Bogata žena, propali mecena i siromašni umetnik

Jednako su preuzimali modele Žakoba Petija i bili ono što će se danas zvati „lokomotive“ dobrog belgijskog društva u Parizu. Ernest, koji je mnogo vremena posvetio preuređivanju kuće, koju je Alisa nasledila posle očeve smri, mislio je na Monea tokom dekoracije velikog salona u rotondi. Tog čuvenog dana septembra 1876. godine Mone, uveliko očekivan, izazvao je senzaciju; začudo, upravo je taj dolazak Blanš (jedna od Alisinih ćerki iz braka s Ošedeom) izabrala da opiše u svojim kratkim memoarima.

Niko, ipak, i dalje ne dijagnostikuje prvu pukotinu koja preti zgradi… Mone, koji duboko voli prirodu, nema ni prebijene pare, a ima sve razloge da se raduje tome što svoje nevolje zamenjuje spokojem jednog parka lepog kao slika i bezbrinošću života u zamku.

Sve drveće sveta je lepo, a vrt u Monžeronu, kolebajući se između mnogih stilova, skriva neku nezgrapnu privlačnost s vrlo dobro uobličenim lejama, medičijevskim vazama i radionicama nalik onima koje je slikao Iber Rober.

Domaćini kuće to dobrovoljno prihvataju, uz veliki trud i bukvalno uznemiravajući svoju porodicu razuzdanim finansijama.

Ernest je dugo u Parizu, znatno zaokupljeniji otkrivanjem retkog umetničkog dela nego upravljanjem svojim poslovima. Alisa i njena deca već duže borave u Monžeronu. Alisa vodi Rotenbur. Mondenski nastrojena, dosta zanesena, veoma pobožna i nadasve mistična, brižna je domaćica, vrlo vesela, ali osetljiva i lako klone. Bez sumnje bi se danas reklo da je kolebljivog raspoloženja i depresivna. Iako voli selo, ima duboku potrebu za svetom i Rotenburom, na obodu Pariza, koji privlači veliki broj posetilaca.

Kolekcionar od prvog trenutka novog slikarstva – koje skupo plaća, jer je velikodušan, a Mone o tome zna ponešto – Ošede često mora, avaj, da se odvaja od pojedinih dragocnosti, da bi nadoknadio glubitke koji ga ugrožavaju.

U Monžeronu ih, Alisu i njega, uznemirava mešavina sitnica i intelektualnih preokupacija, za koje bi se reklo da su avangardne. Sjajan domaćin, on unajmljuje kola da bi prevezao zvanice između Gar de Liona i Monžerona. Mora se reći, Ernest i Alisa sanjaju potpuno budni.

U Rotenburu je sve ludo, sve je sjajno, verovatno malo i previše. Alisa se odeva kod Vorta i nosi nakit koji je verovatno iz Froman-Merisa, a manja tašna ostavljena na nekom stočiću je firmirana.

Klasični redovni posetioci i oni avangardni navikli su da žive u savršenoj harmoniji. Impresionisti, poput Sislija, Manea ili Monea, nisu tu da bi otkrivali porodične portrete, među kojima su najnovije potpisali Ž. Ž. Ene, Karolus Diran, Benžamen Konstan ili Bodri.

Klasična strana – stalni posetilac monžeronskog tipa jeste Karolus Diran. Karolus je zabavan, ne sumnja ni u šta, a nadasve ne u sebe samog, razborit je jer poseduje sve nadarenosti. Redovno posećuje brojne salone, gde je često izabrani portretista – uostalom, ostaviće nam jedan od retkih portreta Monea. On je izuzetno šarmantan, zbunjuje sve ljude razgovorom u kojem je malo mesta prepušteno odgovorima, pleše, jaše na konju, peva, svira klavir kao i svi ostali, orgulje poput DŽejmsa Tisoa i povlači pištolj. Stanuje nekoliko koraka dalje i često dolazi u susedstvo da bi uveselio večeri. On ostaje veoma vezan za Monea.

Na strani avangarde – stil je veoma nalik „Šarpantjeu“, izdavaču koji osniva La vie moderne, odličan časopis, koji je svojim kvalitetom osuđen na efemeran život. Šarpantje ima veliku ideju da organizuje pojedinačne izložbe u samim prostorijama časopisa, što je za ono vreme veoma smelo. Tu će izlagati Renoar, a potom Mone.

Teško je raditi u toj atmosferi neprestanog kermesa. Kao pažljiv domaćin, Ernest je razmišljao o svemu, pa i o proširenju parka, a paviljon izgrađen kao staklenik za pomorandže Moneu je služio kao atelje. Govorilo se da je neki predosećaj navodio Ernesta da poželi da Rotenbur sačuva od zaborava; u stvari, prepustio je Moneu da odabere motive za koje se činilo da najbolje simbolizuju duh tog mesta.

Mone je izabrao za salon u rotondi bele ćurane koji kljuckaju u parku, masivne dalije blizu jezerca i ribnjaka, a kasnije i prizore lova, gde je naslikao šumicu s likovima, uključujući Ernesta u prvom planu. Mone dugo boravi u Rotenburu i tu uspeva da mnogo radi, ali niko ne zna da li je Kamij ikada dolazila da mu se pridruži. Tek će se pri povratku u Pariz ove dve porodice, Ošede i Mone, roditelji i deca, istinski sprijateljiti. U sećanjima sasvim malog Parižanina uvek postoji neki park; za njih je to bio park Monso, gde će Marsel Prust i prekrasne sestre Bernadaki, iz Traganja (za izgubljenim vremenom), ići da se igraju nekoliko decenija kasnije.

Za vreme ovog Moneovog boravka u Monžeronu Alisa je primetila neosporne znake lošeg finansijskog stanja. Ernest je sve manje prisutan u Rotenburu i naizgled sve zaokupljeniji poslom, dok je ona sita toga da bude ostavljena sa decom i poslugom, sama u društvu nekog umetnika koji je, naravno, uvek zaokupljen svojim poslom. Ona ima podosta vremena da pravi poređenja između svog muža, koji je veliko dete, i ovog jednostavnog, ali ozbiljnog čoveka.

Sablast propasti već se nazire. I tako, sledeće godine Ernest kupuje od Monea tri nova platna. Najmanje je stvari koje su 1877. godine bile vezane za slike koje predstavljaju železničku stanicu Sen-Laztar, stanicu koja će biti toliko važna za sve njih.

Dana 18. avgusta 1877. oglašeno je da je siroti Ernest u stečaju; čitavog leta, sve do septembra, odvijaju se samo popisi, sudske rasprodaje i drugi užasi.

Posle ovih čudnovatih iskušenja, koja su bila puna nevolja, u proleće 1879. godine urušeni Ošedeovi, njihovo šestoro dece, Marta, Blanš, Suzan, Žak, Žermen i Žan-Pjer, kao i jedna sobarica, nastavnica i jedna kuvarica, smestili su se kod Kamij i Kloda Monea, i samih lišenih sredstava, u Veteju.

Kamij je umrla u Veteju, a kao što se moglo očekivati, Alisa i Ernest su se razišli; vrlo pristojna gospođa Ošede, pobožna i zabrinuta za ugled, imala je hrabrosti ili bila slobodoumna – nikad nećemo saznati – da otkrije otvoreno ono što više nije bila državna tajna, suočivši se sa skandalom da deli život s Moneom, čija je dva sina, Žana i Mišela, trebalo da podigne.

S njihovo osmoro dece, gde najmlađe nije imalo ni pet godina, dospeli su u Živerni krajem aprila i početkom maja 1883. godine, posle ekstravagantnog preseljenja, koje je trajalo oko šest dana, obeleženog finansijskim problemima, koji su potajno ušli u njihove navike. Količina stvari je bila zapanjujuća, a njihova četiri čamca prevezena su Senom. U svom prtljagu poneli su najbolje oružje da se suoče s nepoznatim, a to jedna čudesna žudnja za životom udvostručena sposobnošću zaborava koja se graničila s nesvesnim. Inače, na putu su ostavili svoju kuvaricu, svoju nastavnicu, pa čak i onu velikodušnu Alisinu sobaricu, koja je insistirala, posle prodaje Rotenbura, da ostane u službi bez dobijanja plate…

Alisa je već presekla između propalog muža mecene i umetnika bez novca, što je naročito u to vreme bila prilična hrabrost. Sada je konačno zamenila Rotenbur i sećanja na njega jednim malim obnovljenim domaćinstvom.

Uistinu, Mone i Alisa nisu spoznali svoju sreću, jer pravi luksuz u Živerniju jeste da se ne živi tik pored nekog i da se ima, povrh toga, vrt zatvoren zidovima; on je odličan da se u njemu iskoristi mikroklima i, još više, da se zaštiti od komšiluka. Jer, ispred naših cvetnih bašti svi smo rođaci ljubitelja La Brijera (Žan de La Brijer, francuski filozof i pisac iz XVII veka, napisao je satiričnu i danas veoma popularnu knjigu „Karakteri – naravi ovoga veka“, u kojoj na nepogrešiv način opisuje društvo svog vremena kroz 1200 portreta, maksima, refleksija…) i u svakoj civilizaciji vrednoj imena, nikad ne bi trebalo, bez najave, razgovarati sa zauzetim baštovanom.

Uobičajena predstava o kulinarskim knjigama potpuno se ruši kad uzmete u ruke delo Kler Žoaj „Beleške iz Moneove kuhinje“ (Službeni glasnik, Beograd 2018). Knjiga, istina, sadrži očekivane kuvarske i poslastičarske recepte, ali kao celina donosi mnogo više – donosi, kako glasi naziv jednog poglavlja, ukus epohe. Kako se živelo u vreme kada je stara aristokratija, uoči svog istorijskog sumraka, otvarala vrata raskošnih zamkova mladim umetnicima? Pred današnjim čitaocem pomalja se jedan nestali svet luksuza i otmenosti, koji je opstojavao uprkos finansijskim teškoćama njegovih protagonista. U salonima i vrtovima, pa i kuhinjama i trpezarijama u kojima sve odiše dobrim ukusom, odvija se život Kloda i Alise pošto su oboje ostavili iza sebe manje elegantne brakove.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz knjige „Beleške iz Moneove kuhinje“. Izbor i oprema teksta raedakcijski.