Bodeži i šipke kao oružje protiv beskućnika

Njihov gnev nije bio uperen samo protiv ovog modnog brenda, za koji mnogi tvrde da će ga ubuduće bojkotovati, već i protiv gradskih vlasti i generalno trenda postavljanja „neprijateljske arhitekture“ uperene prvenstveno protiv beskućnika ne bi li ih na taj način odvratili od sedenja i ležanja na pojedinim mestima u gradu.

Jak pritisak javnosti i najave da je nekoliko nevladinih organizacija pripremalo razne akcije doveli su do toga da je za manje 24 sata ova priča dobila srećan, humaniji epilog. Šiljci su uklonjeni. Što je u neku ruku pokazatelj koliko građanske inicijative danas, u eri masovne tehnologije i komunikacija, imaju uticaja na neke pojave u društvu, ali, čini se, da više utiču na biznis i privatne kompanije nego na direktne nosioce vlasti.

Glavna kritika protiv ovakve mere je da stvara probleme svim članovima društva, naročito starijima, deci i ljudima sa invaliditetom. Iako, kako tvrde oni koji su je osmislili, služi uglavnom kako bi se sprečilo korišćenje javnih prostora na drugačiji način od predviđenog. Tačnije metalni šiljci i slični oblici „neprijateljske arhitekture“ su „oružje“ protiv beskućnika, odnosno način da se spreči da se oni okupljaju, sede, spavaju na nekom javnom prostoru duže vreme.

Činjenica je da je ovakva vrsta arhitekture već izvesno vreme prisutna u svetu te da uključuje različite mere „odbrane“ koje ljudi najčešće i ne primete na prvi pogled – od malih metalnih šiljaka do neudobnih klupa koje su podeljene metalnim razdelnicima kako se na njima ne bi moglo spavati.

Slučaj s početka godine iz Sijetla – kada je policija „očistila“ kamp beskućnika neposredno pre nego što će odeljenje za transport „napuniti“ trotoar „nepotrebnim metalnim rafovima“ koji inače služe kao odeljci za parkiranje bicikala. Slučaj je na drušvene mreže prijavio Džef Fju, stanovnik Sijetla, koji je primetio nešto čudno na delu kolovoza ispod Autoputa 99. U pitanju je bilo 18 biciklističkih metalnih pregrada postavljenih na mestu gde je bio logor beskućnika – šatori puni žena, muškaraca i dece.

„Cilj metalnih pregrada očigledno je bio da se spreči ulično kampovanje. Jer ispod tog vijadukta nije bilo potrebe za postavljanjem biciklističkih parkinga“, napisao je Fju. Njegove sumnje su potvrđene pošto je javno obelodanio sadržaj elektronskih prepiski sa zaposlenima iz Odeljenja za Transport Sijetla. Javnost je imala prilike da se uveri da je Oeljenje za transpor sprovelo ove mere u koordinaciji sa policijom kako bi nakon uklanjanja kampa beskućnika sprečili njihov povratak.

Selena Savić, koizdavač knjige „Neprijatan dizajn“, kaže da je korišćenje biciklističkih metalnih pregrada u Sijetlu, kao način da se odvrate beskućnici, jasan primer neprijateljske, defanzivne arhitekture.

„Lepota u svemu ovome ima sekundarnu funkciju. Primarno je to da se odvrate ljudi, raznih ponašanja, ali i golubovi. Bogati, veliki gradovi definitivno su skloniji korišćenju neprijateljske arhitekture jer je njima i teže da upravljaju tolikim brojem ljudi. Neprijatan dizajn uklanja potrebu za nadzorom na ljudima i eventualnim intervencijama. Ranije nisam čula za ovaj model neprijateljske arhitekture ali primer iz Sijetla se savršeno uklopio“.

Stručnjaci su saglasni da postavljanje ovakve arhitekture ne rešava problem samo je način da se „pretvaramo da problema nema“.

Klasični primeri neprijateljske arhitekture uključuju i stavljanje naslona za ruke preko sredine javnih klupa kako bi se sprečili ljudi da leže, zatim postavljajunje „šiljaka za beskućnike“ na vrhu zidova kako bi se odvratili ljudi da spavaju na tim mestima, metalne šipke na prelazima kako bi zaustavili skejtbording, zatim „klupe za naslanjanje“ na autobuskim stajalištima na kojima nije moguće sedenje, isključivo oslanjanje.

U kupatilima Gradske uprave holandskog grada Haga koriste se recimo plava svetla što otežava vidljivost vena i time se sprečava intravenozno korišćenje droga. Kako bi se obeshrabrilo javno mokrenje, zidovi železničke stanice u nemačkom Kelnu prekriveni su hidrofobnom oblogom koja odbija mlaz mokraće i okreće ga ka „prestupniku“, što je pravi primer kako je neprijateljska arhitektura tokom vremena evoluirala u suptilnije forme.

Britanska javnost pamti talas protesta 2014. podstaknutih postavljanjem metalnih šiljaka ispred suparmerketa Tesco u centralnom delu Londona, koji su uklonjeni nakon protesta i peticije koju je potpisalo 130.000 ljudi. Čudno oblikovane klupe, dekorativno kamenje i metalne pregrade za bicikla srećom su brzo uklonjeni iako su svojim izgledom zamagljivali svoj primarni cilj.

Ispred jednog salona za lepotu u Bristolu, u Engleskoj, instalirane su prskalice ne bi li sprečili beskućnike da spavaju ispred. Vlasnici salona se brane činjenicom da su bili prinuđeni na ovaj potez jer su ispred salona pronalazili razne neprijatne stvari te da su beskućnici vređali osoblje.

Procenjuje se da su nešto ispod četvrtine miliona ljudi u Britaniji beskućnici. Preciznije, podaci pokazuju da je svaka 59. osoba u centralnom Londonu beskućnik. U narednoj deceniji, ovaj broj bi mogao da naraste do 76 odsto ukoliko vlada ne preduzme dugoročnu akciju, nalazi su britanskog društva Krizis koji brinu o beskućnicima. Za njih je postavljanje kaznene arhitekture vrlo loš potez jer, kako kažu, ulice deluju još više neprijateljski naklonjene prema tim ljudima

Stručnjaci se slažu da je ovakav trend loš za građanski život. Sara Čelev, istraživač pri projektu Global suburbanizam na Toronto Jork univerzitetu, smatra da „elementi koji čine prostor neprijateljskim za određeni deo populacije takođe taj isti prostor čine neprijateljskim za javnost generalno. Ranjiva grupa ljudi disproporcionalno pati kada im manjkaju klupe da legnu, javni umivaonici i skloništa od tih elemenata“.