Boemi i(li) alkoholičari

– Sram vas bilo. Šta će od vas biti: akademski građani ili alkoholičari – ljutito je viknula.

– Mi ćemo da budemo, kao i Đura Jakšić, boemi – spremno sam joj odgovorio.

Krajičkom usana se nasmejala, napustila sobu i… – ostavila me bez odgovora. Prošlo je od tada skoro pola veka, a ja ni dan-danas ne znam odgovor na pitanje zbog čega su književnici, glumci, pevači… boemi, a novinari, na primer, alkoholičari?

Tačno je da mi novinari volimo da odemo u kafanu, ali ne idemo u nju da bi se „ubijali“ od alkohola, već, pre svega, da bi se nakon stresnog posla malo opustili, relaksirali. Kada smo se (1. maja 1999. godine) preselili u „nove“ prostorije u Alekse Nenadovića, dobili smo i obezbeđenje. NJihov šef, „pukovnik“ Jeftić (bivšem Titovom gardisti neki čin smo verovatno dodali) posle desetak dana me je upitao:

„Živo, kako to da se vi oko 17.00 svađate, par puta sam i potrčao gore plašeći da ćete se potući, a sat-dva kasnije sedite u kafani zajedno, šalite se kao da ništa nije bilo?“

Odgovor na to pitanje je prilično jednostavan. Novina, prvo izdanje, mora biti gotovo do 17.00 časova. Iako je postajao raspored kada koja rubrika mora da „prelomi“ strane, uvek je neki urednik čekao neku „ekskluzivnu“ informaciju, ili mu „samo“ novinar nije na vreme predao rukopis, i dolazilo bi do zagušenja, usledile bi i žučne rasprave, ali su ipak sve strane bile na vreme poslate u štampariju.

U tim našim svađama, zbog naših kašnjenja, „najdeblji kraj“ izvlačili bi „prelamači“ (Zoki, Aca, Ivan, Rale…), oni su u tom „cajtnotu“ morali da na strani ukomponuju sve naše ideje, koje ponekad i nisu baš bile realne, ostvarive.

U kafanu bi išli i zbog posla. Tamo bi dolazili do informacija, iste razmenjivali sa kolegama iz drugih redakcija. U kafani se dolazilo do „ekskluzivnih“ vesti. U njoj sam čuo da Milko Đurovski dolazi u Partizan, da Ivica Osim odlazi, a da LJubiša Tumbaković dolazi, ko je povređen, a ko uvređen…

Ove „nove klince“ nešto i ne viđam po kafanama. Ponekad ih u prolazu vidim u kafićima. Sede njih četvoro-petoro za stolom, niko ni sa kim ne priča, svi „bleje“ u mobilne. Ni ne primećuju „dobre ribe“ („frajere“) za susednim stolom… Kada i kako dolaze do „ekskluzivnih“ vesti? Kada i gde nalaze devojke, momke? Na Fejsbuku, Instragramu, Vikipediji…

Praktično svaka redakcija je imala „svoju“ kafanu. Kolege iz Borbe su pre svega išle u Prešernovu klet, novinari Politikine kuće imale su „bermudski trougao“… Po osnivanju Danasa prva „baza“ bio nam je Gradac, koji se nalazio preko puta redakcije u Vatroslava Jagića. Neugledan bircuz, ali zadovoljavao je osnovne potrebe – bio je blizu, imao kafu, lozu i pivo. Druga „baza“ nam je bio Zlatni opanak, preko puta u Bulevaru.

Za vreme bombardovanja Srđan Valjarević, u to vreme „pridruženi“ član sportske redakcije (napisao je čak i par tekstova, jedan i o boksu, ali ne o DŽou Frejzeru), i ja smo tu našli „sklonište“. Vlada i Čeda, vlasnici kafane, objekat su napuštali oko 16.00 da bi prešli mostove, stigli do kuće pre uzbune. U „skloništu“ su nas često obilazili Slaviša Lekić, Ivan Mrđen, Zoran Pavić, Zoran Nikolić Zozon…

Ukoliko su došli „praznih ruku“, poslužili bi ih pićem iz šanka, a po odlasku oni su ostavljali „bakšiš“ koji je bio dovoljan i da pretekne Valjareviću i meni.

Kada smo se 1. maja 1999. godine preselili u Alekse Nenadovića, promenili smo i „bazu“ – naše prostorije su na 5. spratu, a kafana Lovac je u prizemlju. Upravo zbog toga smo je interno i zvali „prizemlje redakcije“, ili „biblioteka“. Nepisano je pravilo bilo da se posle kolegijuma, nešto posle 11.00, „čoporativno“ spustimo u „prizemlje redakcije“.

Za jednim stolom sedeli bi Mitrović, Spasović, Huber, Andrejić i Ličina – tu su se vodili „strateški razgovori“, tj. gde i kako naći pare za plate, da se plati štamparija, računi za struju, telefone… Za drugim stolom, na pristojnoj distanci, sedeli su urednici i stariji novinari: Vesna, Miško, Jelka, Stoške, Sveta, Nataša, Bane…

Razrađivale bi se teme natuknute na kolegijumu, pravljeni planovi, za sutra, za vikend izdanje, za praznični broj… Svake subote oko 10.00 u Lovcu smo se nalazili Dule i ja. Uz jutarnju kafu, dok sam ja uglavnom čitao sportske strane, Mitrović je, osim što je čitao naslove, brojao i oglasne strane kod konkurencije.

– Nije loše, Živac. Ima šta da se pročita, a imamo i osam strana oglasa – bila je, obično, prva Duletova rečenica.

Ponekad bi nam se pridružili Brada, Đura i Aca. Tada bi se povela priča kako bolje kontrolisati štampariju, povećati tiraž, smanjiti remitendu.

Na povratku kući, po pravilu, svraćali bi u Čuburu u Gradić Pejtonu. Tamo su nas čekali Stoške, Tončić, Vesna, Sveta, Jelka… Ako bi imali „vremena“, naručili bi specijalitet kuće „Čuburu za dve osobe“, koja je bila i više nego dovoljna za četvoro, a u nedostatku istog zadovoljili bismo se i „samo“ mućkalicom.

Nažalost, sve što je lepo ne traje dovoljno dugo. Stigle su nas godine. Neki su otišli u penziju, neki se razboleli, a neki nas i prerano napustili. Ne prođe dan a da se sa setom ne setim tih dana. Ipak, brzo me prođe, jer sam ipak sretan – imam čega da se sećam. Ej, kafano… Hvala ti.

Tačno u podne

Ne mogu tačno da se setim da li posle novogodišnjih ili božićnih praznika tokom kojih smo malo „preterali“ Milovan Jauković, jedan od vlasnika Danasa i urednik spoljnopolitičke rubrike, i ja dogovorili smo se da nećemo da pijemo pivo (to je bilo naše piće) pre 12.00. Posle četiri-pet dana Miško me pozvao u Lovac i kada je došao konobar naručio dva piva.

– Deda, vidiš li sat? Tek je prošlo jedanaest – skrenuo sam mu pažnju.

– Ma pusti ih, stao im je sat – lakonski mi je objasnio.

Samo kafa i kisela

Vikendom smo nekolicina nas iz Danasa – Pera Cvijić, Milovan Jauković, Zlatko Čobović i ja u kafani Kalenić imali „prošireni“ kolegijum sa kolegama iz Vremena – Dragoljub Žarković, Miša Vasić, Tanja Tagirov… Povremeno bi svraćao i tada mladi i talentovani novinar – Zoran Panović.

– Samo kafu i kiselu – naručio bi od konobara.

Posle pet-šest takvih porudžbina Pera mu reče: „Zoki, to tvoje ‘samo’ je skuplje od mog velikog piva.“

Posle toga Panović nije pio „samo“ već „veliko“.

Kao i većina sportskih novinara i ja sam imao „potrebu“ da svoje (ne)znanje proveravam u kladionici. To su znala i „moja deca“ iz sportske i, ukoliko nisam u redakciji, na pitanje gde sam imali su spreman odgovor.

– Ako nije u „biblioteci“, onda je sigurno u „crkvi“ .

„Biblioteka“ je bila „prizemlje“ redakcije, tj. kafana Lovac, a „crkva“ je kladionica. Čak i mi bezbožnici neretko se pomolimo bogu da nam prođe tiket. Čini mi se da „onaj gore“ ima pametnija posla.