Boemski memoari i za suze i za smeh

Jer, ovo je moj obračun sa samim sobom. Čovek i ne postoji osim u interakciji sa drugim ljudima i zaista sam želeo, pišući o ljudima s kojima sam u životu bio, da se razračunam sa samim sobom. Zaista molim sve ljude da mi oproste ako su se na bilo koji način osetili povređeni. Nije mi to bila namera. Namera mi je bila da ispričam kako je sve to izgledalo iz mog ugla…Zato i nisam uspeo u politici jer tamo znamo da uspevaju upravo oni koji znaju da prećute ili da ne kažu sve do kraja, a ja sam novinar i moram da kažem istinu – reči su kojima je Miodrag Mile Isakov pozdravio skup, kakav davno nije viđen u Novom Sadu, na promociji jedne knjige.

Naravno, nije to samo zato što su zbog pandemije promocije dosad organizovane onlajn, nije se toliko ljudi okupljalo na promocijama knjiga ni pre pandemije.

U svakom slučaju, kako je Isakov zakazao promociju na otvorenom, u bašti Doma Vojske na novosadskom keju, za Dan mladosti 25. maja, znalo se da će biti tako.

I zaista, ako su se dosad i prepričavale anegdote o raznim aspektima njegovog delovanja, a naročito o burnom životu, a Mile je zaista bio u svakoj čorbi mirođija, što bi u Vojvodini kazali, ko ne bi bio zainteresovan da pročita iz prve ruke njegovu stranu priče.

Još na koricama knjige saznate njegov poriv da sedne i piše svoja sećanja: „Dođe čovek tako u neke godine, a nije mu se ni dolazilo. Ali, kad je već tu, mora nešto da uradi sa sobom, jer drugi niko neće. Kome treba veteran SKOJ-a, onemoćali buntovnik i revolucionar, bećar i boem, bekrija i pijanac, kockar, višestruki pušač, zavođeni zavodnik, magistar jugoslovenskih književnosti, novinar, političar, ambasador, publicist, koji živi od uspomena po receptu Karlosa Ruisa Safona, koji je u jednoj od svojih knjiga zapisao: I čuvaj svoje snove, nikad se ne zna kada će ti ponovo zatrebati.“

U Novom Sadu ostalo je, nažalost, malo ljudi tog kalibra, sa takvom biografijom, čiji bi memoari mogli izazvati takvu znatiželju.

Dakle, radi se o čoveku koji je veoma mlad bio omladinski funkcioner daleko pre jogurt revolucije, koji je magistrirao na Filozofskom fakultetu književnost, koji je od 1975. gradio RTV Novi Sad, bio smenjivan i dobijao otkaze sa iste kad god je to bilo časno, prvi osnovao Nezavisno društvo novinara Vojvodine još januara 1990, kad je to bila prva NVO u SFRJ za vreme, još uvek, jednostranačja, objavljivao Vojvođanski građanski list Nezavisni, osnivač sindikata Nezavisnost, osnivač Reformista Vojvodine, potpredsednik Vlade Srbije u Đinđićevoj vladi i ambasador u Izraelu.

A kad se pri tom zna da je znao da ljuduje sa ljudima po kafanama i da uživa u razgovorima, druženju i sa tamburašima da zore dočekuje, da je sa pola Jugoslavije bio na ti… pitate se kako sve to u jedan život stane i zaključite da ne može ukoliko se ne radi o čoveku velikog znanja i velikog srca.

Objavljivao je Isakov knjige i pre ove, ali ova je svakako drugačija. Kažu da onaj čovek koji piše dnevnike ili memoare, živi dva puta.

U ovom slučaju, radi se o, prvenstveno novinaru, koji naravno nije stizao da piše dnevnike, ali je seo u svojim sedamdesetim da piše memoare.

A to ne može svako, naročito ne na ovaj način.

Sama ta odluka ovde je veoma bitna jer ljudi koji imaju takvo burno putovanje često sagore i pre kraja i bude im dosta svega. Ovde se radi o jednom velikom zaljubljeniku u sam život i u ljude kojem, u stvari, nikad dosta tog ljudovanja.

A kako se sve oko njega promenilo, i sistem vrednosti, i društvo i obrazovanje i odnosi među ljudima, seo je da se obračuna sa samim sobom.

Tu dolazimo do zaista sjajnog naslova knjige – Pijani smo bili bolji (samostalno izdanje, 2021) jer, naravno, ne radi se tu samo o aluziji na prvu loptu da je Isakov bio poznat kao veliki bećar, birtijaš i bekrija. Radi se, jednostavno o vremenu kad nismo znali za otuđenost bilo koje vrste.

Kad se, ipak, znao red, kad su bile cenjene moralne vrednosti, sve ono što se ponese od kuće, kad se znalo kako se, na kraju krajeva, i bori za slobodu i kako se pije.

Bez obzira što će čitalačku publiku svakako više zanimati šta je on o nekome napisao, a o nekome nije, što je opisao događaje koji su javnosti svakako interesantne, vrednost ove knjige leži i u nečem drugom i zato je preporučljivo čitati od početka do kraja jer nije to knjiga kao ona Top 10 u Vojvodini, kakvu je Mile priredio početkom 1990-ih.

Daleko je to od toga da pročitate poglavlje o Petru Božoviću, na primer, jer vas to interesuje, a ne pročitate o, na primer, Miši Iliću, Miletovom prvom sadašnjem komšiji ili o njegovim kucama Flekici i Lakiju, ili o genijalnom Miljenku Smoju, a ne o kovidu 19 ili o majci Dušanki.

Nije ovo knjiga na preskok, nije ovo zbir kolumni iz Nezavisnog, to je Mile već objavio pod imenom Koliko je sati? i to je imalo jednu sasvim drugu konotaciju.

Ilustrovaćemo to primerima kako bi budući čitaoci mogli da steknu sliku o čemu se radi i zašto, ako je čitate od početka do kraja, dobijate pravu sliku onoga šta je pisac hteo da kaže pod tim Pijani smo bili bolji. Prava književnost je uvek u detaljima.

Na primer, opisujući svoje druženje sa Petrom Božovićem nije poenta što su bili jako dobri kućni prijatelji i što je Božović već četiri decenije dopisni član porodice Isakov, nije poenta što je Mile jednom banuvši kod Božovića u beogradski stan u potkrovlju upoznao Dobricu Ćosića, koga su tamo doveli, a ko drugi u tom momentu nego Milorad Vučelić i Mile Perišić, nego što je Božović svojevremeno Sterijinu nagradu primio tako što su ga Isakovi propisno obukli a ne da na svečanu scenu izađe u izlizanim farmericama i mongomercu, i što je mama Dušanka bila silno uznemirena što je neko u njenoj kući morao da prespava na fotelji u dnevnoj sobi a ne u krevetu kako je red.

Ili, kad otkrijete kakva je Mira Banjac bila komšinica Miletu Isakovu.

Pored svih velikih i bitnih monografija objavljenih o njoj, ovih nekoliko stranica Miletovih sećanja o tim njihovim komšijskim danima, opisuju našu veliku umetnicu upravo sjajno.

Na sasvim neobičan način, kad se sklope korice ove knjige, može vam se desiti da vas više impresioniraju Miletova sećanja na dane odrastanja u Bačkoj Palanci, na mladost, njegovi opisi odnosa sa bratom Lazom, majkom, ocem, prijateljima potpuno nepoznatim široj javnosti, nego sećanja na odnose sa Aleksandrom Berčekom ili Čankom, od kojeg je Mile digo pozdrav jer ne divane već godinama.

Iskreno je čovek napisao i zbog čega se kaje, i kad misli da je bio nefer, i kad je bio povređen…

Dakle, ovo je knjiga o svetu u „kom smo se voleli mnogo više nego što smo bili spremni da to i priznamo“, jer, kako takođe veli Mile Isakov: „Tako pijani bili smo bolji ljudi, pre svega zato što smo verovali. U novi svet koji smo otkrivali, u slobodu koju smo osvajali. U sebe. Jedni u druge. Da ne govorim o tome da smo tako bili radosniji, duhovitiji, šarmantniji, a time i zanimljivije društvo.“

I nije ovo kraj. Tek je počeo da piše i stigao do slova I. Shvativši da nema kraja pisanju, završio je i objavio prvi tom svojih sećanja i nastavlja dalje da piše.