Od sporta koji je ne tako davno zauzimao sam vrh popularnosti, boks je dospeo na margine interesovanja sportske javnosti. Značajnih rezultata i velikih boksera sve je manje. Najezda ostalih borilačkih veština je uraganska i opasno ugrožava opstanak plemenite veštine. Nema dana a da se u Srbiji ne pojavi neki novi ful kontakt ili kik boks klub. Bokseri i bokserski treneri utočište pronalaze u tim klubovima.
Odlaze iz samo jednog razloga, zbog novca. Uglavnom su to privatni klubovi, koji im omogućavaju delimično normalne uslove za život. Međutim, nije to najveći problem bokserskog sporta. Boks deli sudbinu ostalih sportova u ovoj zemlji. Njegova budućnost zavisiće od zakona o sportu koji se dugo čeka.
Vera da boksu nije odzvonilo ne napušta Besima Ejupovića, direktora BK Mladost. Punih 36 godina na različitim je funkcijama u ovom klubu. U zlatnoj eri novopazarskog boksa obavljao je posao tehničkog sekretara ekipe. Potom je čitave dve decenije bio prvi trener tima, a u poslednjih osam je direktor kluba, koji se takmiči u Šumadijskoj ligi. U srpskim bokserskim krugovima se vrlo visoko kotira i njegova reč ima cenu. Član je Upravnog odbora Bokserskog saveza Srbije i potpredsednik Bokserskog saveza Šumadije. Kao član stručnog štaba reprezentacije Jugoslavije, SCG i Srbije iza sebe ima učešća na dva svetska i isto toliko evropskih prvenstava. Zahvaljujući boksu proputovao je i video svet. Njegov nekadašnji učenik Enad Ličina trenutno vlada u profesionalnom ringu kruzer kategorije IBF verzije.
Pratite bokserski put Enada Ličine. Da li ste iznenađeni onim što je do sada postigao u profesionalnoj karijeri?
– Nikada neću zaboraviti juniorsko prvenstvo Evrope u Birmingemu 1997. godine. Naš rad doneo je najveći pojedinačni rezultat u istoriji novopazarskog boksa. Na tom šampionata osvojio je bronzanu medalju. Bio je to jasan nagoveštaj jedne blistave karijere. Da je ostao u zemlji ništa ne bi postigao. Odlazak u Nemačku doneo mu je ozbiljnost i taktičku potkovanost. Prilaz boksu u profesionalnom svetu znatno se razlikuje od našeg odnosa prema ovom sportu. O njemu brigu vodi vrhunski menadžer Zeuland. Uz Ličinu je i čitav stručni tim, koji ništa ne prepušta slučaju. Ponosan sam na njega i njegove rezultate. Žao mi je što do titule svetskog prvaka nije stigao pre šest- sedam godina. Duže bi vladao ringom. Ovako, mislim da je zakasnio, ali daleko od toga da je rekao poslednju boksersku reč. Biće još lepih vesti o Enadu Ličini.
Bilo je još rezultata za pamćenje?
-Nema toliko prostora da se svi nabroje. Mnogi su zaboravili 1985. godinu, koja će mi ostati u najprijatnijoj uspomeni. Tada je osim BK „Mladost“ postojala i škola boksa koju je predvodio profesor Rahim Beganović. Na prvenstvu Srbije polaznik te škole Esad Hamzić izgubio je u eliminacijama prekidom borbe. Nedugo potom škola boksa se pripaja BK „Mladost“. Mladi Hamzić posle samo nekoliko meseci rada u klubu, čiji sam u to vreme bio trener, na šampionatu Jugoslavije osvaja zlatnu medalju, a Safet Eminović srebrnu. Nažalost uslovi za razvoj boksera u seniorskoj konkurenciji, ni tada ni danas nisu postojali.
Vaši bokseri trenutno nastupaju u Šumadijskoj ligi. Da li ta ligi omogućava mladim bokserima normalan razvoj?
-Da je nije, boksa ne bi ni bilo u Novom Pazaru, Kraljevu, Jagodini, Trsteniku i ostalim nekad razvijenim bokserskim centrima Srbije. Njena prednost je što ne zahteva da imate tim sastavljen od boksera u svim kategorijama. Svi klubovi na mečeve, koji se organizuju turnirski u jednom gradu, vode ono najbolje što imaju. Gde bi naši najkvalitetniji mladi borci, potencijalni juniorski reprezentativci Hajro Baždar i Haris Čolaković, pokazali svoje umeće? Njima i ostalim mladićima pružamo koliko možemo. Oni primaju određenu novčanu nadoknadu, obezbeđena im je i kompletna sportska oprema. Za razliku od ostalih klubova u Srbiji mi smo izuzetak i po tome što svojim bokserima ne naplaćujemo članarinu. Međutim, da nije dugogodišnjeg, skoro volonterskog, radu u klubu šefa stručnog štaba Jašara Smailovića i trenera Saliha Đerleka i Idriza Hajrovića, pitanje je da li bi klub opstao.
Zalažete se i dalje za postojanje bokserskih liga. Zar boks nije, pre svega, individualni sport?
-Znate, preti ozbiljna opasnost da boks postane rekreativni sport. Ne negiram da je ovo u osnovi pojedinačni sport, ali pojedinac se rađa iz kluba, i to dobro organizovanog. Neophodna je liga zato što je to jedini način da pojedinac ima tokom godine više kvalitetnih mečeva. Nažalost, klubovi u zemlji jedva opstaju. Nismo u mogućnosti da napravimo jednu jaku ligu od samo osam ekipa, zato što nemamo toliko kvalitetnih sastava. To je poražavajuća činjenica. Kao da nikom nije stalo da boks podigne iz pepela, a tako malo je potrebno. Nadam se da će to konačno poći za rukom Velizaru Đeriću, prvom čoveku saveza. Na njegov poziv sam i prihvatio članstvo u Upravnom odboru Bokserskog saveza Srbije, pre toga član sam bio i kada je naš boks predvodio Slobodan Kačar. Mislim da Đerić ume i želi naš boks da izvede iz ćorsokaka.
Kao i ostalim novopazarskim ekipama i bokserima Mladosti, najveću prepreku predstavlja nedostatak novca.
-Ova ekipa osvojila je do sada 15 zlatnih i srebrnih medalja u juniorskoj konkurenciji na prvenstvima države. Potom je došla smena generacija. Problem je i to što nismo u stanju da pružimo nadogradnju našim bokserima. U stručnom delu da, ali nemamo novca. Samo zbog nemaštine petorica boksera, kada su najviše mogli da daju, digla su ruke od ovog sporta. Ne predajemo se,naša škola boksa nastavlja da radi. Za nesmetano obavljanje naših aktivnosti potrebno nam je 600-800 hiljada evra godišnje. Nama je Sportski savez dodelio 300.000. To treba razvlačiti, a pritom juriti rezultate. Nije lako, ali razumemo veličinu krize i jasno nam je zašto je sve manje sponzora.
Od 2000. godine „Mladost“ nije jedini bokserski klub u gradu, tu je i BK „Novi Pazar“. Da li je njegovo osnivanje bilo neophodno?
-Osam godina je „Mladost“ bila pod embargom prethodne vlasti. Isključivi razlog bila je politika. Sportski savez nam u tom periodu nije dodelio ni dinar, samo zato što nismo bili po volji tadašnjim opštinskim strukturama koje su vodile grad. Da nas ugase nisu mogli. Zato su i osnovali novi klub. Želeli su i naše klupske prostorije. Pre sedam godina, posle povlačenja po sudovima, dokazali smo da smo legitimni vlasnici našeg kutka. Klub koji su osnovali, i tada i sada, je bio nepotreban. Ovaj grad nije u stanju da izdržava jedan klub. Nama su potrebne bokserske sekcije u više delova grada, a ne drugi klub. Napravili su od nas neprijatelje. Ti odnosi su se u poslednjih godinu dana nešto popravili, tako da mi ostajemo otvoreni za sve vidove saradnje.
Pojava novih borilačkih sportova nije zaobišla ni Novi Pazar. Mnogi dečaci su se opredelili za kik boks i ful kontakt. Jesu li ovi sportovi pretnja opstanku boksa u Novom Pazaru i zemlji?
-Razumem što mladi prilaze ovim veštinama. Te klubove drže privatnici, borci po meču zarađuju od 200-500 evra. To su surove borbe i do novca se ne stiže ni malo lako, a to je uglavnom jedini motiv većini koja se bavi tim sportovima. Realno kik boks je u strašnom zamahu i preti da ozbiljno ugrozi pozicije boksa. Mada, ja te sportove ne razumem. U tim borbama nema plemenite veštine, preovladava opšta tuča u ringu. Nema prefinjenosti, taktike, tehnike, fer-pleja. Ne dopada mi se ni to što bivši bokseri postaju treneri u tim klubovima, a nisu se pre toga oprobali kao stručnjaci u matičnom sportu. Boksa će u ovoj zemlji biti, ako nas bude na Olimpijadi u Londonu 2012. godine. Već je napravljen plan priprema za to takmičenje, čak će i liga biti odložena. Ako i tu doživimo krah, za boks u ovoj zemlji nema mnogo nade. Ipak, ja verujem u Velizara Đerića i njegovu dugoročnu strategiju.
Bokserski problemi su očigledni, ali motivi za nastavak rada Vam ne nedostaju.
-Profesionalac sam u klubu od 1980. godine. Radio sam i kad je imalo novca, i kad ga nije bilo, kao što je slučaj danas. Izgradio sam ime u bokserskom svetu. Mogu Novom Pazaru da donesem organizaciju mečeva za različite titule, Zlatnu rukavicu i druge bokserske priredbe. To ne radim, jer ne želim da kao organizator ispraznim i onako tanku gradsku sportsku kasu. Za jednu etapu biciklističke trke, koja samo prođe kroz grad izdvoji se od 300-400 000 dinara. Zar to nije bahato trošenje novca, koga ima sve manje? Stanje u novopazarskom sportu je daleko od dobrog. I pored toga ne gubim nadu da će nova gradska vlast naći načina da podigne sport, naročito boks, na nivo koji ovaj grad zaslužuje. Jesmo u tunelu, ali nazire se svetlo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
