Bogdan Diklić: „Zapečaćena“ karijera

Sve ono što sam igrao na filmu, neko je napisao, režirao, pravio scenografiju, neko me je snimao, vukao je tu kameru po faru, i logično je da ovakva nagrada pripada svim tim ljudima – rekao je glumac Bogdan Diklić primajući najvažnije priznanje Jugoslovenske kinoteke za doprinos srpskoj kinematografiji. Ovaj odgovor na nagradu Zlatni pečat, koju je dobio zajedno za svojom koleginicom Mirjanom Karanović, u duhu je velikog, ali oduvek skromnog i povučenog glumca.

„Umesto termina ‘slavan’ koristim – ‘ljudima prepoznatljiv’. Slavni su: Tesla, Ajnštajn, Betoven, Mocart, Gete, Platon ili ljudi kao Marija Kiri, a mi glumci smo oni koje jednostavnu prepoznaju. LJudi vrlo često uobraze da su neko i nešto, a ja to ne volim i ne mislim da je prednost to što sam lice koje mnogi prepoznaju“, kazao je jednom prilikom Diklić, čije replike iz filmova ipak zna mnogo više ljudi nego Geteove stihove.

Teško da možemo da zamislimo bilo koga drugog kako izgovara: „Šta to radiš, kume?“ ili „Hoću svoj deo, nećete da me prevarite“, ili kako peva „Ne spavaj, mala moja“ kao genijalni Mile rent-a-bubreg. Zbog svoje nepretencioznosti i svedenosti glumačkog izraza (o čemu je i napisao knjigu „Gluma bez glume“), postao je jedan od najomiljenih domaćih glumaca, a tome su doprinele i uloge izgubljenih i pomalo uvrnutih likova koje su ga pratile tokom cele karijere. I sam neprilagođen u savremenom svetu, ističe da mu ne prijaju nove tehnologije i internet, te da prezire mobilne telefone.

Rođen je 1. avgusta 1953, a još se u rodnom Bjelovaru bavio glumom. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisuje 1972, a karijeru je otpočeo ulogom Čombeta u seriji „Grlom u jagode“. Danas ima više od sto odigranih rola u filmovima i u televizijskim serijama, među kojima su najpoznatije u ostvarenjima „Maratonci“, „Majstori, majstori“, „Sabirni centar“, „Nacionalna klasa“, „Otvorena vrata“. Ipak, žao mu je što toj listi nije priključen i film „Ko to tamo peva“ gde je trebalo da igra Miška. Veliki broj uloga ostvario je i u pozorištima, a tokom izvođenja predstave „Kandid“ doživeo je infarkt. Jedan je od prvih srpskih glumaca koji je nakon rata igrao u filmovima svih nekadašnjih jugoslovenskih republika („Ničija zemlja“, „Grbavica“, „Karaula“, „Gori vatra“…). Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima je i nagrada za životno delo „Pavle Vuisić“ i Zlatna arena u Puli. Svira bubnjeve. Bio je oženjen koleginicom Dijanom Marojević, sa kojom ima ćerku Sofiju.