Bliskoistočni aspekti vašingtonskog sporazuma

Reč je o sporazumima strana koje su međusobno ratovale, koje pripadaju različitim kulturno – religijskim grupama, a istovremeno pretenduju na istu teritoriju, istorijsko nasleđe i imaju nacionalne mitove povezane s tim teritorijama.

U političko-diplomatskom smislu imao sam ambiciju da predstavim veoma složen način na koji su pregovori i mirovni proces vođeni, a posebno ulogu SAD u njemu i zamršen odnos savezništva i rivalstva koji su Egipat i Izrael izgradili sa SAD u to doba hladnoratovske konfrontacije.

Centralno mesto ima uloga SAD u bliskoistočnom mirovnom procesu, a posebno u strategiji izmene „savezništva“ od SSSR ka SAD, koju je izveo egipatski predsednik Anvar el Sadat u povratku okupiranog Sinaja, te pretpostavci da slične opcije mogu da se pojave i u rasplitanju kosovskog čvora.

Kad je u decembru 2018. američki predsednik Tramp uputio pismo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju, u kojem najavljuje da želi da bude domaćin njihovom potpisivanju sporazuma, moglo se sa uverenjem predviđati da će taj događaj slediti formu kempdejvidske ceremonije.

A kad je pre nekoliko nedelja potpisan sporazum o normalizaciji odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, naslućivalo se da će postojati čvršća kompatibilnost između tog procesa i susreta delegacija Srbije i Kosova.

Uprkos tome svemu, nije se moglo pretpostaviti da će taj sporazum, potpisan pre nedelju dana u Vašingtonu, otići mnogo dalje i postati nastavak i deo bliskoistočnog mirovnog procesa.

Ovakav ishod stvorio je mnoge nedoumice, od toga da li je Srbiji tu uopšte mesto, koja je motivacija i svrsishodnost uključivanja Srbije, kakav će to uticaj imati na druge zemlje s kojima Srbija ima bliske odnose i EU gde Srbija treba da postane članica, kakav odnos se uspostavlja sa Amerikom i kakav je, posle svega, status Kosova?

Da bi se reklo nešto više o ovome, potrebno je predstaviti situaciju na Bliskom istoku i procese u koje se Srbija uključuje.

Arapsko-izraelsko približavanje započelo je obostranom uzbunom zbog Obaminog nuklearnog sporazuma 2015. sa Iranom koji je oslobodio 150 milijardi dolara i uklonio sankcija protiv islamske republike.

Ovim potezom, Obama je praktično gurnuo zalivske monarhije u Trampovo naručje. To ne mora da bude sasvim neplanirani potez u dugoročnijem vođenju američke spoljne politike, kako se čini na prvi pogled.

Američki predsednici tradicionalno su se oslanjali na periferne arapske države kako bi uticali na Palestince i vratili ih za pregovarački sto.

Ovaj pristup u mirovnim pregovorima mogao bi da se nazove „iznutra prema spolja“. Tramp i njegov zet Džared Kušner promenili su pristup u pregovaranju i usredsredili se na periferne arapske zemlje u palestinsko-arapskom sukobu, a ne na same Palestince.

Tramp, tačnije Kušner, učinio je suprotno. On se usmerio na periferne arapske države s kojima SAD zajedno nastupaju pred Palestincima.

Tamo gde su raniji predsednici videli poteškoće u dijalogu sa režimima koje su smatrali autoritarnim, nedemokratskim i korumpiranim kandidatima za sankcije „UN“, Tramp je video praktične mogućnosti da od njih u ovome učini partnere.

Njegova taktika „spolja prema unutra“ pokazala se delotvornom. Ovde vredi napomenuti da pristupi uspostavljanju mira „iznutra“ i „spolja“ nisu binarni. SAD bi u budućnosti mogle da slede obe strategije odjednom, u pokušaju da iskoristi poluge kod svih strana, kako se budući pregovori budu preklapali.

Ovo je strategija koju su neki krugovi u Izraelu tiho zagovarali i upravo na osnovu nje Srbija je priključena „sporazumu stoleća“.

Odnos arapskih, a posebno zalivskih zemalja prema Izraelu, dinamično se menja poslednjih godina.

Nosioci tih promena su Saudijska Arabija i UAE kao i njihovi prinčevi prestolonaslednici: Mohamed bin Salman i Mohamen bin Zajed Al Nahjan. To približavanje rezultat je potrebe jačanja zalivskih monarhija naspram iransko-šiitske penetracije u regionu.

Osim normalizacije odnosa Izraela i UAE, najavljuju se i slični koraci s drugim zalivskim državama, dok su neke druge arapske države, poput Egipta, pozdravile ovaj sporazum. Najavljuju se kooperativni potezi Omana, Bahreina, Sudana, ali najvažnije je ono što se događa u Saudijskoj Arabiji.

Zna se da se tamo gde se sada nalaze UAE, na kraju niti, nalazi Saudijska Arabija, a tamo gde je Saudijska Arabija, nalazi se čitav islamski svet.

Može stoga da se kaže da se nazire kolosalna promena u odnosima Izraela, SAD i islamskog sveta u kojoj učestvuje i Srbija. Ona se nalazi se na samom vrhu jednog ogromnog talasa, za koji ne može još da se nazre gde se i kako završava.

U sporazumu postoje tri tačke koje se direktno odnose na bliskoistočne teme: međusobno priznanje Izraela i Kosova, otvaranje ambasada Srbije i Kosova u Jerusalimu i osuda libanskog pokreta „Hezbolah“ i njegovo uključivanje u listu terorističkih organizacija. Ali, sve ovo nije jednostavno. Svaka tačka pojedinačno uzevši, kompleksna je za sve na koje se odnosi i u unutrašnjoj i spoljnoj politici.

Izraelsko priznanje Kosova, a zauzvrat otvaranje ambasade u Jerusalimu, inicijalna je ideja Hašima Tačija koji ju je predstavio 2018. Godinu dana kasnije, „Džeruzalem post“ je postavio pitanje da li je vreme da Izrael prizna Kosovo i dao negativan odgovor.

Iako se u prvi mah činilo da je izraelski premijer Netanjahu već najavio izvesno priznanje Kosova u razgovoru sa izraelskim premijerom Hotijem, javljaju se u samom Izraelu glasovi koji smatraju da, ukoliko dođe do priznanja, ono lako može da se okrene protiv samog Izraela.

„Ako Kosovo može jednostrano da se odvoji od Srbije i stvori vlastitu državu, zašto to isto ne bi mogli da učine Palestinci u Judeji ili izraelski Arapi u Galileji? Kosovo nastoji da opravda svoj zahtev za nezavisnošću na isti način kao i Palestinci koji se pozivaju na pravo na samoopredeljenje“, postavio je juče pitanje uticajni izraelski dnevnik „Džeruzalem post“, baš uoči telefonskog razgovora predsednika Vučića i premijera Netanjahua o ovoj temi.

Još kompleksnije je pitanje preseljenja ambasade u Jerusalim. „Savet bezbednosti UN“ usvojio se dosad šest rezolucija koje se odnose na status Jerusalima, uključujući rezoluciju 478 iz 1980. koja proglašenje „jedinstvenog Jerusalima“ kao „večnog i nedeljivog glavnog grada Izraela“, osuđuje kao kršenje međunarodnog prava.

Kina priznaje Istočni Jerusalim kao glavni grad Palestine. Mnoge američke administracije najavljivale su preseljenje svoje ambasade u Jerusalim, ali samo Trampova je doista počela izgradnju nove zgrade.

Srbija bi bila tek druga država u svetu koja bi pošla američkim tragom, ukoliko bi uspela da nadvlada protivljenje i pritisak EU, Palestine i drugih arapskih i nearapskih država koje se ne saglašavaju sa ovakvim potezom.

Ti potezi predstavljaju značajan iskorak u politici Srbije prema Bliskom istoku i pridruživanje Trampovoj viziji Bliskog istoka.

U pokušaju da se razume neka pretpostavljena motivacija za ovakvu promenu, najbolju analogiju može da pruži već pomenuti egipatski „transfer savezništva“ sa SAD početkom 1970-ih godina.

Kad je posle Naserove smrti postao predsednik, Anvar el Sadat je počeo da preispituje egipatske sposobnosti da ostvare svoje planove.

Uočio je da su SAD ekskluzivno izraelski saveznik, a da Egipat nema nikakve odnose s njim.

„Ovo je svet u kojem vlada jedna supersila – SAD i ja ne mogu da dozvolim da one budu samo saveznici mojih protivnika. Poručite mom bratu, Titu, da ću učiniti sve da ih pridobijem na svoju stranu“, rekao je Sadat tadašnjem šefu Titove bezbednosti, generalu Ivanu Miškoviću, kad ga je posetio u decembru 1972.

Slično može da važi i za odnos Srbije prema Kosovo. Ukoliko se tačno razume da je Kosovo doslovna kreacija SAD, onda je za Srbiju neminovno da o tome razgovaraju direktno sa SAD.

Paradoksalno, ali na ovu odluku Srbiju je navelo samo Kosovo i uvođenje carina na srpske proizvode. Iako je sve to bilo protivno regionalnom sporazumu „CEFTA“, niko u Evropi nije učinio ništa ozbiljno da se carine ukloni.

Kad je američki pregovarač Ričard Grenel na otvoren i brutalan način uklonio celu kosovsku vladu i nametnuo skidanje carina, bilo je sasvim jasno da su SAD partner za razgovore o srpskim interesima na Kosovu.

U svakom slučaju, jasno je da je ovo sve izuzetno važno predsedniku Trampu, ne samo zbog načelnih razloga, nego u veoma neizvesnoj borbi za drugi mandat u „Beloj kući“ i privlačenje glasova dve glasačke grupe kojima je bliskoistočni mirovni proces izuzetno važan za biračko opredeljenje: Jevreja i hrišćanskih evangelista.

Trampov izborni štab procenjuje da će ključna država koja će odlučiti naredne izbore biti Florida.

Ona sama ima 29 elektorskih glasova u izboru za američkog predsednika. Tramp je upravo zbog toga izabrao Floridu kao državu koja ga kandiduje za ove izbore, dok je pre četiri godine to bio Njujork.

Za ovu bitku priprema se i Bajden, koji je upravo zbog ove država imenovao Kamelu Heris za potpredsednicu, jer je njen bogati suprug sa Floride i veoma uticajan u tamošnjoj jevrejskoj zajednici. Pamti se da je svega nekoliko stotina glasova na Floridi, posle više ponovljenih brojanja, odnelo prevagu da u izborima 2000. Džordž Buš pobedi Ala Gora.

Balkanska politika, može se reći, treba da se slije u glasačke kutije na Floridi.

Tramp je u prilici da i u „Nobelovom komitetu“ unovči nasleđe svog prethodnika, pošto je već predložen za „Nobelovu nagradu za mir“.

Ako dobije i izbore, u tome će se naći i uložene strepnje i nade balkanskih pionira u toj politici koji s pravom očekuju pošteno uzvraćanje na njihovo učešće.