Dok su u I svetskom ratu milioni ginuli pod zastavama država kojih već odavno nema, Džojs je, seleći se između Trsta, Pariza i Ciriha, pisao veliki roman o povratku kući. Kada ga je, godinama kasnije, jedan irski patriota strogo upitao: „Šta ste radili za vreme rata?“, Džojs je odgovorio: „Napisao sam Ulisa. A vi?“


Roman se pojavio u najgore vreme. Te 1922. godine Irska je nakon osam vekova robovanja konačno stekla nezavisnost od Britanije. U novoj, slobodnoj Irskoj besneo je patriotski zanos: nacionalizam je postao državna ideologija, narodnjaštvo kulturna politika, a kler je dobio ulogu i moć sličnu onoj koju je partijski aparat imao u Sovjetskom Savezu. Za Džojsa i njegovu jeretičku knjigu tu nije bilo mesta. Slobodna štampa krenula je u harangu na kojoj bi joj i moskovska „Pravda“ pozavidela.

Tesli bi u doba inkvizicije bilo lakše da objasni šta je hteo s naizmeničnom strujom nego Džojsu da usred nacionalističke euforije objasni zemljacima zašto je Irska „krmača koja ždere svoj okot“. Na optužbe da blati svoju zemlju, on je ravnodušno slegao ramenima i govorio: „Nisam ja kriv što Irska smrdi“.

Optuživan za mondijalizam, kosmopolitizam, individualizam i sve ostale grehe iz devetog kruga katoličkog ždanovizma, Džojs je sa bezbedne udaljenosti emigranta posmatrao kako jaz između njega i onoga što je ostavio iza sebe, čemu se tako cinično podsmevao, a što su bile dve najveće irske sile i svetinje – Nacija i Crkva, postaje sve dublji.

Odmah nakon što je mala nakladna knjižara Shakespeare & Co. objavila u Parizu prvo izdanje „Ulisa“ u skromnom tiražu od hiljadu primeraka, knjiga je u Britaniji i Americi bila zabranjena. Carinici su je konfiskovali i spaljivali na lomači, godinama pre nego što su momci u smeđim košuljama u Nemačkoj počeli da rade to isto.

Hemingvej je, ploveći brodom iz Bresta u Njujork, neprestano pio viski da smiri živce: na dnu kofera nosio je bocu šatonef-du-papa i primerak „Ulisa“: „ako me uhvate, bolje da nose knjigu onog ludog Irca nego moje vino….“.

Da li zato što u Sovjetskom Savezu, kako je Bulgakov tvrdio, rukopisi ne gore, tek, u Moskvi je u jeku Staljinovog terora, u nastavcima, najnormalnije, izlazio ruski prevod „Ulisa“. Kad su shvatili da knjiga ismeva svaku organizovanu religiju – pa i njihovu – bilo je već kasno. Bar za prevodioca koga je NKVD likvidirao u Butirki.

Iako ga irske vlasti nikada nisu formalno zabranile, roman se u Irskoj nigde nije mogao naći. Zemljaci su stvar rešili u krugu porodice, domaćinski, kako bi Irci rekli, sinn féin, sami sobom: skandal je zataškan, o knjizi se nije govorilo, Džojsovo ime se nije pominjalo. Ćutale su kolege, ćutali su prijatelji, ćutale su Džojsove sestre („Nikad, nikad, nikom nemojte reći da nam je on rod“). Na pisca je nalegla palanačka tišina, teška kao grobni kamen.

Zemljaci mu nisu oprostili ni kad je umro. Džojsovoj sahrani u Švajcarskoj 1941. nije prisustvovao ni domar irske ambasade. A i zašto bi – ovaj najirskiji od svih irskih pisaca dva puta je odbio državljanstvo Irske Slobodne Države. Umesto toga, zadržao je svoj stari britanski pasoš.

Od tada se sve promenilo. Džojs je od profesionalnog revolucionara modernizma postao šampion kulturnog mejnstrima i omiljeni pisac srednje književne klase, a „Ulis“ klasično delo nacionalne književnosti: svi su za njega čuli, svi o njemu pričaju i malo ko ga čita.

Roman o Leopoldu Blumu danas u Irskoj uživa popularnost kakva se može porediti samo s kultom knjige kakav je nekada vladao u Sovjetskom Savezu.

I ovog Blumsdeja radni ljudi i građani masovno će se odazvati pozivu gradskih vlasti i izaći na ulice. Poneko će se kostimirati u odeću iz Blumovog vremena, natući panamu na glavu ili se prošetati s primerkom „Ulisa“ ispod miške, nonšalantno, ali da se vidi.

Jedni će organizovano krenuti stazama književne revolucije, prateći putanje Džojsovih junaka ulicama Dablina po pristupačnoj ceni od 5 evra za turu. Drugi će se spontano okupiti na mestima gde kulturno-umetnička društva priređuju javna čitanja, muzičke priredbe i smešne igrokaze. Treći neće okolišati, nego će otići pravo u pab.

Krčme će i ove godine ponuditi praznične menije inspirisane onim što je Mister Blum voleo da jede: supe od „bobičavih iznutrica peradi i živina“, ovčje bubrege „s blagim mirisom urina“ i slične delikatese. Industrija mesa „Deni“ nemilosrdno će raubovati Džojsove citate za reklamiranje svojih kobasica, a iz „Ginisa“ će se izliti piva dovoljno da se pokrene jedna omanja hidrocentrala.

Dablinski centar „Džejms Džojs“ ove godine organizuje „prvo globalno čitanje romana“: u program će se uživo, prateći Sunce, jedan za drugim uključiti 25 gradova sveta: Melburn i Moskva, Šangaj i Pariz, Bangor i San Francisko. Danas nema varoši u svetu koja drži do sebe, a da makar simbolično ne učestvuje u proslavi ovog dana.

Ali, nije uvek bilo tako. Slično Odiseju, i Ulisu su bile potrebne decenije da se vrati u svoj rodni grad. Zaslugu za to imaju književnici Flan O'Brajan i Patrik Kavana, koji su 16. juna 1954, u podnožju Martelove kule, mestu gde počinje radnja romana, javno poskidali kape pred Džojsovim delom. Posle su nastavili da piju u najbližem pabu i tu su ostali dok ih uveče nisu odneli kućama.

Od tada proslava Blumsdeja uvek počinje na ovom mestu. Oni hrabriji ponavljaju ritualno kupanje Baka Maligana u hladnoj vodi obližnjeg kupališta Forti fut, a manje hrabri se popnu na vrh, posedaju u krug i jedan za drugim čitaju odlomke iz romana. Svaki grof ima svoje veselje.

Naravno, ima i onih kojima čitava ova gužva ide na živce. Tiražni pisac Rodi Dojl ne samo da smatra da je Blumsdej budalaština, već i da roman uopšte ne zaslužuje takvu pažnju: „Da je Džojs imao dobrog urednika, knjiga bi mu bila za trećinu kraća i možda bi i mogla da se čita…“

Blumsdej, sa svojim čorbama i bubrezima, ginisom i kobasicama, izgubljenim japanskim turistima, pijanim pubertetlijama i još pijanijim obožavateljkama lepe literature, idealno se uklapa u Džojsov portret Dablina. Na gradskim ulicama danas, kao i u romanu nekad, uzvišeno i trivijalno dodiruju se ramenima uz dozu uzajamnog, benevolentnog podsmeha, tako da je na kraju, kako to u pravom životu i dobrim knjigama biva, teško reći gde jedno prestaje a drugo počinje.

„Ulis“ je težak za čitanje. Ne nasedajte na loše pogovore i opšta mesta o tome da Džojs opisuje „običan dan u životu običnog čoveka“. Niti je dan običan, niti su to događaji opisani u knjizi – osim ako vam žena, poput Blumove, svaki dan ne nabija rogove, ili ako dnevno ne sahranjujete bar po jednog prijatelja i ne masturbirate pred kućnim pomoćnicama na prometnom gradskom šetalištu.

Forsiranje ovog, kako bi Dubravka Ugrešić rekla, romana-poplave, traje još od kada je Ezra Paund, nakon što mu je Džojs poslao prvi tabak na čitanje, zapisao u svoj dnevnik: „ništa ne razumem, ali je odlično!“.

Kada je Džojs poklonio Nori prvi primerak upravo odštampanog „Ulisa“, ona je pročitala dva pasusa i rekla: „Odlično je. Nastaviću sutra“. Ali, nije nastavila. Do kraja života nije odmakla dalje od prve stranice, niti je imala naročito visoko mišljenje o Džojsu kao piscu. Mislila je da on bolje peva nego što piše, a da previše pije zato što je promašio profesiju. Zato mu je pretila da će, ako ne prestane da se opija, krstiti decu, od čega bi se Džojs momentalno treznio.

S druge strane, bilo je i onih koji su odmah sve razumeli, a da knjigu nisu ni pročitali. Sovjetski režiser Ejzenštajn upoznao se s Džojsom 1929. u Parizu i sa vrata krenuo da ga hvali, dok je Džojs, zauzvrat, hvalio Ejzenštajnove filmove. Kako je režiser izašao na kraj s „Ulisom“ na svom pidžin engleskom – jer, ruski prevod se pojavio tek 1931 – i šta je pisac uspeo da vidi od Ejzenštajnovih filmova kad je bio gotovo potpuno slep, a filmovi nemi – to samo njih dvojica znaju.

Džojs uostalom i nije pisao za čitaoce već, kako je govorio, za „sledbenike“ koji će „vekovima rešavati skrivena značenja mog romana“. Piščev savet čitaocu bio je kratak: „Ako želiš da shvatiš ovu knjigu, moraš joj posvetiti čitav život“. Legendarna Džojsova skromnost inspirisala je V. B. Jejtsa da zapiše kako „nikada u životu nije video takvu kolosalnu uobraženost sa tako malo pokrića.“

O čemu se, zapravo, radi? Ukratko, „Ulis“ je roman o tome kako je reklamni agent Leopold Blum ujutro nahranio mačku, odneo ženi doručak u krevet i otišao u grad, odakle se, nakon dugog lutanja i niza bizarnih avantura, vratio kući da spava.

Blumova žena Moli je pevačica koja čitav dan provodi u krevetu, gde doručkuje, ruča i večera, prima ljubavnika, čita neki petparački roman i na kraju, u čuvenom solilokviju, kada joj kao pred smrt kroz glavu prolaze slike iz prošlosti, u mislima izgovara misteriozno „Da!“ i utone u san.

Kroz reči, misli i halucinacije tri glavna lika, i desetina drugih, i kakofoniju glasova različitih naratora i jezika, Džojs opisuje Dablin i sve ostalo što mu je bilo važno pre, za vreme i nakon 16. juna 1904. godine.

Džojs je odabrao ovaj dan zato što je tada došlo do prvog erotskog dodira između njega i Nore Barnakl, zgodne sobarice iz provincije, njegove artističke muze i životne ljubavi. On je taj dodir kasnije opisao detaljno i s apetitom, ali to ne vredi prepričavati: „Pisma Nori“ pročitajte sami, ali ih posle sklonite na visoku policu da deca ne dohvate.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari