Boban Stojanović: Za državu smo građani drugog reda

Znam da ima bezbroj ideja kako se može živeti OK i biti gej, ali skrivanje i laganje nisu rešenje. Ako neko radi mesec dana za 15.000 dinara, neće lagati da radi za 200.000 kako bi sakrio da je siromašan. Ja pripadam jednoj društvenoj grupi kojoj su neka prava ukinuta, koja je izložena nasilju i stigmatizaciji. Mladić koji me udario govorio je ljudima oko njega: „Evo ga peder“. Šta to znači i ko je sledeći – ističe za Danas gej aktivista Boban Stojanović, koji je u ponedeljak usred dana napadnut u Beogradu.

Naš sagovornik je razgovarao telefonom na uglu ulica Carice Milice i Maršala Birjuzova oko 15.20 časova, kada je jedan od napadača počeo da dobacuje: „Evo ga peder“, da bi mu nakon toga zadao snažan udarac u nadlakticu i nastavio da mu se unosi u lice uz prozivanje na osnovu seksualne orijentacije.

Ovo nije prvi put da ste napadnuti. Čak su vam huligani i stan napadali dva puta u godinu dana. Rekli ste nam da vaš partner i vi ne živite u tom stanu zbog straha. Policija nijednom nije uhvatila napadače. Kakvu poruku time šalje država prema LGBT populaciji, a kakvu huliganima?

– Mi ne izdajemo taj stan upravo iz straha da bi neko tu mogao da bude kolateralna šteta. Nekažnjavanjem, neoglašavanjem, ćutanjem, predugim procesima, sporim pravosuđem i normalizacijom homofobije kroz diskurs da je peder karakterna osobina, država šalje poruku da smo građani drugog reda i time verifikuje našu nejednakost.

Na vašu objavu na Fejsbuku da ste pretučeni imali ste ogroman broj poruka podrške, ali i one negativne u kojima su se neki radovali napadu na vas. Kako se osećate kada čitate takve poruke?

– LJudi koji daju podršku na socijalnim mrežama upadaju u različite polemike sa neistomišljenicima, ali pored toga što sam im zahvalan, mislim da su takve polemike veoma važne. Nama ne veruju da dobijamo pretnje, ne veruju da se suočavamo s tolikim kontigentima mržnje. Onda neke stvari isplivaju na videlo. Mislim da je zauzimanje strane veoma važno.

Na društvenim mrežama je bilo i negativnih komentara nekih vaših kolega, odnosno gej aktivista, koji su vas čak optužili i da lažete?

– Svako likovanje nad nasiljem pod izgovorom da je zasluženo ili optužbe da je lažno, govore o nedostatku odgovornosti među pojedincima koji se izdaju kao oni koji brane ljudska prava. Niko ne sme da bude napadnut, bio on gej, navijač, radikal ili samo neko ko nosi 30 pirsinga. O neslaganjima se razgovara na drugi način. Ja se bojim da se LGBT pokret nalazi u ozbiljnoj krizi, jer su se pojavile struje koje podržavaju nacionalizam, militarizam, pa i seksizam neke od glavnih izvora represije nad LGBT zajednicom. To je nešto poput kolaboracije s okupatorom. To je trajno štetno za LGBT zajednicu i društvo u Srbiji.

Neki od komentara su i da treba da tražite azil i da sa partnerom odete iz Srbije da bi konačno normalno živeli. Šta mislite o tome?

– Otići se uvek može. Ako sam izdržao do sada, izdržaću i sada. Nemam to na pameti trenutno, ali nikad se ne zna. Veliki broj mojih LGBT prijatelja napušta Srbiju. Ne samo zbog nasilja i diskriminacije, već što ovde ne vide prosperitet. Moram da primetim da postoji novi talas migracije i to je nešto čime država mora ozbiljno da se pozabavi. Nama ovde nedostaje kvalitet života – ne rade muzeji, škole i bolnice su devastirane, mediji takođe. Mislim da smo iz siromaštva prešli u bedu i taj stepen društva je veoma opasan, jer ne postoji sistem koji štiti čoveka i njegovo dostojanstvo. Oni koji su na margini prvi to osete.

Vidljivost LGBT osoba vodi vidljivosti nasilja nad nama

Uskoro će Parada ponosa, tačnije 18. septembra, koja svake godine praktično obeleži dešavanja u zemlji. Vidite li simboliku između napada na vas i održavanja Prajda, pogotovo što je ovogodišnji slogan „LJubav menja svet“?

– Ja sam stalno prisutan u medijima i javnosti i meni se stalno dešavaju neka dobacivanja ili slične provokacije. Ne bih ovo ekskluzivno vezao za Prajd. Nažalost, istorijski je dokazano da vidljivost LGBT osoba vodi i vidljivosti nasilja nad nama. Uvek postoji jedan osetljivi period u kome se baš kroz vidljivost nasilja društvo polarizuje i uvek većina zauzme stav da nasilje nije prihvatljivo. Ali, treba izdržati. U tom kontekstu, ljubav i želja za životom su i te kako dobar slogan. I ljubav zaista menja svet.