Bojana Selaković: Hobotnica je stigla i do vaših vrata

Nije to onaj osećaj grča zbog propuštenih prilika ili pogrešnih odluka, nije ni „žalba za mladost“. Naprotiv, svaki segment moje lične prošlosti iz ovih godina deluje tako logično i ispravno, tako prihvatljivo. Jer za to kako razmišljamo i delamo kao zreli ljudi, odgovorna je prošlost. Naša lična, naših roditelja, familije, pa i svih ostalih širih kolektiviteta sa kojima se identifikujemo.

***

Tek objektivnim sagledavanjem prošlosti sa distance, sklapaju se svi delovi slagalice. Ima ljudi koji ceo život ostanu zaglavljeni u pojedinim fazama svog života, ne prihvatajući da su se završile ili nesrećni zbog toga na koji način su se završile. Na potpuno isti način se reflektuje i odnos prema prošlosti širih zajednica, naroda, država. Ko nije u stanju da prošlost prihvati sa svim njenim lekcijama, i onim koje vredi ponoviti, ali i onim drugačijim, ne može ostatak svog života provesti u miru ni sa sobom ni sa drugima.

***

Detinjstvo i mladost provela sam u parčetu sveta koje se nalazi između Cera, Drine i Save, u kome se istorija može skoro svakodnevno osećati, ali i dodirivati. Te dve reke, sada već vekovima, simbol su istorije i prošlosti. Tu se susreću granica Istočnog i Zapadnog Rimskog carstva sa onom između Otomanske i Austrijske imperije.

***

Vekovima su razne vojske tuda harale, ali i ostavljale nasleđe onih čiju zastavu su nosile. Odrasla sam okružena stratištima i obeleženim mestima na kojima su ispisana imena ljudi koji su ubijani, klani, živi spaljivani u ime nekih ideologija, u ime nekih vladara.

***

Poseban pečat sadašnjosti Mačve i Podrinja dao je početak Prvog svetskog rata. Nakon poraza na Ceru, avgusta 1914. godine, austrijske vojne snage haotično su se povlačile prema Drini i Bosni, počinivši pri tome niz stravičnih zločina nad civilnim stanovništvom.

***

Dok sam bila mala jedna od najružnijih misli mi je bila vezana za kosturnice. Strašna mi je bila i tada, a i sada, pomisao da su tu, na jednom mestu, izmešane kosti nekih ljudi koji se često nisu ni poznavali. Tek sa godinama shvatila sam koliko su sve te informacije i moja osećanja vezana za njih uticale na moje stavove o nekim kasnijim istorijskim događajima.

***

Pored sećanja na žrtve i stradanje, odrastanje u ovom delu Srbije nosilo je i privilegiju baštinjenja najslavnijih dana Prvog svetskog rata. Nema osobe rođene u ovom kraju kojoj, na prve taktove Marša na Drinu, komponovanog upravo u slavu cerskih junaka, a kasnije preuzetog od strane nekih drugih lažnih junaka, noga ne počne refleksno da lupa. I nema osobe rođene u ovom kraju koja pre kraja osnovne škole nije znala ceo tok i Cerske i Kolubarske bitke i to po danima.

***

Pored istorije, od svih drugih školskih predmeta najviše sam volela geografiju, što je posledica snažnog uticaja moje razredne Jugoslave Đurić. Kabinet geografije imao je za mene fascinirajući mehanizam za izvlačenje različitih karata. Sa oduševljenjem sam upijala informacije o različitim zemljama, drugačijim civilizacijama. Teško je bilo prioritizovati koji kontinent van Evrope prvo posetiti. Sa takvim nasleđem započelo je moje adolescentsko doba, ali i razdoblje ratova kojima je okončan raspad nekadašnje Jugoslavije.

***

Iako o tim ratovima postoji puno informacija oko kojih ne postoji konsenzus, jedna od činjenica koje se ne osporavaju odnosi se na to da na teritoriji Republike Srbije nije bilo ratnih operacija. Međutim, svi oni koji su te godine proveli duž graničnog pojasa prema Bosni ili Hrvatskoj, reći će da, iako rat nisu videli, mogli su da ga osete.

***

U zabrinutim licima, u izbeglicama koje su praktično sve vreme od 1991. do 1995. dolazile iz obe zemlje, u informacijama koje su primali od rođaka koji su živeli na drugoj strani jedne od ove dve reke, u kolonama vojnih vozila koje godinama nisu bile nikakva neobičnost. U ljudskim leševima koji su se od leta 1992. godine viđali kako plutaju Drinom sve do velike mreže koja se nalazila na mestu današnjeg graničnog prelaza Badovinci, iako je od formalnog početka rata, sa obe strane Drine bila srpska zemlja.

***

U šenlučenju raspomamljenih bradatih bića koja su nosila neke čudne uniforme, sa nekim čudnim obeležjima, meni do tada nepoznatim, i svoje dane odsustva koristila na ovoj strani Drine. Na svako eventualno pitanje jedini odgovor je bio: ćuti, rat je, tako mora.

***

Mnogo kasnije, kada sam postala sposobna za kritičku analizu različitih izvora podataka, shvatila sam da i nije baš sve moralo tako. Žao mi je što je moj otac umro mnogo pre nego šta sam poslagala sve delove te slagalice.

***

Moj pokojni otac koji je devedesetih godina imao otprilike godina koliko ja sada, školovao se za poljoprivrednog inženjera. Sin i potomak uglednih pocerskih domaćina. Agrarna reforma par decenija ranije uzela je mom pradedi više od deset hektara najbolje zemlje. Skoro ceo život proveo je gledajući njivu preko puta porodične kuće koju je neko drugi obrađivao u ime naroda.

***

Do 1992. godine otac je radio je po samoupravnim organizacijama i zadrugama formiranim upravo da generišu prihod od nacionalizovanog poljoprivrednog zemljišta, izgradio ime, dobio stan. Kada je sistem počeo da puca, ostao je bez posla, ali je mojoj porodici vraćena zemlja. U najmračnijim godinama tog doba mi nismo bili gladni, jer se moj otac vratio na imanje i danonoćno radio. Ako nešto i nije moglo da se proizvede, tih godina je radilo tržište trampe, pa su se vrlo lako mogle nabaviti i one namirnice koje su ljudi po gradovima satima čekali po redovima.

***

Često ovaj deo moje prošlosti navodim u diskusijama o prednostima i propastima ideologija kojima smo bili izloženi. Nemamo mi pravo da tako jasno i crno-belo povlačimo granice. Nosimo i slavu i belege svih prethodnih vremena i to moramo prihvatiti. To je jedini ispravan način za odnos prema prošlosti svih nas koji delimo zajedničku sadašnjost.

***

Gimnazijske dane u Šapcu provela sam u godinama koje se mogu označiti kao početak kraja Miloševićevog režima. Upisala sam prirodno-matematički smer jer je to bila trasa koju sam planirala za sebe. Verovatno usled ljubavi prema geografiji poželela sam da moje buduće zanimanje bude vezano za daleke krajeve sveta pa sam smislila da bi to moglo da podrazumeva da radim za Lekare bez granice, pomažem ljudima koji su nemoćniji od nas u Srbiji i pri tome upoznajem nove zemlje i kulture.

***

Tada je Srbiju zadesio talas građanskih protesta izazvanih režimskom prevarom na lokalnim izborima. Šabac je bio jedan od tih gradova koji je 1996. glasao protiv Miloševića pa su protesti poslali i naša svakodnevica. Baš to čemu sam tih dana svedočila otvorilo mi je nove perspektive.

***

Shvatila sam da nema potrebe ljude držati u stanju nemoći tako što ćemo im samo ublažavati posledice, već ih treba ohrabrivati da postanu dovoljno snažni da mogu samostalno da rešavaju svoje probleme, da menjaju svoje zajednice i društva tako da im ne bude potrebni ni Lekari bez granica niti i jedna druga humanitarna intervencija. Tako sam spoznala moć aktivizma, odustala od medicine i završila na pravima.

***

Najvrednije lekcije iz tog doba nosim iz studentskih domova. Zbog toga sebe smatram jednom od privilegovanih osoba. Život u studentskom domu pre svega znači solidarnost, toleranciju i prihvatanje različitosti. Nekima je to i prvi susret sa ljudima iz drugih delova zemlje, drugačijih kulturoloških navika, različitim po svemu od onoga što im je do tada bilo poznato.

***

Talas petooktobarskih promena probudio je nadu kod većine građana Srbije, pa tako i kod mene. U svojim dvadesetim godinama nijednog trenutka nisam pomišljala da napustim Srbiju. Unutrašnji osećaj koji ne daje puno prostora razumu vodio me je ka ljudima i poslovima od kojih sam dobijala satisfakciju da doprinosim ovom društvu, da ga menjam nabolje.

***

Nije bilo razloga da mislim da Srbija nije vredna borbe, da ne zaslužuje da u njoj rodim i podižem svoju decu. Sada, iz ove perspektive, ponekad pomislim da je upravo moja generacija (plus-minus nekoliko godina) najveća žrtva te nade koja se probudila početkom dvehiljaditih. Jer upravo veliki broj mojih vršnjaka, ipak, dvadeset godina kasnije, u najproduktivnijem životnom dobu odustaje od Srbije ili barem svoju decu usmerava u tom pravcu, reflektujući na njih sve svoje frustracije koje im je ovo društvo izazvalo.

***

Rođenje prvog deteta 2006. godine najdirektnije me je odvelo u civilni sektor zajedno sa grupom sličnih entuzijasta, koji su na svojoj koži osetili kako u praksi izgledaju neutemeljene velike reči o tome koliko su deca ovom društvom potrebna i važna.

***

Počevši od trenutka u kome shvatiš da u sebi nosiš taj novi život, preko održavanja trudnoće, porođaja, sudara sa pedijatrijskim i predškolskim službama, pa do svih aspekata osnovnoškolskog obrazovanja – sistem, ne samo da nije naklonjen porodicama sa decom, već se trudi da ih sapliće na svakom koraku. Kao da te provocira ne bi li utvrdio do kojih granica možeš da trpiš. Kada je reč o deci ili roditeljima koji pripadaju nekoj ugroženoj društvenoj grupi, to se često graniči i sa dehumanizacijom.

***

Ipak, roditelji i deca najčešće su rabljene teme tokom predizbornih kampanja. Svaka vladajuća stranka je do sada tome pribegavala. U smislu rezultata, jedino što smo do sada videli jeste prelaz od percepcije roditelja kao grupacije kojoj treba udeliti milostinju preko mera finansijske podrške, do mogućeg rezervoara glasova koji zahteva veća davanja. Neki bi ovo drugo nazvali i podmićivajnem za potrebe nataliteta.

***

Kroz ovu vrstu angažmana počela sam da susrećem i radim sa ljudima koje je sistem po raznim osnovama izneverio ili su za njega bili nevidljivi. Ljude kojima niko u institucijama nije hteo, ali često ni mogao da pomogne. Kada bi iscrpeli sve instance, obraćali bi se nama, aktivistima.

***

Za razliku od državnih organa, civilni sektor ima potrebnu dozu fleksibilnosti, nije opterećen birokratskim procedurama, njega čine oni koje vode vrednosti, a ne beneficije. Tako sam se negde, verovatno, i podsvesno vratila na motive koji su me tokom detinjstva i rane mladosti usmeravale na lekarsku profesiju. Valjda je to taj krug života.

***

Jedan od motiva da se prijavim za posao u Građanskim inicijativama 2013. godine bio je vezan za potrebu da ljude koji dele zajednički problem ili zajedničku nepravdu osnažim da mogu sami da se udružuju i onda traže rešenja i odgovore u ime još više ljudi koji se nalaze u istoj situaciji. To je korespondiralo sa globalnim trendovima pada poverenja u institucije i jačanja neformalnog građanskog aktivizma.

***

Godinama unazad primarna dijagnoza našeg društva glasi da od naroda nismo napravili građane. One koji su svesni svojih prava, tačno znaju u kakvom društvu žele da žive i ne boje se da to glasno i kažu i traže. Paradoksalno je da je ta svest počela da raste tek sa sveopštim padom poverenja u demokratiju i njene postulate. Jačanje autoritarnih trendova u Srbiji dovelo je do neartikulisanog oslobađanja slobode i svesti. Tome svedočimo poslednje četiri godine, a posebno zadnjih nekoliko meseci.

***

Mnogi su skloni da kažu da se u Srbiji probudila ekološka svest. Mogu se samo delimično složiti sa tim. Suštinski, generator ogromne količine nezadovoljstva od Stare planine preko Smedereva, Bora, Zrenjanina pa do Jadra, Dobrinje i Pranjana je problem vladavine prava.

***

Trudili su se mnogi da preko ove sintagme narodu objasne šta je sve problem sa aktuelnim režimom. Nisu razumeli Savamalu, Krušik, Jovanjicu. Ali, građani su postali svesni onog trenutka kada je hobotnica stigla i do njihovih vrata. I to nije ništa loše. Očigledno je da niko ranije nije uspeo da im na pravi način ni priđe ni pokuša da objasni. U kombinaciji sa gorkim osećajem izneverenih očekivanja, rastućih društvenih nejadnakosti i nedovoljno društvene pravde u poslednji 20 godina, njihova frustracija se akumulirala sve do tačke kada su odlučili da je dosta.

***

A nisu ti pipci porasli preko noći, a ni samo tokom poslednjih nekoliko godina. Njihov trag se jasno video s vremena na vreme, više od pune tri decenije. Neki nesvesno, a mnogi vrlo svesno hitali su u zagrljaj hobotnici čija glava ima samo jednu misao – koristoljublje, pri tome ne birajući sredstva kojima će ljude privući i prevariti, igrajući najpre na one najemotivnije veze koje svako od nas ima sa kolektivnom prošlošću. One koje sam opisala na početku ovog teksta.

***

Kada je hobotnica završila tu fazu, pronašla je nove izgovore da stisak njenog zagrljaja ne popusti: investicije, rast i razvoj, BDP, suficit, „zeleno rudarstvo“… Ali sada su joj se na putu našli i oni koji su jednom već naseli na njenu priču. Na žalost ili na sreću, prošlost ovih prostora je veoma darežljiva učiteljica. Ko ne razume da su istim rukopisom napisani otmica Bošnjaka u Sjeverinu, pozivanje na paljenje džamija u Priboju, Palmino podvođenje maloletnica, bager na šabačkom mostu i ekološke migracije stanovnika gusto naseljenih područja Srbije zarad profita male grupe kompanija i pojedinca – u dubokom je sukobu sa svim istinski slavnim, ali i istinski bolnim delovima prošlosti srpskog naroda.

***

Ne znam da li će se ova oslobođena snaga građanskog nezadovoljstva artikulisati u ozbiljnu političku opciju koja će nakon nekih (ne nužno, a zašto i ne aprilskih) izbora činiti političku većinu u ovoj zemlji. Ali znam sigurno da se više nikad ne sme dopustiti da se ovako osvešćeni građani uljuljkaju u bilo čija obećanja.

***

Sve najbolje želim svim stranačkim aktivistima opozicionih opcija, ali građanski aktivizam mora nastaviti svoju korektivnu funkciju bez obzira na to ko sutra bude vodio ovu zemlju. Jednom smo pogrešili, više taj luksuz nemamo.

O sagovornici

Bojana Selaković je rođena u Šapcu 1979. godine. Do 17. godine verovala je da će život provesti u Africi među Lekarima bez granica. Studirala je prava u Beogradu, a najkomotnije se oseća u civilnom sektoru u kome je aktivna od 2001. godine. Tokom perioda od 2007. do 2012. godine bila je angažovana na više pozicija u Udruženju Roditelj. Istovremeno je radila i kao programska menadžerka u Udruženju građana Srbija u pokretu. U Građanskim inicijativama je od 2013. godine, a od 2017. je na poziciji programske direktorke. Od 2016. godine članica je Upravnog odbora Balkanske mreže za razvoj civilnog društva (BCSDN). Kroz direktan rad i mentorsku podršku pomogla je osnivanje i jačanje uticaja više desetina udruženja građana, neformalnih grupa i njihovih mreža koje se bave različitim temama ili društvenim problemima. Majka je Dimitrija i Ksenije.