Bobana Macanović: Pobeda feminiskinja

To se jasno videlo u reakcijama koje su osporavale ovaj zakon u celini i njegova pojedinačna opredeljenja, bez obzira da li su ta osporavanja dolazila iz političkog miljea ili su pretendovala da se zaogrnu plaštom „naučnog“ i „stručnog“.

Ipak, pomereno je razumevanje problema nasilja protiv žena od strane države. Rekla bih da država i sistem idu napred, doduše polako. Generalna retradicionalizacija društva nije pogodila ovu oblast. Uprkos tom opštem društvenom trendu, država je problem nasilja protiv žena počela da tretira ozbiljno, kaže u razgovoru za Danas Bobana Macanović iz Autonomnog ženskog centra. Neposredan povod za ovaj razgovor je nedavno usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.

*Šta je presudno uticalo da zakon bude korak napred?

– Dugogodišnje zalaganje feminističkog pokreta. Naravno, postoji i značajan uticaj Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici koju su do sada ratifikovale 22 zemlje i potpisalo još 20, od 47 država članica. Ta konvencija je vrlo progresivna i sve zemlje koje su je ratifikovale moralo bi da se pridržavaju njenih standarda. Srećom, naša država je ratifikovala ovu konvenciju.

*Odakle su dolazili otpori?

– Iz patrijarhalnog muškog miljea. U poslednje vreme su na primer u „Politici“, koja nije tabloidna novina, objavljena dva jeziva teksta muških patrijarhalaca protiv ovog zakona i standard konvencije.

*Sa kakvom argumentacijom?

– Pa, da ovaj zakon doprinosi urušavanju porodice, da je nedopustivo mešanje u privatnost, da je nasilje u porodici izmišljotina feminiskinja… Autori se pitaju kako će izgledati naše društvo ako se usvoje ovakvi zakoni. Drugim rečima oni su shvatili da gube vlast nad ženama.

*Kada je u Francuskoj početkom devedesetih usvajan zakon o seksualnom uznemiravanju (Harcelement sexuel) patrijarhalci u francuskom parlamentu su imali gotovo identične primedbe. Bilo je jako zabavno kada su poslanici vladajućih stranaka i opozicije u napoj skupštini jedni drugima nabijali na nos da samo ponavljaju amandmane Autonomnog ženskog centra. Konačno je svima bilo jasno da i pozicija i opozicija moraju da priznaju ekspertski rad feminiskinja.

– Nama niko više ne može da ospori ekspertizu. Ekspertiza dolazi iz dugogodišnjeg rada sa ženama žrtvama nasilja. Kroz Autonomni ženski centar je od 1993. godine do danas prošlo trideset hiljada žena žrtava nasilja. Saslušale smo njihove priče, podupirale njihove napore da izađu iz nasilja, analizirale, tragale za putevima razrešenja… To je osnova naše ekspertize. Žene nam svaki dan govore šta ne funkcioniše u sistemu.

*Šta su najveći boljici za žene koje donosi ovaj zakon?

– Najznačajnije su hitne mere, pre svega mera udaljavanja nasilnika na licu mesta. Ta mera je već odavno poznata u takozvanom „austrijskom modelu“. Za tu meru se već čitavu deceniju zalažemo. Još 2007. godine smo dovodile Austrijanke da pričaju našoj policiji, tužiocima i sudijama kako taj model funkcioniše. Mera trenutnog udaljavanja nasilnika i zabrana njegovog prilaska žrtvi nasilja je i preventivna mera. Ako je policija podnela šest hiljada krivičnih prijava za nasilje u porodici, očekivati je da će u najmanje 6.000 slučajeva biti izrečena upravo mera udaljavanja nasilnika iz porodice.

*Čiji glas je odlučujući u izricanju mere udaljavanja nasilnika: žrtvin ili policajca? U austrijskom modelu policajac izriče ovu meru bez obzira na to šta žrtva govori ili od njega traži.

– Da, da i u našem zakonu policajac odlučuje. Ako je jasno da nasilja može biti izvršeno ili je izvršeno, ili ponovljeno, on udaljava nasilnika i izriče meru udaljavanja. Ono sa čime nismo zadovoljne je vreme na koje se nasilnik udaljava iz stana/kuće. Za sada to je 48 sati, a nakon toga tužilac može da predloži da se produži to vreme do mesec dana, o čemu odlučuje sud. Postoje i mere zaštite od nasilja u Porodičnom zakonu koje mogu da idu do godinu dana. Međutim, te mere se slabo primenjuju a posebno iseljenje nasilnika uz večito pitanja „a gde će on?“, a niko se ne pita gde su zapravo žene i deca koje su zbog nasilja morale da izađu iz kuće. Dakle, postoji stepenovanje, ali svi ovi stepeni nisu garancija ženi da će nasilje stvarno prestati.

*U diskusiji o Zakonu bili su primetni pokušaji da se minimizira delikt nasilja u porodici time što bi se veći broj mera prebacio na prekršajni sud, što donosi i znatno blaže kazne.

– Ti pokušaji su stalno prisutni. Svako malo se pojavi neki službenik ili neki nadobudni profesor pravnog fakulteta sa idejom da delikti nasilja u porodici treba da budu tretirani prekršajno, to jest isto kao pogrešno parkiranje. To prebacivanje delikta iz krivičnog u prekršajno delo praktično znači ‘kršiću zakon i platiću’.

*Krivični zakonik je usaglašen sa Istambulskom konvencijom. O kakvim izmenama je reč.

– Prvo, urađeno je malo izmena, tek toliko da se zadovolji minimalno Konvencija Saveta Evrope, takozvana Istambulska konvencija. Ipak, važno je da je ušao delikt proganjanja, jer do sada nije postojao zakonski osnov za kažnjavanje progonitelja sve dok ne učini drugu vrstu krivičnog dela, a žene koje su izgubile život su u najvećem broju slučajeva bile pre letalnog ishoda proganjane.

Takođe, važno je da smo sprečile ideju pojedinaca iz radne grupe da se u krivični zakon uvede lakši oblik silovanja. Sve što je ‘protiv njene volje’ je silovanje bez obzira da li se tukla sa silovateljem ili je bila paralizovana da bilo šta uradi. Ne postoji lakši oblik silovanja.

*Da li ti profesori pravnih fakulteta misle da su pametniji od tvoraca Istambulske konvencije i da će svoje patrijarhalne stavove progurati na mala vrata?

– Naravno. Samo neće im proći.