Bogati centri ne žele da izdržavaju siromašne

Trideset osmogodišnji Mark, samouvereni Evropljanin koji živi u globalizovanom svetu Internet bankarstva i radi kao IT stručnjak za bezbednost u banci u Briselu, objašnjava da voli svoj posao koji ga vodi na različita mesta i visoko ceni to što je kosmopolita. Ali, on kaže da više od svega voli svoj dom u Bazelu. Ne bi živeo nigde drugde, iako veruje da se prihodi od poreza koji plaća uludo troše u siromašnijim, južnim delovima Belgije, umesto da budu utrošeni na lokalnom nivou. „Bilo bi pametnije odvojiti zemlju na dva dela, odnosno na Flandriju u kojoj se govori holandski i francusko govorno područje Valoniju“, objašnjava Mark. „To su regioni s potpuno odvojenim ekonomijama. Naš novac se jednostavno stalno sliva na jug zemlje, a to nije fer“, dodaje on. Njegovo negodovanje je rašireno u Flandriji, podržavajući ekstremno desničarske nacionaliste, Flamansku interesnu partiju koja se zalaže za razbijanje Belgije na dva dela.
Slične rasprave povodom državnog novca i toga kako ga pravilno rasporediti javljaju se širom Evrope, nagrizajući nacionalnu solidarnost, jačajući separatizam, podstičući narodnjaštvo uz stvaranje trvenja između bogatih centara Evrope i njihovih manje srećnih nacionalnih pograničnih zona. Bogati delovi Evrope se bune. Najuspešniji i najprivlačniji gradovi na evropskom kontinentu uglavnom gaje revolucionarni stav. Od modnog i finansijskog centra Milana do haj tek središta Minhena, preko živog obalskog čvora Barselone, najdinamičniji gradovi i regioni Evrope sve snažnije ustaju protiv „pomoćnih“ siromašnijih delova svojih zemalja zahtevajući pravo da zadrže svoje domaće bogatstvo, izazivajući glavobolju za svoje centralne vlade.
U Italiji vlada levog centra Romana Prodija nedavno je doživela poraz na lokalnom izborima, posebno na severu. Lombardija na severu donosi gotovo dva puta veće bogatstvo u odnosu na Kampanju na jugu. Milano ne želi da plaća za Napulj. „Severnjaci kažu da je sada dosta“, ističe Džejms Valston, profesor na Američkom univerzitetu u Rimu. „Na severu postoji opšteprihvaćena slika da su južnjaci u biti lenji“, dodaje profesor.
U Belgiji flamanski nacionalisti se žale da je platni spisak javnog sektora u Valoniji dva puta veći od onog u Flandriji. „Oni kradu naš novac u saradnji s čelnicima iz Brisela. Mi smo veoma vredan narod, s niskom stopom nezaposlenosti i dajemo im 12 milijardi evra godišnje finansirajući njihovu društvenu sigurnost“, kaže Filip Devinte, lider partije Vlams belang.
U Nemačkoj bogate južne pokrajine Bavarska i Baden-Virtemberg sprečile su prošle godine sprovođenje reformi u zdravstvenom sektoru vlade u Berlinu jer su morale da plate više za nacionalni fond od siromašnijih delova Nemačke. Nezadovoljstvo bogatih širi se na panevropskom nivou, utičući na način na koji Brisel raspolaže svojom darežljivošću. Proširenjem EU s 15 na 27 zemalja članica tokom protekle tri godine neizmerno su povećane razlike u bogatstvu, vršeći pritisak na dostupne fondove.
„Budžet EU ne raste, a zahtevi su sve veći“, objašnjava Andre Sapir, stručnjak za evropsku ekonomiju na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Mnogi uspešni regioni prave računice o tome treba li ostati u sklopu nacionalnog entiteta. Pošto njihova tržišta više nisu nacionalna, već uglavnom predstavljaju deo jedinstvenog evropskog tržišta, manje ih košta da se odvoje“, objašnjava Sapir. Takve kalkulacije su već pomogle prekrajanju mape Evrope.
Padom komunizma predsednik Vaclav Klaus u Pragu izračunao je da bi češki prosperitet procvetao s odvajanjem od siromašnih Slovaka i on je radio u dosluhu sa slovačkim nacionalistima da rasturi Čehoslovačku. Slično, raspad Jugoslavije tokom 1990-ih delimično je ubrzan otcepljenjem Slovenije, najbogatijeg i produktivnijeg dela zemlje koji više nije želeo da gleda kako prihodi od poreza podupiru režim u Beogradu.
Velika neopevana priča o uspehu EU, tokom proteklih decenija, predstavlja njeno socijalno-demokratsko raspoređivanje bogatstva između, i u okviru zemalja, smanjujući jaz bogatih i siromašnih i u velikoj meri donoseći korist zemljama kao što su Grčka, Portugal i Irska. To je u praksi značilo da je bogata Nemačka držala svoju čekovnu knjižicu otvorenom. Ali, ti dani su prošli. Ujedinjena Nemačka je relativno siromašnija Nemačka. Pošto je uložila na stotine milijardi evra u bivšu komunističku Istočnu Nemačku kako bi finansirala ujedinjenje tokom proteklih 15 godina, građani Minhena, Kolonja ili Hamburga manje su radi da plaćaju za Poljake ili Bugare. Rezultat je da je jaz između bogatih i siromašnih u EU, sa 500 miliona ljudi, veći nego ikada. Najbogatiji deo, centar Londona, proizvodi gotovo tri puta više novca od proseka EU.