Boj za vojvodsko nasleđe

Ja, da ti je stati pa gledati

kad on megdan s magaretom deli:

dva junaka, obadva jednaka.

Branislav Nušić, Hajduci

Gvozdena disciplina ne ide s demokratijom. U svim demokratskim partijama ima rasprava, nesporazuma, svađa, isključivanja. Ne uskraćuje se pravo na slobodno mišljenje. Ne bacaju se čini na neistomišljenike. Srpska radikalna stranka bila je opasna po Srbiju zato što je od članstva i birača zahtevala da budu bezumna jednoglasna vojska koja maršira kud joj se naredi i viče šta joj se naloži. Takva partija može postojati u državama poput Srbije iz devedesetih, kad je režim veliki deo stanovništva pretvorio u svetinu. U osmoj godini 21. veka radikali su postali teret sami sebi. Tomislav Nikolić povremeno je pokušavao da prekorači crtu. Kad je glavnom vojvodi i kumu prekipelo, raspalio ga je tamo gde najviše boli. Članovi i pristalice su ošamućeni. Primorani da mućnu svojom glavom, ne razumeju šta je spopalo kumove koje su do juče smatrali bogovima. Ako neki budući istoričar pomene Nikolića, pomenuće ga zbog toga što je rasparao zavesu ispred lažnog svetilišta i otkrio da iza nje nema ni božanstva ni svetaca. U radikalskim redovima dosad nije dvoumljenja: Voja je nastavljač Miloševićevog dela i oličenje Srbije, Toma oličenje Voje, ostali oličenje njih dvojice. I odjednom – sve se rasprslo. Mora se pljunuti na jednu ikonu. Prvi put to je đavolski teško. Da nije, većina bi prokljuvila Miloševića i Šešelja odmah posle prve laži. Naviknuti da neko drugi misli umesto njih, ljudi se klanjaju ikonama dok se ne uvere da su to samo lepo ofarbane dašćice.

Radikale je stvorio i održavao Milošević. Dvehiljadite su potonuli zajedno s njim. Da demokratske snage nisu obnovile povoljne okolnosti za njihov preporod i da nije bilo Nikolića, Šešeljeva partija ostala bi tamo gde ju je zatekla demokratija. Večiti drugi iskoristio je priliku bolje nego glavni kum. Jurišajući na Tadića, na kraju je satro Koštunicu. Bio je to neoprostiv greh. Umesto zahvalnosti, dočekao je kumovske kletve.

Veliki vojvoda je uoči odlaska u Hag odao tajnu da će njegov um tamo biti iskrivljen. Nikolić je dugo krio tu tajnu. Kad je iz njega provalilo, obožavaoci su pretrnuli. Ako je Šešelj lažov, znači da je to bio oduvek. Ako je Nikolić, znači da je Šešelj okružen lažovima. A ako su obojica? Tu staje mozak dva miliona i dvesto hiljada birača.

Zbog toga je u seoskim birtijama ovih večeri zabavnije nego obično. Njihovi gosti znaju se isto kao Vučićeva, Nikolićeva i Todorovićeva porodica. U svakom selu se zna ko za koga glasa. I sad, tadićevci likuju glasnije nego u maju! Nikolićevci se dele na šešeljevce i one koji u Šešelju vide šarlatana nad šarlatanima. Koštuničini ne bi da se izjašnjavaju. A svi svako veče sede u istoj kafani i rešavaju državne probleme! Raspad Srpske radikalne stranke u svim zaseocima, selima i gradovima ne mora se nazivati istorijskim. Dovoljno je znati da se rastura čudovišna tvorevina koja je ljude pretvarala u ono na šta liče osobe koje u Skupštini izriču prethrišćanske kletve.

Neposredan povod vojvodsko-kumovskog rata bio je novac. Dublji – demokratija. Ona je načela jednoglasni stroj. Neko je morao prvi izreći ono što je sve češće tištalo mnoge: Neću više da budem krpa.

Tadićevi birači mogu da se ljute na njega i njegovu stranku triput dnevno. To je demokratija. Niko ih nije terao da glasaju za njega. Niko ih ne tera da se u svemu slažu s njim i da mu se dive. Nikolićevi su glasali po naređenju. Zato su sad na mukama: koga slušati ubuduće? Kome god veliki vojvoda uručio dirigentsku batinu, taj neće biti ni do ramena Nikoliću. Svi će znati da je on samo krpena lutka za jednokratko poigravanje. Koliko god Nikolić i njegovi ponavljali da nastavljaju dosadašnjim putem, neće moći. Kad se čovek jednom odvaži reći da više neće da bude krpa, pred njim se pojavi novi vidik. Naravno da se Nikolić neće javno izvinjavati i kajati zbog toga što je sledio Šešelja u svim bitkama. Ako želi da pridobije bar četvrtinu onih koji su za njega glasali u februaru, moraće govoriti isto što je govorio i biti uverljiviji od bivših saboraca. Koji će govoriti – isto to. Da bi se opredelio, birač mora videti neku razliku između dvojice koja melju istu priču. Nikolićeva šansa je u tome što među ljudima koji su devedesetih bespogovorno išli za njim i Šešeljem ima dosta onih koji više neće da budu svetina.

Rat u radikalskom taboru dobro je došao vladajućoj koaliciji. Naslađivanje mukama najvećeg protivnika jeste ugodno na kratak rok. Dugoročna dobit može se steći samo sopstvenim učincima. Možda zato je Tadić glasno pripretio podmitljivcima u svojoj stranci. Iako nije izričito rekao da ih ima, upozorenja takve vrste ne izriču se bez neke. Od izbora su prošla samo četiri meseca.

Ratko Mladić postao je državljanin Srbije još 1993. Već tada je znao da neće ostati u državi u kojoj je rođen. Nadležni su tek sada ustanovili da je iz dobro čuvanih papira izvetrio otisak njegovog kažiprsta. Što dokazuje davnu tvrdnju da se od policije može ukrasti samo ono što ona želi da bude ukradeno.