Senić, Sergej „raspevani“ Trifunović, Maja Gojković, Srđan Đurić, Leontina, Bojan Pajtić, Saša Đorđević, Čeda Jovanović, Vesna Trivalić…

Verovatno je u onom grotlu iza P2 ulaza, najbliži istini bio bivši gitarista bivših „Koherentnih konja“ Željko Kovačević, koji je solo, kao pravi hodočasnik stigao iz Užica i sve uporedio sa „bliskim susretima treće vrste“. Nije omašio ni u opisivanju bine koja se u Beogradu jedino mogla uporediti

Ron Vud i Deril Džons

sa zgradom VMA (Vojnomedicinske akademije), ali okićenom kao novogodišnja jelka. Pored nas, u toj famoznoj P2 zoni, bilo je i nekih ozarenih Bosanaca za koje je bina bila k’o hidrocentrala u Višegradu.
Iako je na Forty Licks turneji 2003, kako su neke cepidlake primetile, Mik Džeger bio smanjio radijus kretanja, na beogradskoj A Bigger Bang senzaciji, Džeger je ponovo bio kao mladić, sve sa šprintom. Kakva crna sklerotičnost. Sve je bilo momački, i pomalo spilbergovski. Kao NLO pred kojim moraš da se zabezekneš, i koji se spustio na simbolički vrlo kompleksnom mestu, gde je zlokobni miting imao i Milošević, gde je bivši CK soliter koji sublimira staru komunističku moć, NATO bombe i sadašnji trijumf kapitalizma, gde je SIV, spomenik „Večne vatre“, gde je mesto koje simbolizuje i Cecin trijumf, ali mesto gde je i „park mira“ podignut u znak sećanja na prvu konferenciju Nesvrstanih zemalja u Beogradu septembra 1961, u kome su prekjuče Mik Džeger, Kit Ričards, Ron Vud i Čarli Vots zasadili po jednu sadnicu.
Na pomenutoj Forty Licks turneji, Stounsi su koncerte počinjali sa Brown Sugar zvučnom karijatidom, da bi na „još većem prasku“ (ali i bukvalno većem), Brown Sugar bila prekomandovana na bis. Ali, kakav. Ako je pre četiri godine, kao otvarajuća pesma, zvučala pomalo i brzopleto, sad je, kao poslednja i u Beogradu, bila trijumfalna. Ovoga puta za osveštavanje je bila namenjena, a za to je bio dovoljan uvodni rif, adrenalinska Start Me Up. Video bim ostavljao je faraonski utisak, kao i cela konstrukcija uostalom. Posebno aktivna u glavnoj armaturi koncerta, koja je ponovo bila „sumporasta“ Sympathy For The Devil, inspirisana „Majstorom i Margaritom“ Bulgakova. Džeger je obukao crveni mantil, a iz „VMA“ su proradila vulkanska grotla koja su provocirala žmarce. Rolingstounsi su i dalje suvereno na tronu, u ekskluzivnom agregatnom stanju, u nekoj vrsti hibernacije koja relativizuje iskustvo starenja u rokenrolu. Iskustvo do kog su oni jedini stigli.

„A Bigger Bang“ – najprofitabilnija turneja u istoriji

Najprofitabilnija turneja u istoriji muzike, „A Bigger Bang“, počela je avgusta 2005, dosad je održano više od 100 koncerata, a Stounse je videlo oko 4,5 miliona ljudi. Ovogodišnji evropski deo turneje počeo je 5. juna u Belgiji, a planirano je da se završi krajem avgusta, na renoviranom londonskom stadionu „Vembli“.

Ričards je dostojanstveno otpevao svoje deonice (You’ ve got a heart i I wanna hold you), zaličivši još jednom na brižnog oca Džonija Depa (gusarski kapetan Džek Sperou). Čarli Vots, sa onim blaženim osmehom, podsetio je na „kišnog čoveka“ Dastina Hofmana, a Ron Vuda, sasvim adekvatno, Džeger

Ovacije: Kit Ričards

je predstavio kao „zver iz Beograda“. Sada već merkantilna prljavština zvuka dovedena je do filigranske perfekcije, a dokaz za to, pored zvuka kao s CD-a, ponovo su bile egzibicije na B. stejdžu, tačnije bejbi bini koja se izdvojila iz „VMA“, u trenutku dok se izvodila „diskara“ Miss You, da bi na šinama ušla u narod, gde su se dogodile It’ s Only Rock’ n’ Roll (koju su oni „urađeni“ Bosanci pored nas ispratili u prepevu Elvisa Dži Kurtovića „dabogda crk’o rokenrol), pa manifestna Satisfaction i posebno srcu draga Honky Tonk Women. Overavanje, nalik delirijumu, stiglo je sa Paint It Black i Jumping Jack Flash. U publici je bilo najviše „mlađe srednje generacije“, a među njima i onih koji su bili i na turnejama Urban Jungle (1990), Voodoo Lounge (1995) i Bridges to Babylon (1998). Zamišljalo se kako li je u predsedničkom apartmanu Hajata, od 248 kvadrata s pogledom na Savu i Kalemegdan gde je Džeger odseo sa devojkom Lavren Skot. Primetilo se i kako se Deril Džons malkice ubucio, a ovoga puta „držeća“ Liza Fišer, jedan od najseksepilnijih ženskih bek vokala, nije imala priliku da oboji Gimme Shelter, ali je zato svu raskoš svog glasa demonstrirala u I’ II Go Crazu otpevanoj u čast „večne inspiracije“, kako je glasila Džegerova posveta Džemsu Braunu.
Džeger se potrudio da nauči dovoljno srpskog, da potvrdi da je gospodin („Dobro veče Srbija! Zdravo Beograd! Fala vam lepo! Presrećni smo što smo ovde! Konačno smo stigli!), ali i da bude crtu iznad kurtoazije, kad je „prelepoj“ Lizi Fišer dobacio kako joj je suknja lepa, a sandale ružne. I što u P2 zoni neko reče, da su kod nas dolazili četiri puta, kao u Prag, sad bi već mogao da joj kaže „haljinicu boje lila, ti si dušo oblačila“. Nije legenda propustila da pozdravi ni fanove iz regiona. Na Džegerovo pitanje „da li vam je dobro?“, najbolji odgovori bile su i reakcije na Midnight Rambler (kad je Džeger zasvirao na usnoj harmonici), Heartbreaker, All Down The Line, pa i na svežu (s novog albuma) Rouhg Justice, koji neko možda nije prepoznao, ali Bože moj.
Iako Stounse teško šta može da impresionira, ipak se osetila „emocija više“, ili ono što neko zove fluid, ma koliko sve to od strane benda bilo ukalkulisano. Ceo prizor je bio impresivan, vremenski uslovi „idealni za igru“, i sve „u najboljem redu“, kako to MUP voli da saopšti (Hitna pomoć zabeležila je pojedinačne posete zbog glavobolje i manjih povreda, a Urgentni centar nije primio nijednog posetioca koncerta). Danilo Šiljak, šef obezbeđenja Imperijum Sekjuriti, koja je vodila računa o redu na stejdžu i bek stejdžu, prijatno je iznenađen organizacijom koncerta, a rekao nam je da je izuzetna bila koordinacija njegovih ljudi, policije i privatnog obezbeđenja Stounsa, a da ovo treba da postane standard.