Bljesak zakavkaske oluje

Da li će trusno Zakavkazje narednih desetleća pretiti novim potresima – zavisi ne toliko od strana u sporu koliko od onih što stoje iza njih.

Sukobljene strane su Jermenija i Azerbejdžan.

Prvoj čuva leđa Rusija, drugoj Turska.

Sporna je planinska oblast približna četvrtini teritorije Vojvodine.

Malo za ozbiljan rat, dovoljno da tamošnji žitelji s kolena na koleno prenose mržnju prema onima tamo, dušmanima i nevernicima.

Kad je reč o nacionalnom sastavu stanovnika, oblast Kavkaza je s obe strane neuporedivo šarenija od tigrove kože.

Gorštaci su, kao i svuda, ratoborni.

Vekovima pamte svoje heroje i žrtve, ali i imena zločinaca čije potomke kad-tad čeka pravedna osveta.

Carska Rusija je početkom 19. veka pokorila kavkaske narode i plemena i privremeno, na stotinak godina, zaustavila vekovna međusobna krvoprolića.

U vreme građanskog rata 1918-1921. na njenim ruševinama na sve strane niču autonomne republike i oblasti.

Jedna od njih bio je Nagorni Karabah (na jermenskom: Arcah).

Lično Staljin, rođen u tom delu imperije, odlučio je da ta samoproglašena republika postane autonomna oblast unutar Azerbejdžanske SSR.

Jermeni su tada, kao i vekovima unazad, činili više od 90 odsto stanovnika Karabaha.

Pošto je zajednički cilj bila izgradnja komunizma, međunacionalne netrpeljivosti se na nekoliko decenija guraju pod tepih.

Ali, ništa se ne zaboravlja.

Kako počinje da se klima i raspada nerazrušivi savez slobodnih republika, tako ponovo nastaju nove države, paradržave i autonomije.

Koristeći svoja demokratska i ljudska prava, kavkaski narodi – kao i ostali, od Belorusije do Tadžikistana – proglašavaju nezavisnost.

Neki počinju od nule, neki nastavljaju tamo gde su stali u godinama posle Lenjinovog Oktobarskog prevrata.

Jermeni u Karabahu 1991, posle tzv. referenduma, nimalo različitog od balkanskih na kojima su stvarane kojekakve SAO, ponovo proglašavaju republiku i brane je uz pomoć matice.

Odbrana je uspešna.

Štaviše, osvajaju nekoliko oblasti duž granica i stvaraju tampon zone iz kojih su, tvrdeći da to čine u ime Boga, za svaki slučaj proterali nekoliko stotina hiljada Azera.

Probijen je i koridor do Jermenije, pa je Karabah prestao da bude enklava.

Neprijateljstva su obustavljena 1994. Narednih četvrt veka bilo je mirno, uz povremene čarke, tek da oružje na zarđa.

Kao i u ostalim sličnim tvorevinama, od RSK do Pridnjestrovlja, u Karabahu su ostajali samo sirotinja, vladajući mafijaši, vojska i policija.

Borbe su iznenada obnovljene 27. septembra ove godine.

Iznenađena je bila, doduše, samo jermenska strana.

Azerbejdžanska se dugo i temeljito pripremala da uzvrati za sramotu iz prve polovine 1990-ih.

Tada se ratovalo zastarelim oružjem iz sovjetskih magacina.

Dolari od nafte i gasa u međuvremenu su omogućili vlasti u Bakuu da napuni arsenale modernim i supermodernim borbenim sredstvima.

Kupovalo se od Rusije, ništa manje i od Turske i Izraela.

Sovjetsku vojnu doktrinu, kojoj su ostali verni jermenski generali, Azerbejdžan je zamenio onom koja važi u armijama NATO.

Obuku su nadgledali turski vojni stručnjaci.

Strani oficiri su, prema nekim izvorima, učestvovali ne samo u planiranju, već i u izvršenju pojedinih faza oslobodilačke operacije.

Nisu komandovali, bili su prisutni.

Jedina uzdanica siromašne Jermenije bila je Rusija. Jermenske snage naoružane su mahom ruskim oružjem, ne najmodernijim. (Naravno da u ratovima koje vode prijateljske zemlje, a Srbija je prijatelj i s Azerbejdžanom i s Jermenijom, uvek ima i srpskog oružja. Ni u ovom slučaju ono nije igralo značajniju ulogu.)

Azerbejdžanska vojska daleko je nadmoćna u ljudstvu i tehnici.

Dodatnu snagu elitnim jedinicama davale su zapaljive propovedi imama.

Takvih propovedi bilo je i na drugoj strani.

Prsti bogova nisu se odviše mešali u zemaljske obračune njihovih sledbenika.

Svakog dana ginulo je više od sto ljudi, bar za trećinu više na poraženoj strani.

Ako jermenski generali i političari nisu znali šta se sprema, neko je znao.

Zbog čega Rusi nisu upozorili svoje saveznike?

Jermenija je članica ODKB (Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti; uz Rusiju, tamo su Kazahstan, Belorusija, Kirgistan i Tadžikistan; Gruzija, Azerbejdžan i Uzbekistan su napustili tabor; Srbija je posmatrač).

To članstvo bilo joj je od koristi kao i ono u Međunarodnom olimpijskom komitetu.

Karabah je pušten niz vodu.

U kasnim noćnim satima 10. novembra Vladimir Putin, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev (spomenik njegovom ocu Gejdaru ponosito stoji u sred Beograda) i jermenski premijer Nikol Pašinjan prihvatili su zajedničku izjavu o prekidu borbi.

Nekad su se takve izjave zvale – bezuslovna kapitulacija.

Najkraće: jermenske trupe se povlače, Azerbejdžanu se vraćaju sve oblasti koje su mu svojevremeno otete, ruski specijalci zvani mirotvorcima će kontrolisati linije razdvajanja i koridor.

Azerbejdžan, pride, dobija prolaz do Nahičevanske oblasti naseljene Azerima, koja se prostire između Jermenije i Irana.

Dosad je ta oblast bila enklava.

Priča je vraški zapetljana i kad se prati na karti ili pomoću kompjuterske animacije.

Stvarnost je mnogo jednostavnija i surovija, čak i kad se pretpostavi da ima preterivanja u (jermenskim) jadikovkama o nebu koje se crni od jata (azerbejdžanskih) dronova od kojih svaki ispaljuje četiri rakete.

Jermeni iz Karabaha shvatili su suštinu zajedničke izjave od 10. novembra.

Masovno su krenuli prema matici.

Većina njih palila je kuće koje su ostavljali.

Ko je video te kuće i sirotinjsko sve svoje na davno rashodovanim automobilima izbeglica, nije mogao da se ne seti zlosrećne RSK i plana Z4.

Baku je u aprilu nudio isto to, ultimativno.

Drčno je uzvraćeno da je Karabah nezavisna država.

Danas siromašna Jermenija ima desetine hiljada izbeglica.

Idealni katalizator za bezgranično bujanje šovinizma, koji nikad nije proizveo ništa dobro.

Salonski i ulični rodoljubi ne idu na front.

Radije traže neprijatelje u sopstvenim redovima.

U Jerevanu se ne zna ni odakle šalje saopštenja premijer Pašinjan.

Demonstranti su opljačkali njegov kabinet.

Nestala su poverljiva dokumenta, usput i njegov ručni sat.

Šef države Armen Sarkisjan smatra da postoji samo jedan izlaz: vanredni izbori.

Rodoljubi protiv rodoljuba, rusofili protiv antirusa, izbeglice protiv starosedelaca.

Azerbejdžan neće žaliti novca da povratnicima na pradedovska ognjišta izgradi kuće i pruži im više nego što su izgubili.

Novih džamija neće manjkati.

Ne košta ga ništa da obećava Putinu da će čuvati jermenske bogomolje, bez vernika.

Kako bi bio uverljiviji, traži da Jermenija plati odštetu za sva zla.

Njegovu uverljivost potvrđuje ponuda Ankare da mu i dalje pruža vojnu i ostalu pomoć.

Naravno, Azeri nikog neće proterivati.

Ako neko poveruje obećanjima i ostane, sam će biti kriv.

Jermeni ne znaju šta mogu očekivati od Kremlja.

Ukoliko izaberu prorusku vladu, njihova zemlja postaće vrsta protektorata, tek malo nezavisnija od Južne Osetije ili Abhazije, teritorija otetih od Gruzije koje priznaje samo Moskva.

Pošto se od raspada Sovjetskog Saveza vezuju za Moskvu, drugih saveznika nemaju.

Neprijatelja im nije manjkalo baš nikad u njihovoj dugoj istoriji, koja je počela pre nego što su se na svetskoj sceni pojavili i Sloveni i Azeri.

Valjda zbog toga u inostranstvu živi više Jermena nego u matici, gde ih ima oko tri miliona.

Cinici bi rekli da je nevolja Jermenije u tome što iz nje odlaze svi pametni i sposobni, jer mogu da više postignu u belom svetu.

Nasumice: Viljem Sarojan, Šarl Aznavur(ijan), Tigran Petrosjan… Kim Kardašijan.

Na ulicama Bakua i ostalih azerbejdžanskih gradova slavile su desetine hiljada muškaraca i dečaka.

Žene su, valjda, slavile po kućama.

Azerbejdžan je postigao što je hteo.

Beskrajna povest o istorijskim nepravdama se nastavlja.

Teško pobeđenima.

Hristova božanska priroda

Azeri su narod turkijskog porekla, po religiji šiitski muslimani. U Azerbejdžanu ih ima oko osam miliona, u susednom Iranu dvostruko više. Oko tri miliona živi u Rusiji, bar još toliko u rasejanju širom sveta.

Jermensku crkvu neki nazivaju pravoslavnom. Istoričari je svrstavaju u drevnoistočne. Ona sebe naziva apostolskom, jer su je osnovali apostoli Tadej i Vartolomej. Status državne stekla je 301, za vreme Tiridata III – pre Milanskog edikta, osnivanja Konstantinopolja i velikih podela u hrišćanstvu. Za razliku od pravoslavnih i katolika, koji veruju u Hrista bogočoveka, verujući Jermeni priznaju samo Hristovu božansku prirodu.